Википедија

Карло Кико

Карло Кико (слов. Karol Kiko, Ухровец, 14. децембар 1813 — 6. новембар 1869, Београд) по националности Словак, био је један од лекара пречана из некадашњег Аустријског царства који је у 19. веку живео и радио у Кнежевини Србији.[1] Био је редован члан Краљевског мађарског природословног друштва, лекар у саставу трупа генерала Мора Перцела, учесник у Мађарској револуцији 1848/49, једанаест година физикус Округа књажевачког, лекар београдске општине и војни лекар – хирург Војне болнице у Београду.[1]

Карло Кико
Датум рођења(1813-12-14)14. децембар 1813.
Место рођењаУхровец
 Аустријско царство
Датум смрти6. новембар 1869.
Место смртиБеоград
 Кнежевина Србија

Живот и каријера уреди

Рођен је 1813. године, у словачком градићу Ухровец, који је тада био у саставу Мађарског краљевства, дела Аустријског царства. У родном месту је највероватније похађао основну школу. Студије медицине започео је на Медицинском факултету у Пешти, радећи истовремено као окружни лекар Тренчинског округа, највероватније у звању апсолвент медицине, према писању Ладислава Сивака из 1924. године, који наводи да је те године Кико као окружни лекар Тренчинског округа описао изворе минералних вода бање Белушка слатина.[2] Докторску дисертацију на пештанском Медицинском факултету одбранио је 1845. године.[3]

Након што јер промовисан за доктора медицине, у Будимпешти у истом граду започео приватну лекарску праксу. Као лекар практичар убрзо је изазвао велику пажњу стручне и остале јавности својим магнетичким начином лечења.[3] Исте године (1845), као „суплирајући професор Невристичне Терапије“, држао је предавања у Пешти, на основу сведочанства издатих од стране Краљевског мађарског природословногдруштва.

Као и сви виђенији људи у Будимпешти, који су сматрали то својом обавезом Карло Кико се по избијању Мађарске револуције марта 1848. године, прикључио Мађарској националној гарди. У Гарди је прво био лекар 4. чете IV пештанског батаљона,[4] а затим шеф санитета Хуњади – корпуса (касније 50. Хонведски батаљон) под командом генерала Мора Перцела (1811–1899). Иако је новембра 1848, због сукоба са официрима желео је да да оставку на то место,[5] на дужности је остао и даље –и јануара и фебруара 1849. године обављао је дужност шефа Војне болнице у месту Карцаг.[6][7]

По завршетку Мађарске револуције, од 1851. до 1853. године, био је „Царско-краљевске фамилије лекар спахилука названог Рацкеве и Промонтор“.[8] Град Рацкеве у којем је доктор Кико боравио од 1851. до 1853.године, био је Српски Ковин, или Мали или Доњи Ковин, којег Мађари зову Ráckeve,, односно Српски или Киш-Кеве. Град се налази на око 40 километара јужно од Будимпеште, на Чепелској ади, на левој обали Дунава. Основали су га 1440. године Срби, избегли од турског зу-лума, из Ковина на Дунаву у Банату.[9]

Потом је од 1854. до 1856. обављао више дужности лекара у Српском Ковину, у коме је...по налогу високославне Државе испуњавао и дужности Санитетскога референта код Ковинског растељанства.[10] Према истраживањима проф. др Слободана Николића и доц. др Владимир Живковића са Институт за судску медицину,Универзитет у Београду,...

Три године је доктор Кико провео међу Србима у Српском Ковину, на које је веро-ватно оставио добар утисак, па је он од трговаца „Ковиначки... нарочито... позват“ да буде међу њима још три године, све до 1856. године. Дакле, следеће три године, од 1854. до 1856. године, он је вероватно био позван од Срба из Српског Ковина да им буде лекар, а не од Срба из Ковина у Банату, тзв. Доњег Ковина.[9]

Године 1858. Карло Кико је Министарству унутрашњих дела Кнежевине Србије

„упутио из Сремске Митровице, где је тада био приватни лекар“, молбу за пријем у службу у Србији у којој је навео да је од 1851. до 1853. године био„царско-краљевске фамилије лекар спахилука названог Рацкеве и Промонтор“, у коме је од 1854. до 1856. године био „лекар трговаца Ковиначки, од ови нарочито тога ради позват“ и да је „док је у Ковину био, испуњавао...и дужности Полковског и Ротског лекара... и дужности Санитетскога референта код Ковинског растељанства“.[8]

Кикова молба односила се конкретно на место опш тинског лекара у Неготину, за које је, како је написао, „дознао да ће се ускоро установити“. [1]

Решењем министра унутрашњих дела од 28. маја 1858. он је то место добио, али је пре ступања на дужност Министарству упутио нову молбу (6/18. јула 1858), овог пута за место окружног физикуса у Округу гур- гусовачком. Указом кнеза Александра Карађорђевића од 23. jула 1858, постављен је за физикуса Округа гургусовачког, а у дужност је уведен 5/17. ав- густа, након полагања заклетве и потписивања уговора. Тако је Кико, уместо да постане први градски лекар у Неготину, постао први физикус Округа гургусовачког.[1]

У моменту доласка у Кнежевину Србију Карло Кико је највероватније говорио српски језик. Исти је врло брзо савладао радећи са пацијентима Србима шест година у континуитету у Српском Ковину (званог и Рацкеве и Промонтор).[9]

Када је београдска општина остала без свог лекара др Ђорђа Малаћа, који је душевно оболео и убрзо преминуо, за новог општинског лекара 20. децембра 1859. године изабран је Карло Кико.

