Католичка црква у Црној Гори
Католичка црква у Црној Гори органски је дио Католичке цркве, на државном подручју Црне Горе.[1] Састоји се од Барске надбискупије (надбискуп Рок Ђонлешај) и Которске бискупије (бискуп Иван Штироња). У Црној Гори живи 21.299 католика, који чине око 3,5% становништва. Односи између Католичке цркве и државе Црне Горе уређени су темељним уговором, који је склопљен 2011. године.[2] Након одласка у пензију нунција за Црну Гору, надбискупа Луиђија Пецута (2021), тај положај је остао упражњен.[3]
Организација
уредиКатолици латинског обреда
уредиКатолици латинског обреда у Црној Гори хијерархијски припадају Барској надбискупији. Которска бискупија се географски налази у Црној Гори, али је административно дио Католичке цркве у Хрватској и подређена је Сплитско-макарској надбискупији.[4] Територија Каторске надбијскупије одговара територији Млетачке Албаније, која је Кампоформијским миром 1797. године прешла у састав Француске.
Католици источног обреда
уредиПрви покушаји стварања гркокатоличких установа на подручјима која припадају данашњој Црној Гори, сежу у позно средњовековно и рано нововековно раздобље, а повезани су са тадашњим настојањима Католичке цркве да поунијати Српску православну цркву у тадашњој Зети, односно Црној Гори. У време преговора око склапања Фирентинске уније, католички инквизитор Јован Капистран је покушао да поунијати српског деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456), који је владао и Зетом, али тај покушај није уродио плодом.[5] Стога је Католичка црква уз помоћ Млетачке републике покушала да средином 15. века створи посебну унијатску, односно гркокатоличку епархију у Зети, са циљем сузбијања српске православне Зетске епархије.[6] Под окриљем млетачких власти, у Доњој Зети је постављен посебан унијатски владика, који је покушао да се учврсти на подручју око Пречисте Крајинске, али без већег успеха.[7][8] Слични покушаји унијаћења православних Срба настављени су током 16. и 17. века на подручју Боке, а посебни напори су били усмерени ка српској православној Цетињској епархији, која је успела да се одбрани од унијаћења.[9][10][11] Покушаји унијаћења су на подручју Боке настављени и током 18. века. Поменута настојања су била део ширег рада на покатоличавању и унијаћењу православних Срба.[12][13]
Гркокатолички егзархат у Србији и Црној Гори
уредиСве до 2001. године, гркокатоличка Крижевачка епархија је обухватала гркокатоличке вернике на целокупном подручју бивше Југославије и свих њених држава наследница: Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Македоније.
Након стварања независних држава на простору бивше Југославије, покренут је поступак за преуређење односа на подручју простране Крижевачке епархије. Прво је 2001. године створен Гркокатолички апостолски егзархат у Македонији, који је у потпуности раздвојен од Крижевачке епархије и потчињен непосредно Ватикану.[14]
Потом је 28. августа 2003. године за гркокатолике у Србији и Црној Гори створен посебан Гркокатолички апостолски егзархат у Србији и Црној Гори, односно (лат. Exarchia Apostolica pro fidelibus ritus byzantini in Serbia et Monte Nigro). Овај егзархат је задржао везу са Крижевачком епархијом. За првог гркокатоличког егзарха у Србији и Црној Гори постављен је бискуп Георгиј (Ђура) Џуџар (рсн. Георгий Дюра Джуджар).[15]
Стварањем овог егзархта, дотадашња гркокатоличка Црква Светог Николе у Руском Крстуру уздигнута је на степен катедралног храма. Према подацима из 2004. године, новостворени егзархат је на подручјима Србије и Црне Горе обухватао 26 парохија, са 17 храмова и укупно 22.934 верника, који су по етничкој припадности углавном били Русини, Украјинци и Румуни. Према подацима из 2009. године, Гркокатолички апостолки егзархат у Србији и Црној Гори имао је 22.369 верника и 18 свештеника.[16] Од тог броја, велика већина се налазила у Србији, а само мали део у Црној Гори.
Садашње стање
уредиНове промене су наступиле 2013. године, када су гркокатолици у Црној Гори изузети испод надлежности Гркокатоличког апостолког егзархата у Србији и Црној Гори и непосредно потчињени римокатоличким бискупима у Црној Гори, чиме је надлежност поменутог егзархата сведена само на територију Србије.[17] Приликом овог преуређења, гркокатолички верници у Црној Гори нису могли добити властити егзархат првенствено због своје малобројности, те су стога стављени под надлежност локалних римокатоличких бискупа.
