Београдска тврђава

градско утврђење око које се развио данашњи Београд и објекат и непокретно културно добро у градској општини Стари град, Србија
(преусмерено са Калемегданска тврђава)
За парк око Београдске тврђаве, погледајте Калемегдан

Београдска тврђава представља градско утврђење око које се развио данашњи Београд. Подигнута је почетком 1. века као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијала у римски каструм (II век), византијски кастел (VI и XII век), средњовековну утврђену престоницу Српске деспотовине (XIII и XV век) и на крају аустријско/османлијско артиљеријско утврђење (XVII и XVIII век).

Београдска тврђава
Део тврђаве са спомеником Победник
Опште информације
МестоБеоград
ОпштинаСтари град
Држава Србија
Врста споменикатврђава
Време настанкаIXVIII век
Тип културног добраспоменик културе од изузетног значаја
ВласникРепублика Србија
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе града Београда
beogradskonasledje.rs

Данас је својеврстан музеј прошлости Београда и са Калемегданским пољем чини јединствену културно-историјску целину у оквиру Калемегданског парка.

Положај

уреди

Тврђава се налази на врху 125,5 m високог завршног гребена шумадијске геолошке плоче.[1]

Литице гребена гледају према Великом ратном острву и ушћу реке Саве у Дунав. Окружују је три улице: Булевар Петра Бојовића, Улица Тадеуша Кошћушка и Париска улица.

Изглед тврђаве

уреди
 
Поглед на Београдску тврђаву са савског кеја у сутон.

Основу тврђаве чине два дела:

  • Горњи град — обухвата плато некадашњег римског каструма, византијског кастела односно Деспотовог града и артиљеријска проширења према копну односно ка југу и истоку.[2]
  • Доњи град — обухвата Милутиново Западно подграђе и Деспотово подграђе на обали, артиљеријско проширење ка истоку.

Стратешки положај тврђаве

уреди

Београдска тврђава, а самим тим и сам Београд, има врло значајан стратешки положај у оквиру целокупне југоисточне Европе.

Смештена је на граници Панонске низије и Балканског полуострва и раскрсница је путних праваца који су од давнина повезивали Цариград (Via Militaris) односно Солун (Via Egnatia) са унутрашњошћу европског континента.

Поред копнених путева који се на том месту спајају, на њему се укрштају и пловни путеви оличени у Сави и поготово Дунаву који представља најзначајнију европску реку.

У локалном смислу гледано, тврђава се налази на крају гребенског платоа који се на том месту стрмо спушта ка ушћу Саве у Дунав. На тај начин је рекама спречен приступ тврђави са севера и истока Дунавом и запада Савом.

Прошлост Београдске тврђаве

уреди

Привремени логор

уреди

Стратешки положај Београдске тврђаве коришћен је у неолиту и енеолиту, али се и поред тога, келтски град развио на простору данашње Карабурме, око Роспи ћуприје.

Долазак Римљана на ове просторе, поново враћа Теразијски плато у средиште пажње. Претпоставља се да су још почетком 1. века на простору Сингидунума биле стациониране легије (IV Scithica и V Macedonica) али томе, за сада, нема археолошких потврда. Домицијанова (8196) подела Мезије 86. године на Горњу и Доњу, доводи у ово поднебље из Далмације IV Flavia легију. Не зна се где је првобитно била стационирана (можда у Магруму[3]), али је извесно да се она трајно смешта у Сингидунуму по окончању Дачких ратова почетком 2. века.

Тада је подигнут привремени војни логор од земљаних бедема и дрвених палисада окружен ровом. Дуго се сматрало да се он налазио на простору данашњег Горњег Града, али за то није било потврде у археолошким истраживањима. Открића са краја 20. века (обављена 1997. године) су отворила могућност да се он заправо налазио на потезу од данашњег Трга републике (Народни музеј и позориште) до Коларчеве задужбине и Студентског парка, оивичен данашњим улицама кнеза Михајла и Браће Југовића.

Иако ова хипотеза још увек није у потпуности потврђена, данас се сматра да се привремени логор налазио највероватније на том простору. На основу те претпоставке, процењује се да је имао правоугаону основу чије су максималне димензије могле бити 200 m x 400 m.

