Квекери (енгл. Quakers), или Пријатељи (енгл. Friends), чланови су хришћанског покрета који је познат као Верско друштво Пријатеља у Европи, Аустралији, Новом Зеланду и дијеловима Сјеверне Америке или Пријатељи цркве у Африци, Азији, Јужној Америци и дијеловима Сједињених Држава. Покрет се првобитно, и још увијек претежно, заснива на хришћанству. Припадници покрета изјашњавају се као свештенство свих вјерника,[1][2] доктрина која води поријекло из Прве посланице Петрове.[3][4] Они укључују евангелистичка, светосна, либерална и традиционална Квекерска схватања хришћанства. Чланове различитих квекерских покрета генерално уједињује вера у способност сваког човека да искуси и приступи светлости у себи или да види „Божије светло у сваком“.[5]

Црвено-црна звијезда је незавничан симбол Квекера од краја 19. вијека

У различитим степенима, различити покрети чине Верско друштво Пријатеља/Пријатеље цркве који избјегавају симбол вјере или хијерархијску структуру.[6][7] Године 2007, било је око 359.000 пунољетних Квекера,[8] а 2012. године тај број се повећао на 377.055.[9] У 2017. години било је 377.557 одраслих квекера, од тога 49 одсто у Африци.[10]

Око 89 процената квекера широм света припада „еванђеоским“ и „програмираним“ гранама квекеризма,[11] које одржавају службе са певањем и припремљеном библијском поруком коју координира пастор. Око 11 процената упражњава чекајуће богослужење или непрограмирано богослужење (данас познато као састанак за богослужење), где се редослед служења не планира унапред, углавном је тихо и може укључивати неприпремљену вокалну службу присутних.[12] На неким састанцима мешовитог типа присутни су формални свештеници - пријатељи су препознатљиви по свом вокалном служењу.[13]

Први квекери живели су средином 17. века у Енглеској. Протоеванђелски хришћански покрет познат као квекеризам произашао је из легатинско-аријанаца и других издвојених протестантских група које су се одвојиле од званичне енглеске цркве.[14] Квекери, посебно они познати као Храбрих шездесет, настојали су да друге преобрате у своје схватање хришћанства путујући широм Британије и по иностранству, проповедајући јеванђеље Исуса Христа. Неки од ових раних квекерских министара биле су жене.[15] Своју поруку заснивали су на уверењу да је „Христос сам дошао да подучава свој народ“, истичући важност директног односа с Богом кроз Исуса Христа и директног веровања у универзално свештенство свих верника.[16] Они су наглашавали лично, директно Христово религиозно искуство стечено непосредним религиозним искуством и читањем и проучавањем Библије.[17] Квекери су усредсредили своје приватне животе на развијање понашања и говора који одражавају емоционалну чистоту и светлост Бога, са циљем хришћанског савршенства.[18][19]

Познато је да су у прошлости квекери користили као енглеску реч thee као обичну заменицу, одбијали да учествују у рату, носили једноставну одећу, одбијали да положе заклетве, противили се ропству и практиковали титотализам.[20] Неки квекери основали су банке и финансијске институције, укључујући Барклис, Лојдс, и Френдс Провидент; производна постројења, укључујући фирму за обућу Кларк и три велика британска произвођача слаткиша Кадбери, Раунтри и Фрај; и подржавали су филантропске напоре, укључујући укидање ропства, реформу затвора и пројекте социјалне правде.[21] Године 1947, Квекери представљени британским Већем пријатељских услуга и Америчким комитетом пријатељских услуга (САД) добили су Нобелову награду за мир.[22][23]

Према једном новинском чланку, у Новом Пазару у позном 17. веку је био активан неки енглески квекер по имену Џек, који је привукао нешто присталица, док није спаљен по наређењу великог везира Мустафа-паше Ћуприлића.[24]