Питање статуса
уредиЈедно од кључних неријешених питања о устројству Католичке цркве у савременој Црној Гори односи се на прекограничну надлежност појединих страних надбискупија. Иако у Црној Гори поред домаће Барске надбискупије постоји и Которска бискупија, Ватикан још увек није ријешио питање о оснивању посебне католичке метрополије за подручје Црне Горе, пошто домаћа Которска бискупија и даље потпада под надлежност стране Сплитско-макарске надбискупије, чији се центар налази у суседној Хрватској. Изостанак позитивних ријешења посљедица је одлуке црногорских државних власти (2011) да се Католичкој цркви призна потпуна самосталност по питању устројства локалних бискупија и надбискупија.[18]
Историја
уредиИсторија Католичке цркве на просторима данашње Црне Горе наставља се на историју старијих хришћанских установа, које су на том подручју постојале прије Великог раскола (1054).[19]
Предисторија
уредиПојава раног хришћанства на источним обалама Јадрана везује се за прве вијекове хришћанске историје, али најранија поуздана свједочанства о успостављању црквеног поретка на подручју данашње Црне Горе потичу из позног античког периода. Тада се у већим градовима провинције Превалитене развијају прве локалне епископије. Почевши од 535. године, све епископије у тој провинцији потпадале су под надлежност новостворене Архиепископије Прве Јустинијане (локалитет Царичин Град код данашњег Лебана у Србији). Тадашња епископија у античкој Дукљи посвједочена је у изворима из 599. године, а налазила се под јурисдикцијом провинцијског митрополита у Скадру, који је био потчињен архиепископу Прве Јустинијане, под врховном јурисдикцијом Римске цркве. У политичком смислу, тадашња Превалитана је потпадала под власт Византијског царства, усљед чега се на том подручју и током наредних вијекова укрштао утицај западног и источног хришћанства.[20][21]
Након раскола
уредиНакон званичног прихватања уметка Filioque од стране Римске цркве (1014),[22] дошло је до Великог раскола (1054) и постепеног ширења новог (филиоквистичког) учења према приморским областима на источној обали Јадрана, укључујући и подручја у границама данашње Црне Горе (већи дио Дукље и дио Травуније). Намјесто дотадашњих епископија које су биле потчињене православној митрополији у византијском Драчу,[21] током 11. вијека створена је нова надбискупија са сједиштем у Бару, чиме је означен почетак дуготрајних спорова са сусједним Дубровником око јурисдикције над католицима у околним приморским областима. У исто вријеме, на подручју првобитне Которске епископије настала је филиоквистичка Которска бискупија, која је током 11. и 12. вијека неколико пута мијењала своју црквено-покрајинску припадност. Све ове католичке установе имале су веома значајну улогу у друштвеном животу на подручју тдашње државе Војислављевића, а важну улогу су задржале и након 1185. године, када је дошло до успостављања власти династије Немањића над приморским областима.[23][24][25]
Демографија
уредиПрема попису становништва у ЦГ из 2011. године, укупан број католика био је 21.299, од тога су према националној припадности:[26]
Општине са највећим бројем католика у ЦГ према попису становништва у ЦГ из 2011. године су сљедеће:[27]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Catholic Hierarchy: Montenegro
- ^ Vlada Crne Gore (2011): Temeljni ugovor između Crne Gore i Svete Stolice
- ^ Catholic Hierarchy: Nunciature to Montenegro
- ^ „Povijest”. Kotorska biskupija (на језику: хрватски). Приступљено 03. 1. 2019.
- ^ Andrić 2016, стр. 202—227.
- ^ Божић 1982, стр. 278—288.
- ^ Благојевић & Спремић 1982, стр. 419.
- ^ Ћирковић 2000, стр. 47—54.
- ^ Радонић 1950.
- ^ Радонић 1954, стр. 305—309.
- ^ Јевтић 1991, стр. 136.
- ^ Гавриловић 1995, стр. 7—44.
- ^ Гавриловић 2016, стр. 37—47.
- ^ Acta Apostolicae Sedis, 93 (2001), стр. 339.
- ^ Catholic Hierarchy: Bishop Đura Džudžar
- ^ Catholic Hierarchy: Byzantine Chatolic Apostolic Exarchate of Serbia and Montenegro
- ^ Acta Apostolicae Sedis, 105 (2013), стр. 187.
- ^ Temeljni ugovor Crne Gore i Svete Stolice (2011)
- ^ Поповић 1995.
- ^ Драгојловић 1989, стр. 211-226.
- ^ а б Dragojlović 1990, стр. 201-209.
- ^ Siecienski 2009, стр. 113.
- ^ Митровић 2017, стр. 47-83.
- ^ Митровић 2019, стр. 477-499.
- ^ Kotorska biskupija: Povijest
- ^ „Tabela CG5. Stanovništvo prema nacionalnoj odnosno etničkoj pripadnosti i vjeroispovijesti”. monstat.org (на језику: српски). Monstat. 2011. Приступљено 03. 1. 2019.
- ^ „Tabela O5. Stanovništvo prema starosti i vjeroispovijesti po opštinama”. monstat.org (на језику: српски). Monstat. 2011. Приступљено 03. 1. 2019.
Литература
уреди- Божић, Иван (1982). „Потискивање православља”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 278—288.
- Dimić, Ljubodrag; Žutić, Nikola (1992). Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918-1941: Prilozi za istoriju. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
- Драгојловић, Драгољуб (1989). „Црквене прилике у Далмацији од разарања Салоне до обнове Сплитске надбискупије”. Balcanica. 20: 211—226.
- Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209.
- Mitrović, Katarina (2015). Benediktinci na području Barske nadbiskupije i Kotorske biskupije (9. stoljeće-1571). Cetinje: Ministarstvo kulture Crne Gore.
- Митровић, Катарина (2017). „Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља”. Српска краљевства у средњем веку. Краљево: Град Краљево. стр. 47—83.
- Митровић, Катарина (2019). „Барска (архи)епископија у држави Бодинових наследника”. Црквене студије. 16 (2): 477—499.
- Поповић, Радомир В. (1995). Рано хришћанство на Балкану пре досељења Словена (Србија, Повардарје, Црна Гора). Београд.
- Radić, Radmila (2014). „Jugoslavija i Vatikan 1918-1992. godine” (PDF). Annales: Anali za istrske in mediteranske študije. 24 (4): 691—702.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Siecienski, Anthony Edward (2009). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford-New York: Oxford University Press.
- Ћирковић, Сима (2000). „Archiepiscopus Craynensis”. Историјски записи. 73 (1-2): 47—54.