Отворите главни мени

Кетрин Зита-Џоунс

Велшка глумица

Кетрин Зита-Џоунс (енгл. Catherine Zeta-Jones; Требојт, Свонзи, 25. септембар 1969) велшка је глумица. Рођена и одрасла у Свонзију, Зита-Џоунс је у младости тежила да буде глумица. Као дете играла је у Вест Енд позоришту и то у мјузиклима Annie и Bugsy Malone. Студирала је музичко позориште у Уметничкој образовној школи у Лондону и свој сценски пробој имала је 1987. године када је тумачила главну улогу у мјузиклу 42nd Street. Њен деби на екрану био је не толико успешни француско-италијански филм 1001 ноћ (енгл. 1001 Nights) из 1990. године, а већи успех остварила је у британској телевизијској серији The Darling Buds of May (1991—1993). Изненађена тиме што је у британским филмовима рекламирана као лепа девојка, Зита-Џоунс се преселила у Лос Анђелес.

Кетрин Зита-Џоунс
Catherine Zeta-Jones VF 2012 Shankbone 2.jpg
Кетрин Зита-Џоунс на Трајбека филмском фестивалу 2012. године
Пуно имеКетрин Џоунс
Датум рођења(1969-09-25)25. септембар 1969.(50 год.)
Место рођењаТребојт
Свонзи, Велс
СупружнициМајкл Даглас(в. 2000)
Деца2
Активни период1990—данас
ЗанимањеГлумица
Веб-сајтcatherinezetajones.com
IMDb веза

Зита-Џоунс се у Холивуду етаблирала улогама које су истакле њен сексипил, попут акционог филма Маска Зороа (енгл. The Mask of Zorro) (1998) и филма Entrapment (1999). Добила је позитивне критике за своје улоге осветољубиве труднице у филму Traffic (2000) и убојите певачице у мјузиклу Чикаго (енгл. Chicago) из 2002. године; за потоњу улогу освојила је Оскара и БАФТА награду за најбољу споредну глумицу. Потом је глумила у високопрофилним филмовима више од деценије, укључујући комедију Intolerable Cruelty (2003), филм Ocean's Twelve (2004), комедију Терминал (енгл. The Terminal, 2004) и романтичну комедију No Reservations (2007). Потом су уследиле мање улоге пошто се Зита-Џоунс вратила на позорницу и глумила остарелу глумицу у представи A Little Night Music (2009), освојивши награду Тони за исту. Зита-Џоунс је са прекидима наставила да ради током 2010-их, глумећи у психолошком трилеру Side Effects (2013) и акционом филму Red 2 (2013), а глумила је и Оливију де Хевиланд у FX телевизијској серији Feud (2017).

Зита-Џоунс добитница је неколико признања, укључујући награду Оскар, Британску филмску награду (БАФТА) и награду Тони, а 2010. године одликована је Орденом Британског царства (енгл. Commander of the Order of the British Empire, скраћено CBE) за своје филмске и хуманитарне подухвате. Кетрин Зита-Џоунс подржава разне добротворне установе и акције, и истакнута је јавна личност која подржава брендове. Њена борба са депресијом и биполарним поремећајем била је испраћена и документована у медијима. Она је удата за америчког глумца Мајкла Дагласа, са којим има двоје деце.

БиографијаУреди

Детињство, младост и првобитна позоришна каријераУреди

 
Округ Мамблс, место где је Зита-Џоунс одрасла

Зита-Џоунс рођена је 25. септембра 1969. у Свонзију у Велсу, као ћерка Дејвида Џоунса, власника фабрике слатких производа, и његове супруге Патрише (рођ. Фер), шнајдерке.[1][2][3] Отац јој је Велшанин, а мајка је ирског католичког порекла.[4] Име је добила по бакама, Зети Џоунс и Кетрин Фер.[5] Има старијег брата Дејвида и млађег брата Линдона, који је радио као заступник продаје пре него што се упустио у филмску продукцију.[6][7] Зита-Џоунс је одгајана у предграђу Мамблс.[8] Пошто је Зита-Џоунс била хиперактивно дете, мајка ју је послала у школу плеса Хејзел Џонсон када јој је било четири године.[9] Школовала се у школи Дамбартон Хаус, приватној школи у Свонзију.[6] Зита-Џоунс потиче из скромне породице, али се њихово богатство побољшало када су освојили 100.000 фунти на такмичењу за бинго, што им је омогућило да плаћају часове плеса и балета за своју ћерку.[5]

Зита-Џоунс је учествовала у школским сценским представама од малих ногу и привукла пажњу локалних медија када је својим певањем песме Шерли Баси победила на локалном талент такмичењу.[10][11] Као део плесне трупе, рутински је путовала у Лондон, где је била на аудицији за улоге у позоришту.[12] Са девет година изабрана је да глуми једну од сирочади у Вест Енд продукцији мјузикла Annie у Вест Енду, а у раним тинејџерским годинама постала је национална шампионка степ плеса.[9][10] Године 1981. играла је главну улогу у мјузиклу Annie у продукцији у Свонзију, која је извођена у Позоришту у Свонзију.[2][5] Две године касније, она је играла главну улогу Талуле у представи Bugsy Malone у Вест Енд продукцији.[10] Када је имала 15 година, Зита-Џоунс је напустила школу и одлучила да живи у Лондону, како би започела глумачку каријеру са пуним радним временом; такође је била заузета јер је наступала на турнеји, изводећи представу The Pajama Game.[10][13] Описујући своје тинејџерске године у Лондону, Зита-Џоунс је рекла: „Вратила бих се на аудиције, а затим пресвукла костим или опет навукла нове хулахопке и отишла на нову аудицију. Можда ми је понекад требало два покушаја, али увек сам добијала посао. Схватала сам оно што су они желели”.[9] Завршила је независну Уметничку образовну школу у Чизвику у Лондону, похађајући трогодишњи курс музичког позоришта.[14]

Године 1987, када је имала 17 година, Зита-Џоунс је изабрана за другу замену водеће глумице у Вест Енд продукцији представе 42nd Street. Током једног од наступа, и главна глумица и њена прва замена биле су недоступне, па су замолили Зиту-Џоунс да игра улогу Пеги Сојер — девојчице из хора која постаје звезда. Продуцент је био импресиониран њеном глумачком способношћу и омогућио јој је да игра ту улогу следеће две године.[4][15][16] Њена следећа сценска појава била у Енглеској националној опери у Лондонском Колосеуму 1989. године, где је глумила Ме Џоунс у представи Street Scene Курта Вејла.[14][17]


Рођена као Кетрин Џоунс у Требојту у близини Свонзија у Велсу, од оца Даја Џоунса и мајке Патрише Фер. Након што су њени родитељи добили на бингу 100.000 фунти, селе се у Мејолс, елитни део града Свонзија. Похађала је приватну школу Дамбартон хаус у Свонзију где је била просечан ученик. Напушта школу и уписује глуму на The Arts Educational Schools у Чизику [18][19][20]. Касних осамдесетих глуми у Уједињеном Краљевству, а касније путује у Француску где јој француски режисер Филип де Брока даје улогу у филму 1001 ноћ (познатом и као Шехерезада). Затим глуми у филмовима: Фантом са Билијем Зејном, Маска Зороа са Антониом Бандерасом, Клопка са Шоном Конеријем, Путеви дроге са Мајклом Дагласом и Чикаго за кога је награђена Оскаром за најбољу споредну женску улогу.