У популарној култури

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Quaker Faith & Practice”. Britain Yearly Meeting. Архивирано из оригинала 19. 07. 2013. г. Приступљено 26. 06. 2016. 
  2. ^ „Baltimore Yearly Meeting Faith & Practice 2011 draft”. Архивирано из оригинала 13. 04. 2012. г. Приступљено 26. 06. 2016. 
  3. ^ „Membership | Quaker faith & practice”. qfp.quaker.org.uk. Приступљено 9. 1. 2018. 
  4. ^ „'That of God' in every person”. Quakers in Belgium and Luxembourg. 
  5. ^ Fox, George (1903). George Fox's Journal. Isbister and Company Limited. стр. 215—216. „This is the word of the Lord God to you all, and a charge to you all in the presence of the living God; be patterns, be examples in all your countries, places, islands, nations, wherever you come; that your carriage and life may preach among all sorts of people and to them: then you will come to walk cheerfully over the world, answering that of God in every one; whereby in them ye may be a blessing, and make the witness of God in them to bless you: then to the Lord God you will be a sweet savour, and a blessing. 
  6. ^ The Trouble With "Ministers" Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2013) by Chuck Fager gives an overview of the hierarchy Friends had until it began to be abolished in the mid-eighteenth century. Retrieved 26 April 2014.
  7. ^ Fager, Chuck. „The Trouble With 'Ministers'. quakertheology.org. Приступљено 9. 1. 2018. 
  8. ^ „FAQs about Quakers – Friends General Conference”. Архивирано из оригинала 15. 08. 2014. г. Приступљено 24. 6. 2014. 
  9. ^ „Finding Quakers Around the World” (PDF). 
  10. ^ „Finding Quakers Around the World” (PDF). Friends World Committee for Consultation. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 02. 2020. г. Приступљено 14. 3. 2019. 
  11. ^ Yearly Meeting of the Religious Society of Friends (Quakers) in Britain (2012). Epistles and Testimonies (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 1. 2016. г. 
  12. ^ Yearly Meeting of the Religious Society of Friends (Quakers) in Britain (2012). Epistles and Testimonies (PDF). стр. 7. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 11. 2015. г. 
  13. ^ Drayton, Brian (23. 12. 1994). „FGC Library: Recorded Ministers in the Society of Friends, Then and Now”. Архивирано из оригинала 14. 4. 2012. г. Приступљено 9. 1. 2018. 
  14. ^ Christian Scholar's Review, Volume 27 (на језику: енглески). Hope College. 1997. стр. 205. „This was especially true of proto-evangelical movements like the Quakers, organized as the Religious Society of Friends by George Fox in 1668 as a group of Christians who rejected clerical authority and taught that the Holy Spirit guided 
  15. ^ Bacon, Margaret (1986). Mothers of Feminism: The Story of Quaker Women in America. San Francisco: Harper & Row. стр. 24. ISBN 9780062500434. 
  16. ^ Fox, George (1803). Armistead, Wilson, ур. Journal of George Fox. 2 (7 изд.). стр. 186. 
  17. ^ World Council of Churches. „Friends (Quakers)”. Church Families. Архивирано из оригинала 11. 8. 2011. г. 
  18. ^ Stewart, Kathleen Anne (1992). The York Retreat in the Light of the Quaker Way: Moral Treatment Theory : Humane Therapy Or Mind Control? (на језику: енглески). William Sessions. ISBN 9781850720898. „On the other hand, Fox believed that perfectionism and freedom from sin were possible in this world. 
  19. ^ Levy, Barry (30. 6. 1988). Quakers and the American Family: British Settlement in the Delaware Valley . Oxford University Press, USA. стр. 128. ISBN 9780198021674. 
  20. ^ „Society of Friends | religion”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 13. 6. 2017. 
  21. ^ Jackson, Peter (20. 1. 2010). „How did Quakers conquer the British sweet shop?”. BBC News. Приступљено 9. 1. 2018. 
  22. ^ Jahn, Gunnar. „Award Ceremony Speech (1947)”. Nobel Foundation. Приступљено 6. 10. 2011. 
  23. ^ Abrams, Irwin (1991). „The Quaker Peace Testimony and the Nobel Peace Prize”. Приступљено 24. 11. 2018. 
  24. ^ "Време", 21. март 1939, стр. 7. digitalna.nb.rs
  25. ^ Бичер-Стоу, Харијете (1992). Чича-Томина колиба. Превод: Софронијевић, Милорад. Горњи Милановац: Дечје новине. ISBN 86-367-0646-7. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди