Отворите главни мени

Карлос IV од Шпаније (шп. Carlos Antonio Pascual Francisco Javier Juan Nepomuceno Jose Januario Serafin Diego; Карлосс Антонио Пасквал Франсиско Хавијер Хуан Непомусено Хосе Хануарио Серафин Дијего; 11. новембар 174820. јануар 1819) био је краљ Шпаније од очеве смрти 1788. до своје абдикације 1808.

Карлос IV од Шпаније
Carlos IV de rojo.jpg
Карлос IV од Шпаније, насликао Франсиско Гоја
Датум рођења(1748-11-11)11. новембар 1748.
Место рођењаПортичи
Италија
Датум смрти20. јануар 1819.(1819-01-20) (70 год.)
Место смртиРим
Италија
ДинастијаБурбон
ОтацКарлос III од Шпаније
МајкаМарија Амалија Саксонска
СупружникМарија Лујза од Парме
ПотомствоКарлота Хоакина од Шпаније, Maria Luisa of Spain, Duchess of Lucca, Фернандо VII од Шпаније, Infante Carlos, Count of Molina, Марија Изабела од Шпаније, Infante Francisco de Paula of Spain, Infanta María Amalia of Spain, Maria Teresa van Spanje
ПретходникКарлос III од Шпаније
НаследникФернандо VII од Шпаније

МладостУреди

Карлос IV је био други син краља Карла III и Марије Амалије Саксонске. Рођен је у Портичију (Италија), у време када је његов отац био краљ Напуља и Две Сицилије. Његов старији брат био је изостављен из наследног низа, јер је био ментално заостао и епилептичан, па је Карлос од самог рођења третиран као престолонаследник. Карлос је наследио физичку снагу по саксонској линији своје мајке, унуке пољског краља Августа II. Као млад бавио се рвањем. Сматран је недовољно интелектуално зрелим и помало лаковерним.

ВладавинаУреди

Године 1765. оженио се Маријом Лујзом од Парме и са њом имао четрнаесторо деце, од којих је седморо доживело пунолетност. Марију Лујзу су многи (укључујући и сликара Франсиска Гоју) сматрали злобном и неверном женом која је имала велики утицај на краља.

Године 1788. Карлос III је умро и Карлос IV је био крунисан 14. децембра 1788. године. Иако је сматрао свој положај врло одговорним и увек се трудио да се у јавности представи као апсолутни владар, Карлосва једина страст је заправо био лов, тако да је све политичке послове препустио краљици и премијеру. Године 1792. Марија Лујза је коначно успела да се ослободи грофа Флоридабланке и да на његово место постави Педра Пабла Абарку де Болеу, грофа од Аранде, који је опет, због својих републиканских убеђења, пред рат са републиканском Француском био смењен, а на његово место постављен Мануел де Годој, краљичин миљеник и наводно љубавник.

Годој је наставио Арандину политику неутралности ка Француској, али након погубљења француског краља 1793. Шпанија је уложила протест, након чега је Француска објавила рат Шпанији. Шпанија је потписала споразум са Португалијом о међусобној заштити против Француске. Године 1795. Француска је приморала Годоја да закључи споразум и да објави рат Великој Британији.

Шпанија је остала савезник Француске све до британске победе код Трафалгара. Након Наполеонове победе над Пруском 1807, Годој је опет приближио Шпанију Француској. Ово стално мењање страна срозало је Карлосву репутацију као савезника од поверења, увећало Годојеву непопуларност, и фаворизовало принца Фернанда који је заступао савезништво са Великом Британијом.

Абдикација, егзил и смртУреди

Кад је дошло до сукоба између принца Фернанда и Годоја, Карлос је заузео Годојеву страну. Кад је дошло до устанка у Аранхуезу 1808. године, Карлос је абдицирао у корист свог сина 19. марта, како би спасао свог министра који је био заточен. Фернандо је преузео престо као Фернандо VII, док су у међувремену француске снаге отпочињале инвазију на Шпанију под изговором да пребацују снаге ка Португалу.

Карлос је избегао у Француску, где је постао Наполеонов талац. Наполеон је убрзо натерао Карла да повуче своју абдикацију у корист свог сина и да поново абдицира, овај пут у корист Наполеоновог брата, Жозефа Бонапарте, што је уједно био и почетак Наполеонове инвазије на Шпанију и Шпанског рата за независност.

Након друге абдикације, Карлос је био притворен у дворац Талејран у Валансају (франц. Talleyrand, Valençay). Француски цар му је доделио доживотну ренту и остатак живота је провео уз своју жену и Годоја, прво у Француској, а потом у Италији, да би се на крају за стално настанио у Риму у палати Барберини.

Марија Лујза је умрла 2. јануара 1819, а Карлос само 18 дана касније, 20. јануара исте године, наводно од туге због смрти бивше шпанске краљице.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Луј XIV
 
 
 
 
 
 
 
8. Луј (Велики Дофен)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Марија Тереза од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
4. Филип V од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Фердинанд Марија, изборник Баварске
 
 
 
 
 
 
 
9. Марија Ана од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Хенријета Аделаида од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
2. Карло III од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Ranuccio II Farnese, Duke of Parma
 
 
 
 
 
 
 
10. Одоардо Фарнесе од Парме
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Isabella d'Este
 
 
 
 
 
 
 
5. Изабела Фарнсес од Парме
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Филип Вилхелм Палатински
 
 
 
 
 
 
 
11. Доротеја Софија Нојбуршка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Елизабета Амалија од Хесен-Дармштата
 
 
 
 
 
 
 
1. Карлос IV од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Јохан Георг III, изборник Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
12. Август II Јаки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Ана Софија од Данске
 
 
 
 
 
 
 
6. Август III од Пољске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Кристијан Ернст, маркгроф од Бранденбург-Бајројта
 
 
 
 
 
 
 
13. Кристијана Еберхардина од Бранденбург-Бајројта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Софија Лујза од Виртемберг-Винентала
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Амалија Саксонска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Леополд I, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
14. Јозеф I Хабзбуршки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Елеонора-Магдалена Нојбуршка
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија Јозефа од Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Јохан Фридрих, војвода од Брауншвајг-Линебурга
 
 
 
 
 
 
 
15. Вилхелмина Амалија од Брауншвајг-Каленберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Бенедикта Хенријета Палатинска
 
 
 
 
 
 

ЛитератураУреди

  • Historia del Reinado de Carlos IV, by General Gomez de Arteche (5 vols.), in the Historia General de España de la Real Academia de la Historia (Madrid, 1892, etc.).
  • Historiaantiqua. Isabel II; ((на језику: шпански)) (2008)
  • Овај чланак садржи превод делова текста који се налази у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ed (1911). Encyclopædia Britannica (Eleventh ed.). Cambridge University Press.


Спољашње везеУреди