Преминуо је 6. новембра 1869. године у Београду, после „краће болести“.[11]

Дело уреди

У млађим годинама Карло Кико се бавио алтернативним начинима лечења, истраживањем лековитог биља и минералних вода, настојећи да као окружни лекар Тренчинског округа „скрене пажњу јавности на занемарено природно богатсво Тренчинског краја”.[3]

Бавећи се приватном праксом, у лечењу болесника примењивао је и магнетотерапију, којом је након извсеног времена изазвао пажњу у медицинским круговима и у јавности, оног времена.[12]

Сазнавши за ову врсту терапије др Пала Бугата (Bugát Pál, 1793–1865), оснивач и председник Краљевског мађарског природословног друштва, позвао га је да на ту тему на састанку Друштва 21. октобра 1845. године, којем је присуствовао као гост, прочитао свој есеј о магнетотерапији и месмеризму и приказао два болесника која је тим начинима лечио.[13][3]

У Београду је Карло Кико обављао је јавну службу у граду ...лечење грађана, вакцинација, послови санитетске полиције, сузбијање надрилекарства и др.) која је иначе била у надлежности градског лекара – физикуса Управе вароши Београда.[1]

Поред мањих хируршких интервенција као што је „пуштање крви“, понекад су вршене и неке веће операције – Кико наводи... да је у јулу 1860. извршио... операцију код болесника са експлозивним повредама шаке, а да је у новембру исте године извршио „три знатне операције“.[1]

Извори уреди

  1. ^ а б в г д ђ Jovanović Simić J. Dr Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – jedan od Slovaka u srpskom sanitetu u 19. veku. Srp Arh Celok Lek. 2017; 146(3—4):231-8. UDC: 61:929 Кико К.; 614.2(497.11)"18"
  2. ^ Sivák L. Kúpele Belušské Slatiny a ich história. Belušan – Noviny občanov Obce Beluša. 2015 júl, august; Číslo 4, 8.
  3. ^ а б в г Јелена Јовановић-Симић, Др Карло Кико (Karol Kiko, 1813–1869) – Словак у српском санитету у 19. веку, Историја медицине, Srp Arh Celok Lek 2017 р.4
  4. ^ Czaga V, Jancsó É, editors. Pest-Budai nemzetőrök 1848-1849. Dokumentumok a Fővárosi Nemzetőrség történetéhez – Budapest Törtenetének Forrásai. Budapest: Főváros Levéltára; 2001. 419.
  5. ^ Hermann R. Perczel Mór első honmentő hadjárata – Zalai Gyűjtemény 36/II. Zalaegerszeg: Zala Megyei Levéltár; 1995. 102, 88. 102&layout=s&query=kiko Available from:
  6. ^ Zétény G. A magyar szabadságharc honvédorvosai. Budapest: Egyetemi, 1948; 149.
  7. ^ Hermann R. Perczel Mór második honmentő hadjárata és az első szolnoki ütközet. In: Tamás F, editor. Zounuk – A Jász-Nagykun-Szolnok Megyei Levéltár Évkönyve 26. Szolnok: 2011. p. 223.
  8. ^ а б Jovanović Simić J. Dr Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – jedan od Slovaka u srpskom sanitetu u 19. veku. Srp Arh Celok Lek. 2018 Mar-Apr;146(3—4) р. 233,
  9. ^ а б в Simic, Jelena Jovanovic. „Др Карло Кико (Karol Kiko, 1813–1869) – један од Словака у српском санитету у 19. веку / Dr. Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – One of the Slovaks in the Serbian health service in the 19th century”. Srp Arh Celok Lek. (на језику: енглески). 
  10. ^ Arhiv Srbije (dalje AS), MUD – S, 1858, V, 1
  11. ^ Zvaničnыi deo. Srbske novine 1869 Nov. 13; XXXV(140):1.
  12. ^ Tarjányi E. Jósika Miklós és a mesmerizmus. Irodalomtörténeti Közlemények. 1992;96(1):54.
  13. ^ Spasović IB. Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo i srpski narod. U: Krestić VĐ, Spasović IB. Društva svoga doba: Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo. Beograd: Službeni glasnik : Srpska akademija nauka i umetnosti; 2016. 99. i Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti (dalje ASANU), DSS, 23/1860.

Литература уреди

  • Jovanović Simić J. Dr Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – jedan od Slovaka u srpskom sanitetu u 19. veku. Srp Arh Celok Lek. 2017; 146(3—4):231-8.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карло_Кико&oldid=27226547”