Римски каструм

уреди
 
Римска скулптура и антички споменици из Сингидунума у изложбеном простору Великог барутног магацина.

Трагови насеља на простору Београдске тврђаве датирају још из неолита, да би се у доба Келта на простору данашње Карабурме развио прави град под именом Сингидунум.

Најстарије утврђење на месту данашње Београдске тврђаве подигнуто је највероватније између 6. и 11. године н. е. у време када су варварска племена почела да угрожавају северне границе Римског царства. Тада је на платоу од Народног музеја и Позоришта до Студентског парка подигнуто утврђење од земљаних бедема и палисада које је касније, највероватније у II веку, прерасло у класични римски каструм који је чинио саставни део чувеног лимеса.[3]

Каструм је имао правоугаону основу димензија 560 m са 350m и обухватао је данашњи Горњи Град са делом Калемегданског парка до данашње Париске улице. Током првих векова нове ере био је стално седиште IV Флавијеве легије. После поделе Римског царства 395. године тврђава улази у састав Источног римског царства под именом Сингидон, да би 441. године била разрушена у великом нападу Хуна. Краљ Острогота Теодорик Велики је осваја 471. године, да би је 498. године напустио током сеоба Острогота на Апенинско полуострво.

Касноантичко односно рановизантијско утврђење

уреди

Тврђава бива обновљена и ојачана нешто пре 535. године током владавине византијског цара Јустинијана I (527—565). Том приликом је њена површина сведена највероватније само на правоугаони простор данашњег Горњег Града. Око ње се током словенског насељавања на Балканско полуострво смештају Срби. Тврђаву су у VIII веку разорили Обри, после чега је она неко време била напуштена.

Средњовековно утврђење

уреди
 
Деспотова капија и Диздарева кула представљају заједно са североисточним бедемом најбоље очуван део средњовековног Горњег града с почетка 15. века. Кула је добила назив по томе што је у другој половини 18. века у њој становао диздар — заповедник тврђаве. Тешко је страдала у бомбардовању Београда 1915. године.

Не зна се поуздано када су обновљени бедеми и живот у Београдској тврђави, али је извесно да је у средином IX века постојало утврђено насеље. Оно је највероватније обухватало западни угао некадашња касноантичка утврђења (простор будућег византијског Кастела и Деспотовог Града) као цитаделу утврђену каменом, док је остатак простора некадашњег касноантичког утврђења односно правоугаони простор Горњег Града био опасан земљаним бедемом са палисадом испред кога се налазио суви шанац чиме се Београдска тврђава није умногоме разликовала од већине осталих утврђења у Европи тог доба. Археолошки остаци рова пронађени су 2012. године.[4]

Рановизантијска (касноантичка) тврђава је била грађена од белог камена који је блијештао са свог уздигнутог положаја над панонском равницом, због чега су јој Срби дали назив Бели Град односно Београд под којим се тврђава и насеље први пут помињу 16. априлa 878. године у писму римског патријарха Јована VIII упућеног бугарском кану Борису (852—889).

Током векова тврђавом и градом управљају на смену Бугари, Византинци и Мађари, да би у XI веку поново дошла у руке Византијског царства после слома Самуиловог царства (1018). Пошто је град тада постао истурено гранично утврђење Византије, некадашњи касноантички бедеми су обновљени.

Мађари су покушали да заузму град 1071. године, да би 1127. године успели на кратко да заузму град, али пошто нису били у стању да град задрже порушили су утврђење и тако добијени материјал су искористили за утврђивање Земунског Града. За време владавине Манојла Комнина (1143—1180) Византинци заузимају Земун, а камен који је три деценије раније прешао Саву враћен је и уграђен назад у Београдску тврђаву која у периоду од 1151. до 1165. године бива претворена у кастел у облику делтоида димензија око 135 m са око 60 m, смештеног на простору некадашње цитаделе.

Град 1183. или 1184. године пада у руке Мађара који владају њиме све до почетка XV века са малим прекидом од 1284. године је њиме управљао прво тзв. сремски краљ Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), а потом и његов брат Милутин (1282—1321), да би га Мађари поново повратили 1319. године. Током своје владавине Милутин је проширио утврђење на запад, спустивши бедеме до Саве (тзв. Западно Подграђе). Српски цар Душан (1331—1355) и касније кнез Лазар (1371—1389) су покушали да заузму тврђаву, али без успеха.

