Качарево

насеље у граду Панчеву, Србија

Качарево је насеље града Панчева, у Јужнобанатском округу Аутономне Покрајине Војводине, у Републици Србији. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, у Качареву живи 7.100 становника.[1]

Качарево
Центар места
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобанатски
ГрадПанчево
Становништво
 — 2011.Пад 7.100
 — густина186/km2
Географске карактеристике
Координате44° 57′ 57″ С; 20° 41′ 50″ И / 44.9657125° С; 20.6971897° И / 44.9657125; 20.6971897
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина80 m
Површина38,0 km2
Качарево на карти Србије
Качарево
Качарево
Качарево на карти Србије
Остали подаци
Поштански број26212
Позивни број013
Регистарска ознакаPA

Историја уреди

На месту данашњег Качарева, 1791. године је, према војним плановима, изградио цар Леополд II и у тадашње нове куће преселио је Немце, који су се почели досељавати 1792. године. Досељеници су били евангелисти, пореклом из Виртемберга, и назвали су село Franzfeld, по аустријском цару Францу II.[2]. Године 1921. 97,7% становништва чинили су Немци.[3] Од 1924. године до почетка Другог светског рата, место је носило име Краљевићево.[4]

За време окупације 19411944, локалне немачке власти су вратиле име Францфелд. За време борби за ослобођење земље, једна совјетска оклопна јединица је 4. октобра 1944. године ушла у село. Два дана после доласка Совјета оснива се први народно-ослободилачки одбор, са задатком да обезбеди државне зграде и куће Немаца. У новембру месецу 1944. године, формирана је војна станица која је преузела сву власт у селу. Војска је од све земље у атару формирала пољопривредно добро, а покретну имовину је ставила под управу народног одбора. У априлу 1945. године, по наређењу војне станице, сво немачко становништво је смештено у логор на крају села. Војна станица је почела да врши припреме за долазак колониста. Конфисковала је сву немачку имовину и сместила у неколико магацина у селу, да би се када колонисти дођу та имовина њима поделила. Касније је село добило своје данашње име по народном хероју Светозару Качару (1914—1944), Светозарова мајка је колонизована из Босне у Качарево.[тражи се извор]

По попису из 2011. године, већину становника села чине Срби који су се доселили из Босне, Баније, Лике и Далмације. Македонци чине 20% становништва, који су већином досељени из Поречја. Године 1971, Македонци су чинили 41% становништва.[тражи се извор]

Од 1989. године у Качареву се сваке године, у Хали спортова, одржава сланинијада. Године 2020. године, је одржана по 33. пут.[5]

Црква уреди

Српска православна црквена општина у Качареву је формирана 1980. године. Пошто локацију у центру села није било могуће добити,донета је одлука да се у Качареву, у улици 4. октобра 43 купи плац за изградњу цркве. Благословом тадашњег епископа банатског Амфилохија, од 1985. године, служба се одвија у делу постојеће куће на локацији. За време службовања оца Мирослава Вујића, тадашњег пароха качаревачког, потекла је иницијатива за изградњу храма који ће бити посвећен Светој браћи Ћирилу и Методију. Епископ Амфилохије је 1989. године осветио темеље будућег храма, а наредне године је започета је изградња храма по пројекту архитекте Предрага Ристића, која је трајала пуних 15 година. Епископ банатски Никанор и епископ сремски Василије су 4. септембра 2005. године освештали новоподигнути храм и том приликом положили мошти Светог Саве Освећеног у часни престо храма.

Демографија уреди

Према попису из 2002. било је 7.624 становника (према попису из 1991. било је 8.103 становника).

У насељу Качарево живи 6.084 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 38,8 година (38,1 код мушкараца и 39,3 код жена). У насељу има 2.411 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,16.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[6]
Година Становника
1948. 5.044
1953. 5.899
1961. 7.792
1971. 8.088
1981. 8.309
1991. 8.103 7.857
2002. 7.624 8.009
2011. 7.100
Етнички састав према попису из 2002.‍[7]
Срби
  
5.042 66,13%
Македонци
  
1.467 19,24%
Југословени
  
322 4,22%
Црногорци
  
100 1,31%
Мађари
  
19 0,24%
Словаци
  
18 0,23%
Муслимани
  
14 0,18%
Хрвати
  
13 0,17%
Немци
  
9 0,11%
Румуни
  
4 0,05%
Бугари
  
3 0,03%
Чеси
  
1 0,01%
Словенци
  
1 0,01%
Руси
  
1 0,01%
Бошњаци
  
1 0,01%
непознато
  
244 3,20%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Србији 2011 – Старост и пол — Републички завод за статистику. . Београд. 2012. ISBN 978-86-6161-028-8. 
  2. ^ „Franzfelder Urkunden” [Сертификат о оснивању Францфелда]. Franzfedler.de. јул 2004. Архивирано из оригинала 4. 4. 2023. г. 
  3. ^ "Време", 14. јун 1939
  4. ^ "Време", Београд 3. август 1924. године
  5. ^ Миришу, пробају, а слабо купују („Вечерње новости”, 14. фебруар 2019)
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе уреди