КаријераУреди

1990—1996: Деби на екрану и борбе са каријеромУреди

Године 1990. Зита-Џоунс је имала свој филмски деби у филму 1001 ноћ редитеља Филипа де Брока. Адаптација персијске басне Хиљаду и једна ноћ, француско-италијанска продукција препричава причу из перспективе Шехерезаде (Зита-Џоунс), једне од млада краља Шарира (Тјери Лермит).[21] Филм није остварио најбољи успех, а према Де Броковој колумни у Дејли телеграфу, филм се „најбоље памти по својим пријатним голим сценама”.[22] Већи успех уследио је када је глумила насупрот Дејвиду Џејсону и Пем Ферис у британској комично-драмској телевизијској серији The Darling Buds of May од 1991. до 1993. године. Снимљена по истоименом роману Х. Е. Бејтса, Зита-Џоунс је у серији играла улогу најстарије кћерке породице која живи у британском селу током 1950-их.[4][23] Серија је у то време била највише оцењена телевизијска емисија у земљи, а Зита-Џоунс је за своју улогу стекла широко јавно признање; рекла је: „Буквално, са сат времена телевизије, мој живот се потпуно променио. Нигде нисам могла да одем.”[12][24]

Након кратког наступа као Беатриз Енрикес де Арана у неуспешном авантуристичком филму Кристифор Колумбо: Откриће (енгл. Christopher Columbus: The Discovery) из 1992. године,[25] Зита-Џоунс је тумачила трбушну плесачицу у епизоди телевизијске серије Џорџа Лукаса Хронике младог Индијане Џоунса (енгл. The Young Indiana Jones Chronicles) из 1992. године.[26] Затим је преузела улогу амбициозне војвоткиње у филму Splitting Heirs (1993), драми режисера Роберта Јанга о двоје деце (Ерик Ајдл и Рик Моренис) који су раздвојени по рођењу. Рецензије за филм биле су негативне, мада је критичар Винсент Кенби из Њујорк тајмса сматрао да је она била „врло забавна”.[27][28] Године 1994. Зита-Џоунс је глумила меланхоличну Еустасију Вие у телевизијском филму The Return of the Native, адаптацији Томаса Хардија истоименог романа из 1878. године, а исте године тумачила је и супругу лика кога је тумачио Лојд Овен у телевизијској ратној драми The Cinder Path.[29][30] Потом је глумила истоименог главног јунака у биографском филму Катарина Велика из 1995. године. У мешовитим криткама, критичарка Лиса Неселсон из Варајетија сматра да је минисерија „јарко обојена”, али и „дрвена и шупља”, мада је сматрала да Зита-Џоунс „даје одређену грациозност и одлучност њеном лику“.[31] Зита-Џоунс је глумила прагматичну девојку лика Шона Петрвија у филму Blue Juice (1995), промовисаном као први британски филм о сурфовању, кога је критичар Леонард Малтин описао као филм са „површном и предвидљивом" продукцијом.[32][33]

Изненађена тиме што је у британским филмовима рекламирана као лепа девојка, Зита-Џоунс се преселила у Лос Анђелес. Приметила је: „Подигла се читава бука око тога ко сам и са ким сам и са ким нисам излазила. Била сам само прилично лепо лице и велико попрсје и ништа друго. Људи у послу веровали су оно што су читали о мени. Зато сам одлучила да се одселим и почнем све изнова.”[34] Веровала је да јој је анонимност с којом се суочила у Америци помогла да добије улоге заслужено, а не због свог јавног имиџа.[12][34] Тако је након доласка у Америку тумачила лик Сале, следбенице зликовца Дракса (Трит Вилијамс) у суперхеројском филму Фантом (енгл. The Phantom, 1996), са Билијем Зејном у насловној улози.[35] Рецензент за Варајетија сматрао је да се Зита-Џоунс истиче у свом делу, али је филм генерално добио негативан критички пријем и мало је зарадио.[35][36] Си-Би-Есова телевизијска министерија Титаник (енгл. Titanic, 1996), међутим, била је боље прихваћена.[34] Глумила је насупрот Питера Галагера и Џорџа Си Скота, она је тумачила главну улогу Изабел Парадин, младе мајке која се бавила ванбрачном афером на РМС Титанику.[37]

1998—2000: Холивудски пробој и успехУреди

 
Кетрин Зита-Џоунс на премијери филма Entrapment на 52. Филмском фестивалу у Кану 1999. године

Стивен Спилберг приметио је Зиту-Џоунс у Титанику и препоручио је Мартину Кемпбелу, који је у то време режирао Маску Зороа (енгл. The Mask of Zorro, 1998) за Спилбергову продукцијску компанију. Кембел ју је уврстио као водећу глумицу уместо Изабеле Скорупко, која је била његов оригинални избор за филм.[38] Заједно са са Ентони Хопкинсом и Антониом Бандерасом у насловним улогама, филм прича причу о Зороу (Хопкинс), мексичком ратнику који намерава да се освети за смрт своје супруге и нађе изгубљену ћерку Елену (Зита-Џоунс). Зита-Џоунс је пронашла сличности између своје „волатилне” келтске личности и латино темперамента њеног карактера, а у припреми за улогу је учила плес, јахање и борбу са мачевима и узимала је часове дикције на шпанском.[39][40] Снимање акционих и плесних секвенци док је носила тешке корсете у влажној мексичкој пустињи показало се као изазов за Зиту-Џоунс, али је открила да је искуство било „вредно патње”.[38] Маску Зороа су критичари позитивно примили и филм је зарадио преко 250 милиона америчких долара широм света.[41][42] Ова улога се за њу показала као прави пробој па је номинована за МТВ филмску награду за највеће глумачко откриће.[43][44]

Прво издање Зите-Џоунс из 1999. године био је филм Entrapment, у којем је насупрот Шону Конерију глумила заводљивог агента осигурања у потрази за уметничким лоповом. Упркос негативном критичком пријему, филм је комерцијално био успешан;[45][46] Џенет Мезлин из Њујорк тајмса сматра да је филм пружио Зити-Џоунс могућност да „покаже своје ’љигаве’ вештине”, и Десон Хоув из Вошингтон поуста позвао је гледаоце да цене сексипил који јој је она унела у улогу.[47][48] Касније те године Зита-Џоунс се појавила заједно с Лијамом Нисоном и Лили Тејлор у филму The Haunting, римејку истоименог филма из 1963. године о тиму паранормалних стручњака који гледају у чудне појаве у уклетом дворцу. Овај хорор добио је углавном лоше критике, али је ипак добио значајну светску публику.[49][50] У оштром прегледу, критичар Мик Ласал написао је да „Зита-Џоунс изгледа мање као глумица, а више као лепо лице” и да нема ничег „интересантног у томе”.[51]

Након што је тумачила споредну улогу поред Џона Кусака у комедији High Fidelity (2000), Зита-Џоунс је глумила у филму Саобраћај (енгл. Traffic) Стивена Спилберга (2000).[52] У овом трилеру који говори о злоупотреби дрога са Мајклом Дагласом и Бенисиом дел Тором у главним улогама, она је глумила Хелену Ајалу, трудну супругу наркобоса која преузима посао када њен муж буде ухапшен. Иако је Соредберг првобитно написао улогу за мајку двоје деце, променио је исто у улогу труднице на предлог Зите-Џоунс, како би се прилагодио њеној трудноћи.[53] Филм је добио одличне критике и имао велику зараду,[54][55] а Далас Обзервер је филм описао као „изванредно достигнуће у филмском стваралаштву, лепо и брутално дело”.[56] Едвард Гатмен из Сан Франциско кроникла сматра да се Зита-Џоунс издваја из филмске поставе назвао ју је „сензационалном” у сцени у којој се она сукобљава са дилером из Тихуане, додајући да „прозрачним уверењем она електрификује тренутак који је могао бити апсурдан”.[57] Филмска постава филма Саобраћај освојила је награду САГ за истакнуту поставу, а Зита-Џоунс је номинована за награду Златни глобус за најбољу споредну глумицу.[58][59]

2001—2004: Чикаго и друге улогеУреди

Романтична комедија America's Sweethearts био је једини филм који је Зита-Џоунс снимила током 2001. године. Тумачила је улогу проницљиве филмске звезде, насупрот Џулији Робертс, која је глумила њену недовољно самоуверену ћерку. Критичар Роџер Еберт упоредио је филм неповољно са мјузиклом Singin' in the Rain (1952), али је сматрао да је Зита-Џоунс у њеном делу прикладно „хладна и манипулативна”.[60] Следеће године Зита-Џоунс је глумила заједно са Рене Зелвегер као убитачна певачица у ноћном клубу Велма Кели у филму Чикаго (енгл. Chicago, 2002), који је представљао адаптацију истоименог бродвејског мјузикла редитеља Роба Маршала. Изглед и маниризам свог карактера засновала је на глумици Луис Брукс, а како сценарио није пружио позадинску причу за Кели, она је радила на преношењу „ватрености и очаја” свог лика кроз „мале ствари и нијансе”.[61] Филм и сам њен перформанс добили су позитивне критике.[62] Вилијам Арнолд из Сијетл Пост-интелиџенсера сматрао је да је глумица на прави начин одглумила „изврсно статуескну и кучкасту салонску богињу”, а Дејвид Еделстајн из магазина Слејт написао је да „има тињајуће поверење које вам одмара ум од њених не увек течних плесова — иако је савршено фини плесач, са величанственим удовима и доминантним расцепом”, а посебно је похвалио њено извођење песме All That Jazz.[63][64] Чикаго је зарадио 306 милиона америчких долара широм света и био је добитник Оскара за најбољи филм.[65] За свој наступ, Зита-Џоунс је освојила Оскара, САГ награду и награду БАФТА за најбољу споредну глумицу, између осталих награда и номинација.[66]

