Отворите главни мени

Кеноза (грч. κενοσις испражњење, унижење, смирење) као православни теолошки термин представља стање унижења или испражњења које Син Божији прихвата у Своме Оваплоћењу, као акт послушности према Богу Оцу: "Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом; него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту" (Филип. 2,6-8).[1]

У православној христологији, кеноза се схвата као последица ипостасног јединства Свете Тројице. У Христу, Бог постаје учесник у животу човека: "прима наше грехе и умире за нас" (Јевр. 2,9), да би човеку дао могућност да дође до Бога. У Оваплоћењу своме, Бог обавија своје божанство, да би се спустио до човековог стања, узевши обличје "слуге". Исто чини и Син Божији како би се поистоветио са Сином човечијим. Он се спустио, приклонивши небеса да би показао како икономија спасења није машта, него стварност и дело послушности.

Концепције о кенози подстакле су различите струје у православној теологији. Кеноза је узор хришћанске смирености, врлине коју ђаво највише мрзи, будући да је супротна гордости и славољубљу. Познат је и "руски кенотизам", аскетска струја која је, преувеличавајући унижење Сина у чину Оваплоћења, проповедала духовност засновану на уништењу личности. [2][3] Кеноза је, међутим, по православном тумачењу пре свега начин снисхођења и послушности, по Христовом узору: "Он постаје послушан Оцу, исцељујући нашу сопствену непослушност, са оним што је примио од нас и као ми, и постаје ради нас пример послушности без које нема спасења" [4].[5]

ИзвориУреди

  1. ^ „Протојереј Јован Брија РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ Кеноза”. Архивирано из оригинала на датум 23. 04. 2015. Приступљено 29. 08. 2015. 
  2. ^ Thomas Jay Oord Defining Love: A Philosophical, Scientific, and Theological Engagement, Brazos Press. 2010. ISBN 978-1-58743-257-6.
  3. ^ Oord. T.J. "Essential Kenosis" in The Nature of Love: A Theology, Chalice Press. 2010. ISBN 978-0-8272-0828-5. стр. 149, 155
  4. ^ Свети Јован Дамаскин, О православној вери, III, 1. pp. 98.
  5. ^ Том Барлинг Послание к Филиппийцам Бирмингем 1957 pp. 46-47