Иђош

Иђош
Иђош;
	Православна црква у Иђошу
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Севернобанатски
Град	Кикинда
Становништво
— 2011.	1.822
— густина	33/km2
Географске карактеристике
Координате	45° 49′ 26″ С; 20° 18′ 35″ И / 45.824° С; 20.309666° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	83 m
Површина	66,3 km2
	Иђош Иђош на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	23323
Позивни број	0230
Регистарска ознака	KI

Иђош (мађ. Tiszahegyes) је насеље у Србији, у граду Кикинди, у Севернобанатском округу. Према попису из 2011, у Иђошу је било 1.822 становника.

Име уреди

Име долази од мађарске речи Hegyes, што значи брдовит, јер је око насеља било брежуљака. Међутим, у народу се име Иђош тумачило и овако: Када су Срби населили Иђош, државни инжењери су вукли ланац и премеравали место на коме ће дићи село. Ономе што је вукао ланац викао је инжењер Иди још! Иди још! - да још даље вуче ланац. Отуда се село прозове Идијош, односно Иђош.^[1]

Историја уреди

Први писани помен Иђоша датира из 12. марта 1339. године, али под именом Hegyesegyhas (мађ. hegyes — „бреговит”; мађ. egyház — „црква”). Село је поменуо мађарски краљ Карло Роберт и који том приликом тај посед даје Микошфи Балинту. Од 1433-1442 посед припада породици Хађмаши. 4. марта 1458. краљ Матија Корвин посед дарује свом ујаку Силађи Михаљу, након чије смрти оно прелази у руке Тамишком жупану Кинижи Палу. Он на њему гради замак (претпоставља се да је замак разрушен приликом пљачкашког похода Бали-бег Малкочоглуa 1521. године). 1489. године Кинижи Пал продаје посед, село и пустару Харасти Ференцу. Након његове смрти посед поново долази у руке породице Хеђмаши и у њиховом је власништву до 1561. године када мађарски краљ Фердинанд I Хабзбуршки, због издаје одузима посед Хађмеши Криштофу и даје га Керечењи Ласлу, капетану града Ђула (у данашњој Мађарској). Средином наредног века село је још увек насељено, а по документу из 1647. године у поседу је Иштвана Ердељија, вицекапетана града Балашађармат. 1660. године у селу су забележени: поп Субота, јеромонах Максим, јеромонах Степан и Стеја Грујић. За време турске окупације село је познато под именом Идиос. Становници тог места били су Срби, који су у њему остали и након протеривања Турака. 1717. године село, које тада броји 30 српских кућа, је прикључено Бечкеречком округу. Услед недостатка јавне безбедности и одсуства војске, у зиму 1720. године, долази до расејавања становништва због небриге темишварске администрације. Наредних пар година улажу се напори да се становници врате на своје напуштене поседе. 1727. године село има 16 домова. 1736. године имао је 40 пореских обвезника. У јесен 1738. године Иђош је задесила још једна невоља. Куга је похарала становништво, које је имало доста проблема и са разбојницима који су тумарали овим крајевима. Управа Темишвара је тако 1739. године била принуђена да овде стационира групу Гиланијевог пука ради пружања заштите. Те 1739. године, као највећи поседник помиње се барон Иван Бајић. 1740. године имао је 18 домова. 5. маја 1751. године нове власти су одредиле да се село насели поморишким српским граничарима (долазе са севера око реке Мориш), а са Србима у село долазе и Мађари. Међутим, они га касније и напуштају и оснивају село Падеј, тако да село остаје већинско српско. Данашњи становници Иђоша махом су потомци некадашњих граничара. 1758. године забележени су свештеници: Теодор (Павловић) Поповић родом из Васиљкова (Мађарска), Трифун (Филиповић) Поповић родом из Петрова Села (у Бачкој) и Милутин Соколовић родом из Београда. 1773. године Иђош бележи 230 домова.

Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место "Идиош" припада Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво је било српско.^[2] 1787. године у селу је подигнута црква на темељима старе. У Хиђошу је 1797. године било четири православна свештеника. Били су то пароси, поп Павле Недић (рукоп. 1767), поп Константин Поповић (1787), поп Јован Поповић (1773) и ђакон Живојин Недић.^[3]

Демографија уреди

У насељу Иђош живи 1.646 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,2 година (37,4 код мушкараца и 39,0 код жена). У насељу има 702 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,10.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[4]
Година	Становника
1948.	3.034
1953.	3.064
1961.	2.857
1971.	2.540
1981.	2.338
1991.	2.263	2.238
2002.	2.174	2.195

Етнички састав према попису из 2002.‍^[5]

Срби	1.916	88,13%
Мађари	61	2,80%
Југословени	55	2,52%
Роми	34	1,56%
Црногорци	15	0,68%
Македонци	9	0,41%
Румуни	8	0,36%
Хрвати	5	0,22%
Албанци	2	0,09%
Муслимани	1	0,04%
непознато	7	0,32%

Становништво према полу и старости^[6]


	м	ж
?	1	2
80+	22	21
75—79	31	35
70—74	42	76
65—69	55	71
60—64	48	52
55—59	38	46
50—54	90	65
45—49	96	80
40—44	82	66
35—39	82	72
30—34	70	72
25—29	76	61
20—24	66	69
15—19	82	71
10—14	80	73
5—9	63	77
0—4	72	69
Просек :	37,4	39,0

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	791	855	823	806	779	759	702

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	130	181	111	156	66	34	12	5	5	2	3,10

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена
Мушки	881	252	547	47	35
Женски	859	126	546	160	27
УКУПНО	1.740	378	1.093	207	62

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	459	117	13	7	148
Женски	223	60	0	1	74
УКУПНО	682	177	13	8	222
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	8	29	19	0	59
Женски	3	2	20	4	12
УКУПНО	11	31	39	4	71
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	7	1	21	3	16
Женски	1	2	6	13	21
УКУПНО	8	3	27	16	37
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	5	0	0	6
Женски	3	0	0	1
УКУПНО	8	0	0	7

ОШ Миливој Оморац и спомен биста Миливоја Оморца
Споменик палим борцима НОБ-а, рад вајарке Љубице Тапавички
Православна Црква

Види још уреди

Референце уреди

^ О., Тих. (1900). „Народно предање о местима”. Караџић. VIII/IX: 12.
^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе уреди

[1] О., Тих. (1900). „Народно предање о местима”. Караџић. VIII/IX: 12.

[2] Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.

[3] "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.

[4] „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.

[5] „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.

[6] „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]