Картузијанска мачка

Картузијанска мачка (франц. Chartreux, остала имена: Манастирска мачка, Плава француска мачка) је једна од најстаријих раса домаће мачке, пореклом из Француске.

Картузијанска мачка
Земља порекла
Француска

Карактеристике

Тело ове расе је снажно и чврсто, средње дужине, јаких костију и мишићаво. Наглашава се да се изглед ове мачке није променио од првог описа из 1558. године. Дугачке су 20 до 25 cm, а тешке од 3 до 6 kg. Ноге су кратке и танке. Очи су више округле него бадемасте, бакарне или златне боје.

Израз лица је као да се осмехује, по чему је и добила надимак насмејана мачка. Глава је широка, њушка дугачка, а вилица јака. Јастучићи на крају њушке су мали и непропорционални у оданосу на величину главе. Реп је пропорционалан, дебљи у корену. Шапе су округле, са јаким канџама.

Прихватају се нијансе плаве боје, али је више цењена длака која има прелив сребрне. Крзно захтева много неге, понекад више него код дугодлаких мачака.

Порекло

Прве описе картузијанске мачке налазимо у француским списима из 16. века. Прво су их гајили монаси из манастира Картузијан-Шартре, због изузетно квалитетног крзна, које је скоро непромочиво. ДО 1920. године у Француској је остало само неколико примерака ове расе, али захваљујући двема одгајивачницама, раса је опстала. Током Другог светског рата одгајивачи су морали да паре картузијанске мачке са персијским и британским краткодлаким мачкама, како би их сачували од потпуног нестанка. На захтев ФИФе, 1950. забрањено је парење са било којом другом расом.

У САД картузијанска мачка је први пут представљена 1970. године.

Темперамент

Картузијанске мачке су изузетно снажне и добри су ловци. Веома су толерантне. Могу веома лако да науче да шетају на повоцу. Тихе су и нису агресивне према људима и другим мачкама.