Након успеха у филму Чикаго, Зита-Џоунс је давала глас принцези Марини у Синбаду: Легенда о седам мора (енгл. Sinbad: Legend of the Seven Seas, 2003), анимирани филм у којем је Бред Пит давао глас Синбаду Морепловцу. Она је била привучена пројектом како би својој малој деци пружила прилику да је „чују и стекну осећај о њој на филму”,[67] али је филм ипак био веома популаран и зарадио доста.[68][69] Такође, 2003. године, Зита-Џоунс је глумила заједно са Џорџом Клунијем у комедији браће Коен под називом Intolerable Cruelty. У овом комерцијално успешном филму, Зита-Џоунс је глумила жену која се непрестано разводи и која се заљубљује у адвоката за разводе (Клуни).[70] Пишући за часопис Емпајр, критичар Дејмон Вајз назвао је филм „заслепљујуће ексцентричном комедијом” и навео да је Зита-Џоунс показала „задивљујуће способности за причалицу старе школе”.[71] Други рецензенти похвалили су хемију између Клунија и ње.[72]

Године 2004. Стивен Спилберг јој је пришао да глуми несигурну хостесу у комедији Терминал (енгл. The Terminal), филму о човеку (Том Хенкс) који је заробљен на међународном аеродрому ЈФК када му је ускраћен улазак у Сједињене Државе. Спилберг је имао намеру да она игра улогу снажне жене, са рањивошћу у свом карактеру,[12] али критичар А. О. Скот сматра да је он заправо користио њу због „њеног изгледа, а не због лукавости, самоподругљивој духовитости која је њено тајно оружје као комичарке”.[73] Комерцијално, Терминал је имао добре резултате.[74] Потом је уследила сарадња са Содербергом, када је снимила Ocean's Twelve, наставак његовог филма Ocean's Eleven (2001), који ју је такође ујединио са звездама попут Клунија, Пита и Робертсове. У продукцији филма, који је сниман у више европских земаља, Зита-Џоунс се могла видети у улози Изабел Лахири, агента Еуропола, и лика у кога се заљубљује лик кога тумачи Бред Пит.[75][76] Пол Клинтон са Си-Ен-Ена напоменуо је да је њена сексуална привлачност умногоме допринела филму.[77] Насупрот томе, Кен Такер из Њујорк магазина тврди да је њен лик сувишан за заплет филма.[78] Упркос подељеном мишљењу критичара, наставак филма је зарадио преко 360 милиона америчких долара широм света.[79][80]

2005—2010: Смањење обима посла и повратак на позорницуУреди

Легенда о Зороу (енгл. The Legend of Zorro, 2005), наставак филма Маска Зороа (енгл. The Mask of Zorro), такође је у улози Елене имао Зиту-Џоунс насупрот Бандерасу. Постављен 10 година након првог филма, наставак прати Елену која се бори са брачним животом.[43] За разлику од оригинала, филм није имао добре критике и био је комерцијално разочарање.[81][82] Током 2006. године Зита-Џоунс није имала ниједноо филмско издање. Биографски филм о Харију Худинију, насловљен као Death Defying Acts (2007), са Гајем Пирсом у улози Худинија, приказао је Зиту-Џоунс као шкотског преваранта који тврди да има психичке моћи. Неуспешна продукција добила је само ограничено биоскопско издање.[83][84]

Током 2007. године Зита-Џоунс је глумила заједно с Ароном Екхартом и Абигејл Бреслин у романтичној комедији No Reservations, римејку немачког филма Mostly Martha (2001). Филмска прича говори о амбициозном кувару (Зита-Џоунс) чији се живот мења на боље кад након смрти сестре прими своју младу нећаку (Бреслин). Припремајући се за свој део, Зита-Џоунс је радила у кухињи у њујоршком ресторану Fiamma Osteria.[85][86] Клаудија Пуиг из Ју-Ес-Еј тудеј сматра да Зита-Џоунс „блиста као лик који фино уравнотежује непријатну уздржљивост са симпатичном привлачношћу”, а Роџер Еберт, упркос томе што му се није свидео филм, сматрао ју је „убедљивом” у својој улози.[87][88] Са укупним бруто зарадом од 92 милиона долара, филм је представљао последњи комерцијални успех деценије Зите-Џоунс.[89]

Након филма No Reservations, Зита-Џоунс је значајно смањила своје радно оптерећење током наредних пет година. Уместо тога, одлучила се да се фокусира на своју породицу и здравље, јер јој је дијагностикован биполарни поремећај, а њени ретки глумачки наступи били су у мањим и мање успешним продукцијама.[90][91] Преузела је улогу 40-годишње мајке привучене млађим мушкарцем (Џастин Барта) у романтичној комедији The Rebound. Филм је приказиван изван Сједињених Држава у периоду 2009—2010. године, али због финансијских проблема дистрибутера, The Film Development, филм се није приказивао у Америци.[92][93]

 
Кетрин Зита-Џоунс на додели награде Drama Desk 2010. године, где је освојила награду за истакнуту глумицу у мјузиклу за своју улогу у представи A Little Night Music

Зита-Џоунс се вратила на позорницу 2009. године оживљавањем мјузикла A Little Night Music, који је обележио њен деби на Бродвеју. Постављен у Шведској током раног двадесетог века, мјузикл прати однос три особе (Зита-Џоунс, Ејнџела Ленсбари и Александер Хенсон) током вечере. Зита-Џоунс тумачи Дезире Армфелт, стару глумицу, а посебно је била привучена сложеношћу представе, рекавши: „То није једна од оних представа где можете копати мало и изаћи на други крај. Овде можете наставити са копањем и копањем и копањем”.[9] Она није слушала претходне снимке песама у представи да би могла пошто је желела да изнесе сопствену интерпретацију.[9] Критичарка Клер Прентис из Дејли телеграфа написала је да је Зита-Џоунс у свом извођењу песме Send in the Clowns унела „тиху, рефлективну проницљивост”, али је Ема Брокс из Гардијана била критичнија, приметивши да је „са својим лепушкастим гласом, главом која се помера тамо—амо, [она] изгледа као да је дошла на аудицију за школу глуме”.[66][94] За свој наступ, Зита-Џоунс је добила награду Drama Desk за истакнуту глумицу у мјузиклу, као и награду Тони за најбољу глумицу у мјузиклу.[95][96]

2012—данас: Повратак на филм и телевизијуУреди

Након трогодишњег одсуства из света глуме, Зита-Џоунс се на екране вратила филмом Lay the Favorite (2012), комедија у којој су глумили Брус Вилис и Ребека Хол, у којој је глумила љубоморну жену коцкара (Вилис).[97][98] Критике за филм биле су негативне, а критичарка Бетси Шарки из Лос Анђелес тајмса (енгл. Los Angeles Times) сматрала је да је Зита-Џоунс „превише крештава да би била забавна”.[99][100] У музичкој комедији Rock of Ages, у коме су глумили и Том Круз и Брајан Кренстон, Зита-Џоунс је одиграла улогу религиозно конзервативне супруге градоначелника. Привукла ју је идеја да игра „ноћну мору од жене” и улогу је засновала на политичарки Мишел Бахман;[90] филм је добио мешовите критике и комерцијално није био успешан.[101][102] Њено последње филмско издање из 2012. године било је Playing for Keeps, романтична комедија са Џерардом Батлером, која се показала као њен трећи комерцијални неуспех у тој години.[103]

У 2013. години Зита-Џоунс је преузела водећу улогу у злочиначком трилеру Broken City, глумећи заједно са Марком Валбергом и Раселом Кроуом. Филм прича причу о приватном детективу (Валберг) кога градоначелник Њујорка (Кроу) ангажује да шпијунира своју супругу (Зита-Џоунс). Тод Маккарти из Холивуд репортера (енгл. Hollywood Reporter) сматрао је да Зита-Џоунс „изгледа као класа сама по себи и лепо игра”, а Лијам Лејси из Глоуб енд Мејла (енгл. The Globe and Mail) приметио је да глумица представља „поштено, мада непристојно, оличење заводнице у четрдесетим”.[104][105] Међутим, као и у претходних неколико пројеката Зите-Џоунс, филм није био широко гледан, и добио је лоше критике.[106][107] Ово се променило када је Зита-Џоунс по трећи пут сарађивала са Содербергом на снимању трилера Side Effects (2013).[108] У главној улози са Ченингом Тејтумом, Џудом Лоом и Рони Маром, она је тумачила мистериозног психијатра који препоручује антидепресив са озбиљним нуспојавама. Питер Траверс је сматрао да је филм „пакао од трилера, туробан, сјајан и препун изненађења” и сматрао је да је Зита-Џоунс у њему прави „динамит”.[109]

У акционој комедији Red 2 (2013), који је послужио као наставак филма Red из 2010. године, Зита-Џоунс је играла заводљивог руског двоструког агента, заједно са Брусом Вилисом, Хелен Мирен и Мери-Луиз Паркер. Била је привучена пројектом, који прати комичне авантуре пензионисаних шпијуна, због „акције, хумора [и] квалитета ироничности у њему”.[110] Пишући за Холивуд репортер (енгл. Hollywood Reporter), Џастин Лоу напоменуо је да Зита-Џоунс „лепо представља комбинацију привлачности и претње руске шпијунке Катје", а са укупном бруто зарадом од 148 милиона америчких долара, филм је представљао њен најгледанији филм још од филма No Reservations.[111][112]

 
Кетрин Зита-Џоунс је глумила Оливију де Хевиленд у телевизијској серији Feud (2017)

Након филма Red 2, Зита-Џоунс је узела још једно одсуство од глуме, рекавши: „Ако ћу напуштати породицу неко време, било би боље да то буде због улоге коју раније нисам играла, [у противном] радије ћу остати код куће”.[110] Следећи филм у коме је глумила био је Dad's Army из 2016. године, где је глумила насупрот Била Најтија и Тобија Џоунса. Филм представља британску ратну комедију засновану на истоименом телевизијском ситкому, а Зита-Џоунс је тумачила улогу гламурозне новинарке која извештава о воду британске домобранске војске са седиштем у Волмингтону на мору.[113] Катарина Бреј из Варајетија (енгл. Variety) сматра да је филм „симпатично, али шкрто васкрсење” популарног ситкома и верује да иако Зита-Џоунс „неким духом погађа потребну ноту“, она је у филму „генерално недовољно искоришћена”.[114]

Зита-Џоунс се вратила на телевизију 2017. године тумачећи глумицу Оливију де Хевиленд у првој сезони драмске серије Рајана Марфија под називом Feud, такође позната и као Bette and Joan, а која говори о супарништву између глумица Џоун Крафорд и Бети Дејвис (играли су их Џесика Ланг и Сузан Сарандон, респективно).[115] Доминик Петен из Дедлајн Холивуда (енгл. Deadline Hollywood) сматра да је Зита-Џоунс „предивно одглумила”, а Соња Сараја из Варајетија похвалила ју је да је заслужна за „најбољи преокрет у емисији”.[116][117] Незадовољна „неовлаштеном употребом њеног имена и идентитета” у серији, Де Хевиленд, стара 101 годину, тужила је мрежу и продуценте Feud-а због упада у приватност и друга права личности.[118][119] Тужбу је касније одбацио апелациони суд у Калифорнији.[120]

Током 2018. године Зита-Џоунс је глумила Гриселду Бланко, нарко шефицу, у телевизијском филму Cocaine Godmother. Упркос неделима лика, њу је привлачила храброст и способност лика да се истакне у послу у којем доминирају мушкарци.[121] Пишући за ИндиВајр (енгл. IndieWire), Хенх Нгајен критиковала је одлуку да Зита-Џоунс глуми Латиноамериканку, додајући да „она [не само да] није неубедљива, већ је и некако туђа”.[122] Ипак, Зита-Џоунс је касније номинована за најбољу глумицу у телевизијском филму на додели награде Women's Image Network.[123] Она је потом играла главну улогу Вики Елис, неумољивог тренера, у комично-драмској серији Queen America.[124] Да би глумила лика који има булимију, искористила је своја тинејџерска искуства у интеракцији са плесачима који су патили од поремећаја исхране.[125] У позитивној рецензији, Џен Чени из Валчара (енгл. Vulture) написала је да је „Зита-Џоунс је увек у свом најбољем издању када је ватрена, а ова улога јој даје мноштво могућности да се пребаци у зверски мод”.[126]

Друга занимањаУреди

 
Кетрин Зита-Џоунс 2006. године

Поред своје глумачке каријере, Зита-Џоунс подржава разне добротворне установе и акције. Она је заштитница дневног центра за инвалиде Swansea's Longfields и дала је значајне донације центру.[127] Године 2001. продала је на аукцији одећу коју је носила у филму Маска Зороа (1998) да би прикупила средства за АИДС пацијенте у Африци.[128] Године 2005. постала је амбасадорка добротворног удружења Националног друштва за спречавање окрутности према деци и покренула је апел у Велсу како би подигла свест о злостављању деце.[129] Такође је пружила подршку другим добротворним организацијама за децу, као што су Међународни центар за несталу и искоришћену децу и Noah's Ark Appeal, између осталих.[130][131] Зита-Џоунс је и оснивач домаћин A Fine Romance, годишњег добротворног програма који помаже прикупљању средстава за Фонд за филмску и телевизијску мрежу, а такође је и један од чланова Фондације Cinema for Peace.[132][133]

Зита-Џоунс се накратко бавила и певачком каријером почетком деведесетих. Године 1992. пружила је свој глас лику глумице Џин Симонс у музичком препричавању Спартакуса (енгл. Spartacus) Џефа Вејна, под називом Jeff Wayne's Musical Version of Spartacus.[134] Три године касније, објавила је свој први сингл, In the Arms of Love, који се нашао на албуму Wayne's Wow!.[135] Касније је отпевала True Love Ways, дует са Дејвидом Есексом 1994. године.[136]

Зита-Џоунс је током каријере била рекламна заступница за неколико марки и производа. Године 2002. проглашена је за глобалну амбасадорку козметичке компаније Elizabeth Arden, Inc.[137] Такође, те године потписала је уговор са телефонском компанијом T-Mobile за 10 милиона америчких долара годишње, што ју је учинило најбоље плаћеном познатом личности у то време.[138][139] Године 2017. Зита-Џоунс је лансирала своју линију производа за уређење дома под називом Casa Zeta-Jones.[140] Такође те године глумила је у позоришној представи The Children's Monologues, у којој је имала свој монолог као математици наклоњена млада девојка. Догађај је служио за прикупљање средстава за Dramatic Need, добротворну организацију која помаже афричкој деци да наставе каријеру у уметности.[141]

Приватан животУреди

Успех телевизијске серије The Darling Buds of May (1991–1993) учинио је Зиту-Џоунс популарном и познатом у Британији, а њен лични живот од тада је био детаљно испраћен у медијима.[5] Британска штампа је широко извештавала о њеним везама почетком деведесетих са телевизијском личношћу Џоном Леслијем, певачем Дејвидом Есексом и поп звездом Миком Хакнелом.[5] Средином 1990-их она је била кратко верена са шкотским глумцем Ангусом Макфадјеном.[5][142] У интервјуу за Дејли мирор (енгл. Daily Mirror) из 1995. године она је описала свој начин живота: „Пијем, псујем, волим секс”.[5]

 
Кетрин Зита-Џоунс са супругом Мајклом Дагласом на журки Венити Фер магазина (енгл. Vanity Fair) поводом Трајбека филмског фестивала 2012. године

Зита-Џоунс је глумца Мајкла Дагласа, са којим дели свој рођендан и који је 25 година старији од ње, упознала на Филмском фестивалу у Довилу у Француској у августу 1998. године, након што јој га је представио Дени Девито.[143][144] Верили су се 31. децембра 1999. године, а венчали су се у хотелу Плаза у Њујорку, 18. новембра 2000. године, након што је Дагласов развод био окончан.[145] Свечану церемонију, која је коштала 1,5 милиона фунти, Би-Би-Си је назвао „венчањем године”.[146] Пар јепотписао уговор у вредности од милион фунти са часописом OK! за објављивање слика са догађаја, а остатку штампе није било допуштено да уђе.[146] Упркос томе, новинари магазина Hello! су прикривено сликали церемонију, а пар је успешно тужио часопис за упад у приватност.[146][147]

Даглас и Зита-Џоунс имају двоје деце: сина, Дилана Мајкла (рођен у августу 2000),[148] и кћер, Керис Зита (рођена априла 2003).[149] Породица је живела на Бермудама до 2009. године, а од 2016. живи у сеоском делу државе Њујорк.[110][150] У 2010. години, Дагласу је дијагностикован рак језика, а Зита-Џоунс се суочила са емоционално турбулентним временом; рекла је, „Када се тако заваравате [болешћу], то је очигледно покретач да се ваша равнотежа мало спусти — неспавање, брига, стрес”.[110] Ово је био окидач који је довео до тога да је Зита-Џоунс патила од депресије и упркос почетној забринутости, јавно је проговорила о патњи од биполарног поремећаја.[110][151] Лечење је потражила тако што се пријавила у болницу 2011. године, па опет 2013. године.[110][152] Због стреса и болести обоје њих, брачни пар је одлучио да живи одвојено од 2013. године, иако нису предузели законске мере када је реч о раздвајању или разводу.[153][154] Помирили су се 2014. године, а Даглас је изјавио да су „јачи него икад”.[155]

У медијимаУреди

 
Кетрин Зита-Џоунс на Drama League добротворној гала вечери 2010. године

Лепота и сексипил Зите-Џоунс описивани су од стране већег броја медија, укључујући магазин Пипл (енгл. People), који ју је 1998. године сврстао на прво место у њиховом списку „Најлепших људи”.[156] Она је наставила да се појављује на списку од 2000. до 2004. године.[156] Часопис Есквајер (енгл. Esquire) ју је 2003. године назвао најлепшом женом на планети.[157] У анкети коју је спровела телевизијска мрежа Оу-Ви-Си 2011. године, Зита-Џоунс је проглашена најлепшом Британком.[158] Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске је 2010. године Зиту-Џоунс одликовало Орденом Британског царства (енгл. Commander of the Order of the British Empire, скраћено CBE) због њеног доприноса филму и због добротворног рада.[159] Године 2019. награђена је Слободом града (енгл. Freedom of the City) родног града Свонзија.[160]

Новинарка Шејла Џонстон из Дејли телеграфа је 2010. године описала Зиту-Џоунс као пример „крајњег самооствареног успеха” и која је „непрестано доносила смеле одлуке, и врло лепо се обликовала у заносну звезду која зрачи класичним […] брендом гламура са великих екрана”.[2] Гај Адамс из Индипендента (енгл. The Independent) сматра да је њена личност „скромна и енергична”, али узима у обзир и њено „челично језгро” у њеној личности ван екрана.[5] Успех Зите-Џоунс у њеним раним холивудским филмовима Маска Зороа (1998) и Entrapment (1999) углавном се ослањао на њен сексипил, али касније је била цењена због своје свестраности.[9][16][161][162]

Путања каријере Зите-Џоунс и њен брак са Дагласом били су тема сатире. Једна од епизода сатиричне британске телевизијске емисије Star Stories (2006–2008) из 2006. године била је насловљена Кетрин Зита-Џоунс — Њена потрага за самодоказивањем... И такође да пронађие љубав (енгл. Catherine Zeta-Jones—Her Quest to Prove Herself ... And Also Find Love), а која прича измишљену животну причу Зите-Џоунс.[163] Говорећи о томе како је медији виде, Зита-Џоунс је у интервјуу из 2004. године за Ју-Ес-Еј викенд (енгл. USA Weekend) приметила: „Највећа заблуда о мени је та да сам ја нека врста тврдоглаве, амбициозне особе која ради све што може да добије све што може. Али нисам. Ја сам друштвено веома стидљива.”[12] Зита-Џоунс штити свој јавни имиџ и употреба њеног лика се пажљиво контролише. Као што је поднела тужбу против радњи Хелоу магазина, она је тужила и топлес клуб са седиштем у Невади због укључивања њених слика у њихово оглашавање.[164] Године 2003. славни биограф Клиф Гудвин написао је неовлашћену биографију глумице, под називом Кетрин Зита-Џоунс: Биографија (енгл. Catherine Zeta Jones: The Biography), али је објављивање исте одложено на неодређено време након што су њени адвокати изнели претње да ће поднети тужбе како против против Гудвина, тако и против његовог издавача.[165]

ФилмографијаУреди

ФилмУреди

Наслов Год.[a] Улога Режисер(и) Напомена Реф.
1001 Nights 1990 Шехерезада Филип де Брока Филм на француском језику [166]
Christopher Columbus: The Discovery 1992 Беатрис Енрикез де Арана Џон Глен [167]
Splitting Heirs 1993 Кити Фарант Роберт Јанг [168]
Blue Juice 1995 Клои Карл Пречезер [169][170]
The Phantom 1996 Сала Сајмон Виндер [171]
The Mask of Zorro 1998 Елена Монтеро Мартин Кемпбел [172]
Entrapment 1999 Вирџинија „Џин” Бејкер Џон Амијел [173]
The Haunting 1999 Теодора Жан де Бонт [174]
High Fidelity 2000 Чарли Николсон Стивен Фрирс [175]
Traffic 2000 Хелена Ајала Стивен Содерберг [176]
America's Sweethearts 2001 Гвен Херисон Џо Рот [177]
Chicago 2002 Велма Кели Роб Маршал Такође је и певач за саундтрек филма и то на песмама:
All That Jazz
Cell Block Tango
I Can't Do It Alone
Class
Nowadays/Hot Honey Rag
I Move On
[178][179]
Sinbad: Legend of the Seven Seas 2003 Марина (глас) Тим Џонсон
Патрик Гилмор
[180]
Intolerable Cruelty 2003 Мерилин Рексрот Браћа Коен [181]
The Terminal 2004 Амелија Ворен Стивен Спилберг [182]
Ocean's Twelve 2004 Изабел Лахири Стивен Содерберг [183]
The Legend of Zorro 2005 Елена де ла Вега Мартин Кемпбел [184]
No Reservations 2007 Кејт Армстронг Скот Хикс [185]
Death Defying Acts 2007 Мери Макгарви Гилијан Армстронг [186]
The Rebound 2009 Сенди Барт Фројдлих [187]
Lay the Favorite 2012 Тулип Хејмовиц Стивен Фрирс [188]
Rock of Ages 2012 Патрисија Витмор Адам Шенкман Такође је и певач на саундтреку и то на песмама:
Hit Me with Your Best Shot
We Built This City
[189][190]
Playing for Keeps 2012 Денис Габријела Мућино [191]
Broken City 2013 Кетлин Хостетлер Ален Хјуџс [192]
Side Effects 2013 др Викторија Сиберт Стивен Содерберг [193]
Red 2 2013 Катја Петрокович Дин Перисот [194]
Dad's Army 2016 Роуз Винтерс Оливер Паркер [195]

ТелевизијаУреди

Наслов Год. Улога Напомена Реф.
Out of the Blue 1991 Непознато Телевизијска епизода [196]
The Darling Buds of May 1991—93 Меријет Телевизијска серија [23][197]
The Young Indiana Jones Chronicles 1992 Маја Епизода: "Palestine, October 1917" [198]
The Return of the Native 1994 Еустасија Вие Телевизијски филм [199]
The Cinder Path 1994 Викторија Чапман Телевизијска минисерија [200]
Catherine the Great 1995 Катарина II Телевизијски филм [201]
Titanic 1996 Изабела Парадин Телевизијска минисерија [202]
Saturday Night Live 2005 Саму себе (домаћин) Епизода: "Catherine Zeta-Jones/Franz Ferdinand" [203]
Feud: Bette and Joan 2017 Оливија де Хевиленд Телевизијска антолошка серија [204]
Cocaine Godmother 2018 Гризелда Бланко Телевизијски филм [205]
Queen America 2018—2019 Вики Елис Веб серија [206]

ПредставеУреди

Представа Год. Улога Позориште Реф.
Annie Непознато[b] Сироче Позотиште Викторија Палас [9][10]
Annie 1981 Ени Позориште у Свонзију [5]
Bugsy Malone 1983 Талула Позориште Њеног величанства [208][209]
The Pajama Game 1985—86 Девојка из хора Позориште Хејмаркет у Лестеру [210][211]
42nd Street 1987 Пеги Сојер Краљевски театар Друри Лејн [212]
Street Scene 1989 Ме Џоунс Лондонски Колосеум [213][214]
Under Milk Wood 1992 Непознато AIR Studios [215]
A Little Night Music 2009—10 Дезире Армфелт Позотиште Волтер Кер [216]
The Children's Monologues 2017 Девојчица опседнута математиком Карнеги Хол [217]

Познати глумци са којима је сарађивалаУреди

Награде и номинацијеУреди

 
Кетрин Зита-Џоунс са наградом Drama Desk, коју је освојила за своју улогу у мјузиклу A Little Night Music 2010. године
Год.[c] Награда Категорија Филм Резултат Реф.
1999 Награда Blockbuster Entertainment Омиљена нова глумица The Mask of Zorro Освојено [218]
1999 Награда Сатурн Најбоља глумица The Mask of Zorro Номинација [219]
1999 МТВ филмска награда Највеће глумачко откриће The Mask of Zorro Номинација [220]
1999 МТВ филмска награда Најбоља борба (поделила заједно са Антониом Бандерасом) The Mask of Zorro Номинација [220]
1999 Европска филмска награда Најбоља глумица – По избору гледалаца Entrapment Освојено [221]
2000 Награда Златна малина Најгора глумица Entrapment/
The Haunting
Номинација [222]
2000 Награда Blockbuster Entertainment Омиљена глумица – Акција Entrapment Освојено [223]
2000 Награда Blockbuster Entertainment Омиљена глумица – Хорор The Haunting Номинација [224]
2001 Награда Screen Actors Истакнута филмска постава Traffic Освојено [225]
2001 Награда Златни глобус Најбоља споредна глумица Traffic Номинација [226]
2001 Награда Blockbuster Entertainment Омиљена споредна глумица – Драма Traffic Номинација [227]
2001 Удружење филмских критичара из Чикага Најбоља споредна глумица Traffic Номинација [228]
2001 Удружење филмских критичара из Далас-Форта Најбоља споредна глумица Traffic Номинација [229]
2002 Награда Емпајр Најбоља британска глумица Traffic Номинација [230]
2002 Друштво филмских критичара из Бостона Најбоља споредна глумица Chicago Runner-up [231]
2003 Оскар Најбоља споредна глумица Chicago Освојено [66]
2003 БАФТА награда Најбоља споредна глумица Chicago Освојено [66]
2003 Награда Избор критичара Најбоља филмска постава Chicago Освојено [232]
2003 Награда Избор критичара Најбоља споредна глумица Chicago Освојено [232]
2003 Награда за стандардни вечерњи филм Најбоља глумица Chicago Освојено [233]
2003 Награда СГА Истакнута филмска постава Chicago Освојено [234]
2003 Награда СГА Истакнута споредна глумица Chicago Освојено [234]
2003 Удружење филмских критичара из Далас-Форта Најбоља споредна глумица Chicago Номинација [235]
2003 Награда Златни глобус Најбоља глумица Chicago Номинација [59]
2003 Удружење онлајн филмских критичара Најбоља споредна глумица Chicago Номинација [236]
2005 Награда Избор критичара Најбоља филмска постава Ocean's Twelve Номинација [237]
2005 Hasty Pudding Theatricals Жена године Освојено [238]
2006 Награда Избор народа Омиљена глумица The Legend of Zorro Номинација [239]
2007 Савез филмских новинарки Глумица којој је најпотребнији нови агент Номинација [240]
2010 Награда Круга критичара Истакнута глумица у мјузиклу A Little Night Music Освојено [241]
2010 Награда Drama Desk Истакнута глумица у мјузиклу A Little Night Music Освојено [242]
2010 Награда Тони Најбоља глумица у мјузиклу A Little Night Music Освојено [243]
2019 Women's Image Awards Actress Made For Television Movie / Mini-Series Cocaine Godmother Номинација [244]

НапоменеУреди

  1. ^ Односи се на најраније издање филма
  2. ^ Мјузикл се изводио од 1978. до 1981. године, али датуми када је Зита-Џоунс наступала нису познати.[207]
  3. ^ Односи се на годину када је одржана церемонија доделе награда

РеференцеУреди

  1. ^ „Catherine Zeta Jones: a profile”. The Daily Telegraph. 13. 4. 2011. Архивирано из оригинала на датум 17. 6. 2012. Приступљено 7. 2. 2013. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Johnston, Sheila (12. 6. 2010). „Catherine Zeta-Jones: the evergreen girl of the valleys”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 2. 1. 2014. Приступљено 7. 2. 2013. 
  3. ^ „Catherine Zeta-Jones”. People. Архивирано из оригинала на датум 26. 1. 2013. Приступљено 7. 2. 2013. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Strejcek, Ginger. „Catherine the great”. Season. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 14. 8. 2015. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 5,7 5,8 Adams, Guy (16. 4. 2011). „Catherine Zeta-Jones: Darling bud with a steely core”. The Independent. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 5. 4. 2016. 
  6. 6,0 6,1 Schneider, Karen S. (24. 1. 2000). „Glamor to Spare”. People. Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2016. Приступљено 2. 4. 2016. 
  7. ^ Ralston, Gary (18. 11. 2000). „She'll Always Be a Girl from Mumbles; Why Superstar Catherine Will Never Forget Her Roots”. Daily Record. Архивирано из оригинала  на датум 4. 5. 2016. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  8. ^ Langley, William (1. 9. 2013). „Catherine Zeta-Jones: no fairy-tale ending”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 8. 8. 2016. Приступљено 1. 6. 2016. 
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 McGrath, Charles (6. 12. 2009). „Send in the Song-and-Dance Gal”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 19. 8. 2017. Приступљено 10. 10. 2014. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Fulton, Rick (1. 7. 1999). „The Frog Princess”. Daily Record. Архивирано из оригинала  на датум 4. 5. 2016. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  11. ^ Costello, John (16. 6. 2010). „The rise and rise of the irrepressible Ms Jones”. Irish Independent. Приступљено 5. 4. 2016. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Kennedy, Dana (13. 6. 2004). „Catherine Zeta Jones has arrived, but don't make a big deal about it”. USA Weekend. Архивирано из оригинала на датум 16. 4. 2016. Приступљено 5. 4. 2016. 
  13. ^ Mansworth, Sasha (26. 6. 2004). „Catherine Zeta Jones Would Love the Chance to Return to the Stage”. Daily Record. Архивирано из оригинала  на датум 3. 5. 2016. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  14. 14,0 14,1 „Catherine Zeta Jones biography”. BBC News. 14. 6. 2010. Архивирано из оригинала на датум 26. 9. 2009. Приступљено 5. 4. 2016. 
  15. ^ „Helen Montagu West End producer who discovered Catherine Zeta-Jones”. The Daily Telegraph. 8. 1. 2004. стр. 27. 
  16. 16,0 16,1 Dougharty, Margot (август 1998). Exposure. Los Angeles Magazine. стр. 42. ISSN 1522-9149. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2017. 
  17. ^ Hischak, Thomas S. (2. 6. 2008). The Oxford Companion to the American Musical: Theatre, Film, and Television. Oxford University Press. стр. 892. ISBN 978-0-19-533533-0. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2017. 
  18. ^ Chiswick - Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary[мртва веза], Приступљено 9. 4. 2013.
  19. ^ Chiswick facts - Freebase, Приступљено 9. 4. 2013.
  20. ^ Chiswick - Wikipedia, the free encyclopedia
  21. ^ Zipes, Jack; Greenhill, Pauline (16. 9. 2015). Fairy-Tale Films Beyond Disney: International Perspectives. Routledge. стр. 73. ISBN 978-1-134-62813-1. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  22. ^ „Philippe de Broca”. The Daily Telegraph. 29. 11. 2004. Архивирано из оригинала на датум 1. 3. 2016. Приступљено 25. 4. 2013. 
  23. 23,0 23,1 „Face of the Day: Catherine Zeta Jones”. The Herald. 20. 6. 2000. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2016. Приступљено 5. 4. 2016. 
  24. ^ Butzel, Marsha; Lopez, Ana (јануар 1994). Mediating the National. Taylor & Francis. стр. 33. ISBN 978-3-7186-0570-5. Архивирано из оригинала на датум 1. 3. 2017. 
  25. ^ Mendelson, Scott (13. 10. 2014). „When Christopher Columbus Flopped at the Box Office ... Twice”. Forbes. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 6. 4. 2016. 
  26. ^ „Catherine Zeta-Jones: Her Style Timeline”. Allure. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  27. ^ „Splitting Heirs (1993)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2016. Приступљено 6. 4. 2016. 
  28. ^ Canby, Vincent (1. 5. 1993). „Review/Film; Trying to Kill One's Way To a Title”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 19. 4. 2016. Приступљено 6. 4. 2016. 
  29. ^ Tucker, Ken (2. 12. 1994). „The Return of the Native”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2015. Приступљено 6. 4. 2016. 
  30. ^ Goble, Alan (1. 1. 1999). The Complete Index to Literary Sources in Film. Walter de Gruyter. стр. 93. ISBN 978-3-11-095194-3. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  31. ^ Nesselson, Lisa (26. 2. 1995). „Review: Catherine the Great”. Variety. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2016. Приступљено 5. 4. 2016. 
  32. ^ Maltin, Leonard (2. 9. 2014). Leonard Maltin's 2015 Movie Guide. Penguin Group. стр. 275. ISBN 978-0-698-18361-2. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  33. ^ Kelly, Brendan (31. 5. 1995). „Review: Blue Juice”. Variety. Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2016. Приступљено 30. 5. 2016. 
  34. 34,0 34,1 34,2 „Catherine Zeta Jones Interview: I Used to Be Just a Pretty Face with a Big Bust Now I Fight for Roles with Nicole Kidman”. Daily Mirror. 12. 12. 1998. Архивирано из оригинала  на датум 4. 5. 2016. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  35. 35,0 35,1 Muir, John Kenneth (13. 2. 2004). The Encyclopedia of Superheroes on Film and Television, 2nd ed. McFarland. стр. 434. ISBN 978-0-7864-3755-9. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  36. ^ „Review: The Phantom”. Variety. 31. 12. 1995. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2016. Приступљено 5. 4. 2016. 
  37. ^ Anderson, D. Brian (22. 3. 2005). The Titanic in Print and on Screen: An Annotated Guide to Books, Films, Television Shows and Other Media. McFarland. стр. 106—108. ISBN 978-0-7864-1786-5. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  38. 38,0 38,1 Strauss, Bob (24. 7. 1998). „'Zorro' Star Rose from 'Titanic'. The Philadelphia Inquirer. Архивирано из оригинала на датум 17. 4. 2016. Приступљено 6. 4. 2016. 
  39. ^ Marin, Rick (2. 5. 1999). „Zorro's Girl Outgrows Her Petticoats”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 7. 3. 2016. Приступљено 6. 4. 2016. 
  40. ^ Hiscock, John (28. 7. 2007). „Chef role a stretch for hopeless cook; Catherine Zeta-Jones spent”. Toronto Star. стр. E06. 
  41. ^ „The Mask of Zorro (1998)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  42. ^ „The Mask of Zorro (1998)”. Box Office Mojo. 31. 12. 1998. Архивирано из оригинала на датум 18. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  43. 43,0 43,1 Otto, Jeff (26. 10. 2005). „Interview: Catherine Zeta-Jones”. IGN. Архивирано из оригинала на датум 27. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  44. ^ „1999 MTV Movie Awards”. MTV. Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  45. ^ „Entrapment (1999)”. Box Office Mojo. 8. 8. 1999. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  46. ^ „Entrapment (1999)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  47. ^ „'Entrapment': They're a Devilish Match, but Who's Conning Who?”. The New York Times. 30. 4. 1999. Приступљено 14. 8. 2015. 
  48. ^ „'Entrapment' (PG-13)”. The Washington Post. 30. 4. 1999. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  49. ^ „The Haunting (1999)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  50. ^ „The Haunting (1999)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  51. ^ LaSelle, Mick (23. 7. 1999). „'The Haunting' Is Pretty Stupid”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала на датум 1. 7. 2016. Приступљено 30. 5. 2016. 
  52. ^ French, Philip (23. 7. 2000). „This one's a hit ...”. The Guardian. Приступљено 3. 12. 2008. 
  53. ^ King, Larry (21. 7. 2001). „Movie Star Catherine Zeta-Jones Discusses Her Life and Career”. CNN. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  54. ^ „Traffic (2000)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 15. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  55. ^ „Traffic (2000)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 20. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  56. ^ Wilonsky, Robert (4. 1. 2001). „Dallas - Movies - American High”. Dallas Observer. Архивирано из оригинала на датум 11. 5. 2008. Приступљено 17. 10. 2009. 
  57. ^ Guthman, Edward (5. 1. 2001). „Moving 'Traffic' / Soderbergh's riveting thriller lays open America's anti-drug campaign”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала на датум 21. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  58. ^ „7th Annual Screen Actors Guild Awards”. Screen Actors Guild. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  59. 59,0 59,1 „Golden Globe Awards for 'Catherine Zeta-Jones'. Hollywood Foreign Press Association. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  60. ^ Ebert, Roger (20. 7. 2001). „America's Sweethearts”. RogerEbert.com. Архивирано из оригинала на датум 8. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  61. ^ Gans, Andrew (20. 12. 2002). „Diva Talk: A Chat with "Chicago" Film's Velma Kelly, Catherine Zeta-Jones”. Playbill. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  62. ^ „Chicago”. Metacritic. Архивирано из оригинала на датум 4. 12. 2010. Приступљено 9. 12. 2010. 
  63. ^ Arnold, William (27. 12. 2002). „Chichi 'Chicago': The musical makes a movie comeback”. Seattle Post-Intelligencer. Приступљено 17. 10. 2009. 
  64. ^ Edelstein, David (27. 12. 2002). „Cell Block Tango”. Slate. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2012. Приступљено 9. 12. 2010. 
  65. ^ „Chicago”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2011. Приступљено 9. 12. 2010. 
  66. 66,0 66,1 66,2 66,3 Brocks, Emma (14. 12. 2009). „Singing and acting, but not at the same time – Zeta-Jones falters on Broadway”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 2. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  67. ^ „Wales — Arts — Catherine Zeta Jones — Catherine Zeta Jones interview: Sinbad: Legend of the Seven Seas”. BBC News. 28. 11. 2008. Архивирано из оригинала на датум 26. 9. 2009. Приступљено 14. 8. 2015. 
  68. ^ „Sinbad: Legend of the Seven Seas (2003)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  69. ^ Holson, Laura M. (21. 7. 2003). „Animated Film Is Latest Title to Run Aground at DreamWorks”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  70. ^ „Intolerable Cruelty (2003)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  71. ^ Wise, Damon (1. 1. 2011). „Empire's Intolerable Cruelty Movie Review”. Empire. Архивирано из оригинала на датум 3. 10. 2013. Приступљено 14. 8. 2015. 
  72. ^ „Intolerable Cruelty — Movie Reviews”. Rotten Tomatoes. Приступљено 14. 8. 2015. 
  73. ^ Scott, A. O. (18. 6. 2004). „An American's Paradise Lost and Found”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 19. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  74. ^ „The Terminal (2004)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  75. ^ Carter, Kelly (27. 6. 2004). „No escaping fascination with 'Ocean's Twelve'. USA Today. Архивирано из оригинала на датум 4. 1. 2017. Приступљено 11. 4. 2016. 