Београдска тврђава у доба деспота Стефана Лазаревића

уреди
 
Остаци замка деспота Стефана у северозападном делу Горњег града. Замак је у потпуности порушен у великој експлозији барутног магацина у Горњем граду октобра 1690. године за време тзв. Великог турског рата 1688—1690.
 
Зиндан капија и мост. Сви мостови на Калемегдану су били дрвени да би се лакше могли запалити и тиме спречи продор освајача. Изграђена је за време угарске владавине у периоду од 1440-1456. године како би ојачала прилаз Деспотовој капији која је тада представљала главни улаз у Горњи град. Овде су вођене жестоке борбе током опсаде султана Мехмеда Фатиха 1456. године који је после Цариграда желео да освоји Београд. Међутим, одлучујућа битка се ипак одиграла на реци, односно Дунаву. Након пораза турске флоте пала је и опсада града. Београд је коначно освојио током похода султан Сулејман I Величанствени 1521. године. У међувремену, између две велике битке за Београд откривен је Нови свет. Добила је касније назив по томе што су њени подруми претворени у тамнице.

Вазалним уговор који је са мађарским краљем Жигмундом (1387—1437) закључио 1403. године српски деспот Стефан Лазаревић (1377—1427) српска деспотовина је добила Београд и још неке области. Током његове управе градом, тврђава коју су Османлије 1397. године разрушиле је обновљена и значајно проширена у периоду од 1403. до 1407. године када је обновљен кастел који је претворен у деспотов утврђени дворац (1405), после чега је обновљено Западно Подграђе у коме је подигнуто Ратно пристаниште. Радови на проширењу утврђења су трајали све до смрти деспота Стефана 1427. године, а у самом граду се од 1405. године налази престоница Србије која је до тада била у Крушевцу (види Град цара Лазара). Током Стефанове владавине у граду је обновљен:

  1. Манојлов кастел који је претворен у деспотов утврђени дворац са првобитном кулом Небојша као донжоном (окончано 1405)
  2. Западно Пограђе које је ојачано и уз које је подигнуто Ратно пристаниште (окончано 1407) док су као потпуно нови делови тврђаве у периоду од 1407. до 1427. године редом подизани:
  3. Горњи Град који је опасан системом двоструких бедема, попут ниског и задњег бедема у цариградским Теодосијевим бедемима
  4. Дубоки суви шанац испред Горњег града са копнене стране
  5. Доњи Град са Градским пристаништем чији је улаз чувала кула која је касније прерађена у данашњу кулу Небојшу

чиме је површина која је опасана бедемима за нешто мање од четврт века увећана десетоструко.

После Стефанове смрти, Београд бива враћен Мађарима који га додатно ојачавају због све веће опасности од Османлија, које су га три пута опседале:

Током своје владавине Мађари су додавали барбикане испред главних градских капија, истурени део утврђења на истоку и прерадили су данашњу кулу Небојша у типичну артиљеријску кулу тог доба.

Артиљеријско утврђење

уреди
 
Краљ капија у барокном стилу и нови бедеми из прве половине 18. века на улазу у Горњи град. Изграђени су на месту старе средњовековне капије и бедема. Грађена је 1693-1696. године и тешко оштећена током аустријског бомбардовања 1717. године. Коначни облик је добила током велике аустријске реконструкције тврђаве у првој половини 18. века. Стари дрвени мост замењен је бетонским 1928. године.
 
Нови бедеми из прве половине 18. века прилагођени новој ратној техници а који су заменили старе средњовековне бедеме из прве половине 17. века.

Аустријанци освајају тврђаву 1688. године и почињу са опсежном обновом и прерадом из средњовековног у артиљеријско утврђење. Посао је поверен Андреју Корнару који га је већином привео крају 1696. године под Османлијама које су у међувремену повратиле град. Том приликом је током бомбардовања погођен барутни магацин смештен у Деспотовом Граду што је изазвало велику експлозију у којој је страдао готово цео Деспотов Град. Међутим Корнарова решења су већ тада била застарела, а због сталних борби никада нису ни у потпуности завршена.

Аустријанци заузимају 1717. године Београд и у периоду од 1723. до 1736. године Швајцарац Никола Морес фон Доксат изводи велике преправке и дограђивања тврђаве у склопу којих је планирано и подизање додатних утврђења на левим обалама Саве и Дунава која би била повезана са самим утврђењем. Међутим тврђава је Београдским миром из 1739. године без борбе враћена Османлијама, а Аустријанци су били приморани да поруше новоизграђене бедеме у року од три (бастиона траса око вароши) односно шест (утврђења у склопу тврђаве) месеци. По окончању тих радова град бива у јуну 1740. године предат Османлијама. Због потребе очувања својих северних граница Османска империја је морала да обнови и додатно утврди Београдску тврђаву, али је услед лошег финансијског стања у самом царству та обнова трајала преко две деценије и није унела ништа ново, већ је представљала поједностављену обнову тада већ застарелих Доксатових решења.

Београдска тврђава октобра 1789. године поново пада у аустријске руке, али већ 1791. године бива враћена Османлијама према одредбама Свиштовског мира.

 
Видин капија у североисточном делу Доњег града, изграђена је у раздобљу 1740-1750. године, у оквиру турских радова на претходно порушеним аустријским фортификацијама.

Српски устаници под Карађорђем освајају тврђаву 1807. године и она остаје у саставу устаничке Србије све до пропасти Првог српског устанка 1813. године. Према уговору о Османлијском напуштању Србије кнезу Михаилу Обреновићу (1839—1842, 1860—1868) 19. априлa 1867. године бивају симболично предати кључеви Београдске тврђаве. Непосредно после овога утврђење губи свој војни карактер, а од 1869. године цео простор некадашње тврђаве и њене околине почиње да се претвара у Калемегдански парк.

Простор тврђаве је страдао током бомбардовања за време Првог светског рата и том приликом су уништене скоро све зграде у њеној унутрашњости, а сами бедеми су претрпели тешка оштећења.

Зграда Географског института, у којој се данас налази Војни музеј, гради се од 1924. – то је прва зграда грађена према тадашњем Генералном плану.[5] На градилишту је пронађена римска статуа жене, близу два метра висине,[6] пренета у Народни музеј. Пронађен је и римски новац и плоча са латинским натписом, који су радници уништили.[7] У Горњем граду се налазио гарнизонски војни затвор.[8]

Пре градње савског кеја, уклањани су „први бедеми… сасвим на обали” у лето 1936,[9] кружни пут испод Доњег града је завршаван крајем августа.[10] У склопу реконструкције тврђаве, те године је подизана „петоспратна кула” у околини цркве Ружице и мостови.[11] У то време је и Зиндан капија реконструисана и добила данашњи изглед.[12] Кафана између Зоолошког врта и Цркве Ружице грађена је 1938.[13] и отворена у јуну 1939[14] (закупац је убрзо био осуђен по Закону о сузбијању скупоће[15]). Кула Небојша је такође рестаурирана 1938, повећано је шеталиште на савској страни, оправљени срушени зидови тераса испод „Победника”.[16] Пре рата је планирано да се у Доњем граду изгради олимпијски стадион.[17]

Током Другог светског рата у склопу тврђаве су биле стациониране немачке окупационе снаге. Доњи град је регулисан 1941—43, уклоњене су старе зграде и рушевине и простор је претворен у парк.[18][19] После ослобођења Београда 20. октобра 1944. године у тврђаву су се сместиле трупе ЈНА, које су је напустиле 1946. године када је цео простор тврђаве и парка стављен под заштиту државе.

Значајне године

уреди

Године градње и рушења

уреди
 
Осмоугаона кула Небојша изграђена је током угарске владавине након неуспеле турске опсаде у раздобљу 1456-1460. године на приобалном бедему у Доњем граду, на месту ишчезлог градског пристаништа. Грађена је као топовска кула а у исто време изграђена је и Јакшићева кула. Обновљена је почетком 21. века и претворена у музеј и изложбени простор средствима грчке владе јер је у њој био утамничен и погубљен крајем 18. века велики грчки револуционар и песник Рига од Фере.
  • 6. или 11. — Прво утврђење од палисада и земљаних бедема
  • II век — Римски каструм
  • 441. — Хуни освајају и руше утврђење
  • пре 535. године — Јустинијан I подиже рановизантијско утврђење
  • VIII век — Обри руше тврђаву и она бива напуштена
  • Средина XII века — Манојло I Комнин обнавља утврђење и подиже кастел камењем из Земунске тврђаве
  • 1316—1319. — Милутин проширује утврђење и спушта га ка Сави (Западно Подграђе)
  • 1403—1407. — Деспот Стефан проширује тврђаву
  • 1427. — Додатна ојачања под деспотом Стефаном
  • прва половина XV века — Мађари ојачавају утврђење
  • 1688—1696. — Корнар претвара средњовековно у артиљеријско утврђење
  • око 1690. — Током Османлијског напада целокупан Деспотов Град бива дигнут експлозијом у ваздух
  • 1717—1736. — Доксат ојачава утврђење
  • 1739. — Доксатова ојачања бивају порушена према Београдском миру
  • Друга половина XVIII века — Османлије подижу утврђење као поједностављени облик Доксатових ојачања
  • 1869. — Већи део тврђаве почиње да се претвара у Калемегдански парк
  • 1946. — Тврђава је стављена под заштиту државе

Године борби смена власти

уреди
 
Споменик Победник у Горњем граду.

Београдска тврђава данас

уреди
 
Калемегдан парк

Београдска тврђава данас представља претежно типично артиљеријско утврђење, попут Петроварадина, али су у њој видљиви остаци и претходних епоха. Та разлика се најбоље види у материјалу градње:

 
Галерија Природњачког музеја на Калемегдану

Тврђава је данас власништво државе Србије и под њеном је заштитом, а директну управу над њом има ЈП „Београдска тврђава”. Она је стално отворена за посетиоце, а у њеном склопу се налазе:

У склопу тврђаве се стално изводе како мала археолошка истраживања, тако и конзерваторски и реконструкциони радови.

Остаци римског каструма

уреди

Трагови римског каструма могу се данас у траговима видети у основи северног и западног бедема Горњег Града и чине их велики правилни тесаници.

Остаци Деспотовог града

уреди

Најочуванији део некадашњег Деспотовог Београда представља североисточни део Горњег града који чини:

Поред тога значајни остатак представља и цео источни бедем Горњег и Доњег града са остацима Источне капије Доњег града, као и северни бедем Горњег града.

Недалеко од Дефтердареве капије се могу видети темељи улазне куле и бедема Деспотовог града са стубовима носачима моста којим се некада улазило у њега. На падини између северног бедема Горњег града и платоа Малог града простиру се остаци митрополијског двора у оквиру кога се налазила и црква посвећена Успењу Богородице у којој су биле смештене мошти Свете Петке.[21]

 
Остаци зграде митрополије на Калемегдану

Капије

уреди
 
Спомен плоча посвећена Видин капији

Куле

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Beograd u brojkama 2006” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 02. 2008. г. Приступљено 16. 05. 2008. 
  2. ^ Вујовић, Бранко (2003). Београд у прошлости и садашњости. Београд: Издавачка кућа Драганић. стр. 103—104. 
  3. ^ а б Марко Поповић (2006). Београдска тврђава (2nd изд.). Београд. ISBN 978-86-908427-0-4. 
  4. ^ Ров на Калемегдану из деветог века („Политика”, 6. јул 2012)
  5. ^ "Политика", 26. јул 1924, стр. 6
  6. ^ "Политика", 6. авг. 1924, стр. 5
  7. ^ "Политика", 29. авг. 1924, стр. 5
  8. ^ "Политика", 2. окт. 1924, стр. 4
  9. ^ „Време”, 4. јул 1936, слика доле лево
  10. ^ „Време”, 29. авг. 1936
  11. ^ „Политика”, 18. септ. 1936, стр. 9 и 10
  12. ^ „Политика”, 31. јан. 1940
  13. ^ „Време”, 27. јул 1938
  14. ^ „Политика”, 2. јун 1939
  15. ^ „Политика”, 28. јун 1939
  16. ^ „Политика”, 15. мај 1938, стр 14
  17. ^ „Политика”, 12. јун 1938
  18. ^ „Коло”, 8. мај 1943
  19. ^ „Коло”, 3. јул 1943
  20. ^ Шта је Аненербе тражио у Београду („Политика”, 20. април 2020)
  21. ^ Света Петка почивала на Калемегдану („Вечерње новости”, 7. новембар 2013)

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди