Википедија

Катарина Ивановић

Катарина Ивановић (Веспрем, 15. мај 1811[1] — Столни Београд, 22. септембар 1882) била је српска сликарка. Она је једна од три сликарке, уз Мину Караџић и Полексију Тодоровић, које су радиле у Србији током XIX столећа.[2] Њен опус укључује 38 слика, неколико цртежа и скица.

Катарина Ивановић
Katarina Ivanović - Aautoportret, 1836.jpg
Катарина Ивановић (аутопортрет)
Лични подаци
Датум рођења(1811-05-15)15. мај 1811.
Место рођењаВеспрем, Аустријско царство, данас Мађарска
Датум смрти22. септембар 1882.(1882-09-22) (71 год.)
Место смртиСтолни Београд, Аустроугарска, данас Мађарска

БиографијаУреди

Катарина Ивановић је рођена у породици српског грађанина и трговца ("купеца") у Веспрему, у Аустријском царству. По другом извору, дошла је на свет у Столном Београду и то 1819. године.[3] Родитељи су јој били Лазар - месни купец[4] и Марија, и захваљујући њиховој пажњи развила се код ње тежња за образовањем и стваралаштвом. Са једанаест година већ је знала два страна језика.[5] Детињство је провела у малој српској заједници, у Столном Београду. Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја.[6] По другом извору, сликар Н. Пешки је био Чех по народности, и код њега је Катарина лепо напредовала.[3] Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу,[7] у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ[тражи се извор]. Учила се приватно и код бечког сликара Валдмилера.[8] Симо Милутиновић Сарајлија је објавио у "Сербском народном листу" 1837. године песму њој посвећену, као "Честитој и надобичној љубитељки краснога знања". Јавља се она у списку пренумераната Сарајлијине књиге о историји Србије 1837. године, у Бечу као ображарка[9] (портретиста). Током студија у Бечу "нарисала" је 1839. године композицију "Српског Омира" (Хомера) - слепог старца гуслара. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) историјско сликарство. Ту је започела студију познате историјске композиције Ослобођење Београда 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.

Посетила је 1842. године Загреб и Хрватску, и ту провела извесно време.[10] На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била "веома популарна". Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда. Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.

Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.

Катарина Ивановић је слабо говорила српски. Без обзира на то, она је била велики српски родољуб[тражи се извор]. Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге "реткости", међу којима је и њен аутопортрет. Тако да је наводно и њена заслуга што је музеј основан. Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку. Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортрет, Павловићев "Сербски народни лист" у Пешти. Никада се није удавала, а позната је њена велика неприкривена наклоност према много старијем "Сарајлији".[6]

Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба. Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. На иницијативу Друштва пријатеља Народног музеја, њени посмртни остаци су 1967. године пренети у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

ДелаУреди

Катарина Ивановић је у главном сликала портрете, историјске жанр-композиције, а с посебним успехом је успела да компонује мртву природу. Међу њена најпознатија дела спадају следеће слике: Аутопортрет (1836), Портрет младог мушкарца (1837, Грожђе с корпом (1838), Српски Хомер (цртеж 1839), Портрет Симе Милутиновића Сарајлије (1840), Италијански виноградар (1842. После 1846. Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић, Портрет војводе Стевана Книћанина, Деца Павла Станишића, Београђанка, Млади Данић, Дечак са соколом и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Љиљана Чубрић: Катарина Срб-девојка, у годишњаку „Даница 2011“. стр. 326-336, издаје Вукова задужбина, Београд 2010.
  2. ^ Stamenković, Snežana (7. 5. 2012). „Tragični Mačkov kamen”. Вечерње Новости. Приступљено 8. 1. 2017. 
  3. ^ а б Иван Кукуљевић Сакцински, наведено дело
  4. ^ Николај Шимић: "Иконостас славних и храбрих лиц", Будим 1807. године
  5. ^ "Српски народ", Београд 1944. године
  6. ^ а б "Време", Београд 1940. године
  7. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1837. године
  8. ^ "Просветни гласник", Београд 1942. године
  9. ^ Симо Милутиновић Сарајлија: "Историја Сербије", Лајпциг 1837.
  10. ^ Иван Кукуљевић Сакцински: "Словник умјетниках југославенских", Загреб 1858. године

ЛитератураУреди

  • Михајловић, Р. и Кусовац, Никола: Катарина Ивановић (монографија), Београд 1984.
  • Мирослав Тимотијевић, Мирослав, Михаиловић, Радмила: Катарина Ивановић прва српска сликарка, Београд 2004.
  • Чубрић, Љиљана, Катарина срб-девојка, Београд: Народни музеј, 2011.

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Катарина_Ивановић&oldid=25770818”