  76. ^ Susman, Gary (11. 2. 2004). „Zeta-Jones completes the cast of Ocean's Twelve. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала на датум 10. 10. 2016. Приступљено 14. 8. 2015. 
  77. ^ Clinton, Paul (10. 12. 2004). „Review: 'Ocean's Twelve' high-spirited fun”. CNN. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  78. ^ Tucker, Ken. „Half-Baked Dozen”. New York. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  79. ^ „Ocean's Twelve (2004)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  80. ^ „Ocean's Twelve (2004)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  81. ^ „The Legend of Zorro”. Metacritic. Архивирано из оригинала на датум 13. 1. 2011. Приступљено 9. 12. 2010. 
  82. ^ „The Legend of Zorro (2005)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  83. ^ „Death Defying Acts (2008)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  84. ^ Goldstein, Gregg (17. 7. 2008). „Harvey and Bob hone their act”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала на датум 27. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  85. ^ Levitt, Beverly (25. 7. 2007). „Food gets top billing in 'No Reservations'”. Chicago Tribune. стр. 6. 
  86. ^ Freydkin, Donna (18. 7. 2007). „Catherine Zeta-Jones makes 'No Reservations'. USA Today. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  87. ^ Puig, Claudia (26. 7. 2007). „'No Reservations': Go ahead, bite”. USA Today. Архивирано из оригинала на датум 31. 5. 2008. Приступљено 9. 12. 2010. 
  88. ^ Ebert, Roger (25. 7. 2007). „No Reservations Movie Review & Film Summary (2007)”. RogerEbert.com. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  89. ^ „No Reservations”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 23. 3. 2010. Приступљено 9. 12. 2010. 
  90. 90,0 90,1 McQuoid, Debbie. „Just call me Cath”. Stylist. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  91. ^ Jagernauth, Kevin. „Catherine Zeta-Jones Takes Up Residence in 'Broken City'. IndieWire. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  92. ^ „The Rebound (2009)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 14. 8. 2015. 
  93. ^ „Catherine Zeta-Jones movie could go direct-to-video”. Los Angeles Times. 5. 5. 2011. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 14. 8. 2015. 
  94. ^ Prentice, Claire (14. 12. 2009). „A Little Night Music at the Walter Kerr Theatre, review”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 23. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  95. ^ „Catherine Zeta Jones wins Tony Award”. BBC News. 14. 6. 2010. Архивирано из оригинала на датум 8. 4. 2011. Приступљено 28. 1. 2011. 
  96. ^ Gans, Andrew (14. 9. 2010). „Winners of 55th Annual Drama Desk Awards Will Be Presented Trophies Sept. 16”. Playbill. Архивирано из оригинала на датум 1. 7. 2016. Приступљено 30. 5. 2016. 
  97. ^ Graser, Marc (24. 2. 2012). „Heavy Hitters”. Variety. стр. 8. 
  98. ^ Scott, A. O. (6. 12. 2012). „She Came to Sin City for a Wholesome Life”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 26. 12. 2015. Приступљено 31. 5. 2016. 
  99. ^ „Lay the Favourite (2012)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  100. ^ Sharkey, Betsy (6. 12. 2012). „'Lay the Favorite' a contrived mess: movie review”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  101. ^ „Rock of Ages (2012)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  102. ^ „Rock of Ages (2012)”. Box Office Mojo. 16. 8. 2012. Архивирано из оригинала на датум 5. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  103. ^ „Playing for Keeps (2012)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  104. ^ McCarthy, Todd (16. 1. 2013). „Broken City Review”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала на датум 27. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  105. ^ Lacey, Liam (18. 1. 2013). „Broken City: Flick starring Wahlberg, Crowe and Zeta-Jones starts off strong ...”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала на датум 24. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  106. ^ „How Broken is Mark Wahlberg's Box-Office Bomb 'Broken City'?”. The Atlantic. 22. 1. 2013. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  107. ^ „Broken City (2013)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  108. ^ „Side Effects (2013)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  109. ^ „Side Effects”. Rolling Stone. 6. 2. 2013. Архивирано из оригинала на датум 28. 1. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  110. 110,0 110,1 110,2 110,3 110,4 110,5 Marriott, Hannah (21. 7. 2013). „Catherine Zeta Jones: 'I torture my husband'. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 23. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  111. ^ Lowe, Justin (15. 7. 2013). „Red 2: Film Review”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала на датум 17. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  112. ^ „Red 2 (2013)”. Box Office Mojo. 17. 10. 2013. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  113. ^ Child, Ben (8. 10. 2014). „She's in the army now: Catherine Zeta-Jones joins cast of Dad's Army film”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 16. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  114. ^ Bray, Catherine (27. 1. 2016). „Film Review: 'Dad's Army'. Variety. Архивирано из оригинала на датум 29. 3. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  115. ^ Pederson, Erik (16. 8. 2016). „Catherine Zeta-Jones to Play Hollywood Legend in Ryan Murphy's 'Feud' at FX”. Deadline Hollywood. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2016. Приступљено 17. 8. 2016. 
  116. ^ Patten, Dominic (25. 2. 2017). „'Feud: Bette & Joan' Review: Jessica Lange & Susan Sarandon Kill in H'wood War Story”. Deadline Hollywood. Архивирано из оригинала на датум 25. 2. 2017. Приступљено 1. 3. 2017. 
  117. ^ Saraiya, Sonia (23. 2. 2017). „TV Review: 'Feud'. Variety. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2017. Приступљено 25. 2. 2017. 
  118. ^ Stedman, Alex (30. 6. 2017). „Olivia de Havilland Sues FX, Ryan Murphy Over 'Feud' Portrayal”. Variety. Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2017. Приступљено 25. 9. 2017. 
  119. ^ Bradley, Laura (30. 6. 2017). „Why Olivia de Havilland Is Suing FX Over Feud: Bette and Joan”. Vanity Fair. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. Приступљено 26. 9. 2017. 
  120. ^ Deb, Sopan (27. 3. 2018). „FX Prevails in ‘Feud’ Defamation Suit Filed by Olivia de Havilland”. The New York Times. Приступљено 28. 3. 2018. 
  121. ^ Scott, Walter (5. 1. 2018). „Catherine Zeta-Jones on Playing a Drug Lord in Cocaine Godmother, Parenting and Hopes for 2018”. Parade. Приступљено 21. 1. 2018. 
  122. ^ Nguyen, Hanh (20. 1. 2018). „‘Cocaine Godmother’ Review: Brownface Casting Is Just One of Many Insults in This Schlocky ‘Narcos’ Knockoff”. IndieWire. Приступљено 21. 1. 2018. 
  123. ^ Wloszczyna, Susan (21. 12. 2018). „Women’s Image Awards nominations: ‘Mary Queen of Scots,’ ‘Little Women’ lead”. Gold Derby. Приступљено 22. 12. 2018. 
  124. ^ Otterson, Joe (3. 5. 2018). „Catherine Zeta-Jones to Star in Facebook Watch Series 'Queen America' From Paul Lee’s New Studio”. Variety. Приступљено 4. 5. 2018. 
  125. ^ Espinoza, Russ (16. 11. 2018). „Catherine Zeta-Jones Muses On Starring In New Beauty Pageant Series 'Queen America'. Forbes. Приступљено 26. 11. 2018. 
  126. ^ Chaney, Jen (16. 11. 2018). „Queen America Earns Half a Crown”. Vulture. Приступљено 26. 11. 2018. 
  127. ^ „Actress Pools Her Cash to Help Disabled Win Grant”. Western Mail. 13. 1. 2003. Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2013. Приступљено 8. 4. 2016. 
  128. ^ „Aids charity auctions Zeta Jones costume”. BBC News. 8. 1. 2001. Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  129. ^ „Zeta Jones is charity's ambassador”. London Evening Standard. 14. 10. 2005. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  130. ^ „Jones and Douglas back children's charity”. BBC News. 5. 10. 2000. Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  131. ^ „Catherine Zeta-Jones renames Children's Hospital for Wales”. ITV. 9. 11. 2012. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  132. ^ „A Fine Romance: Hollywood Loves Broadway”. Motion Picture and Television Fund Foundation. Архивирано из оригинала на датум 1. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  133. ^ „About Cinema for Peace Foundation”. Cinema for Peace Foundation. Архивирано из оригинала на датум 2. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  134. ^ Patterson, John (22. 10. 2005). „Nip it in the bud”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 17. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  135. ^ „Catherine Zeta-Jones biography”. AllMusic. Архивирано из оригинала на датум 11. 7. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  136. ^ Larkin, Colin (2011). The Encyclopedia of Popular Music. Omnibus Press. стр. 2006. ISBN 978-0-85712-595-8. Архивирано из оригинала на датум 9. 9. 2016. Приступљено 17. 9. 2016. 
  137. ^ „Zeta Jones signs make-up deal”. BBC News. 4. 2. 2002. Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  138. ^ Schiller, Gail (24. 4. 2006). „Top 10 Ad Deals”. Ad Week. Архивирано из оригинала на датум 4. 1. 2017. Приступљено 8. 4. 2016. 
  139. ^ „Catherine Zeta-Jones + T-Mobile = $20 M”. CBS. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2013. Приступљено 9. 8. 2012. 
  140. ^ Weaver, Hilary (22. 9. 2017). „Catherine Zeta-Jones Lives in a Personal Old Hollywood Fantasy”. Vanity Fair. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. Приступљено 25. 9. 2017. 
  141. ^ Scheck, Frank (14. 11. 2017). „Critic's Notebook: An All-Star Cast Performs 'The Children's Monologues' at Carnegie Hall”. The Hollywood Reporter. Приступљено 19. 11. 2017. 
  142. ^ Lane, Harriet (25. 5. 2003). „Review: Ain't Miss Behaving”. The Observer. стр. 5. 
  143. ^ „In pictures: Catherine Zeta-Jones and Michael Douglas”. The Daily Telegraph. 28. 8. 2013. Архивирано из оригинала на датум 24. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  144. ^ „Celebrity couples with large age gaps”. The Daily Telegraph. 17. 7. 2015. Архивирано из оригинала на датум 24. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  145. ^ „Zeta Jones: Chorus girl to Hollywood player”. BBC News. 17. 11. 2000. Архивирано из оригинала на датум 24. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  146. 146,0 146,1 146,2 „2000: Hollywood meets Wales in 'wedding of year'. BBC News. 18. 11. 2000. Архивирано из оригинала на датум 12. 6. 2015. Приступљено 27. 7. 2015. 
  147. ^ Horsey, Kirsty; Rackley, Erika (2013). Tort Law. Oxford University Press. стр. 460. ISBN 978-0-19-966189-3. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2017. 
  148. ^ „Pass Notes: No: 1697: Dylan Douglas”. The Guardian. 11. 8. 2000. стр. 3. 
  149. ^ Davies, Hugh; Savill, Richard (23. 4. 2003). „To Zeta Jones with love – a baby girl called Carys”. The Daily Telegraph. стр. 9. 
  150. ^ Driscoll, Rob (1. 2. 2016). „Catherine Zeta-Jones on teaching husband Michael Douglas about British TV classic Dad's Army”. Media Wales. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2016. Приступљено 30. 5. 2016. 
  151. ^ Singh, Anita (14. 11. 2012). „Catherine Zeta-Jones speaks out about her battle with manic depression”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 15. 9. 2015. Приступљено 27. 7. 2015. 
  152. ^ Smith, Lewis (14. 4. 2011). „Zeta-Jones in clinic suffering depression”. The Independent. стр. 22. 
  153. ^ „Zeta-Jones: couples too quick to give up on marriage”. The Daily Telegraph. 2. 2. 2016. стр. 9. 
  154. ^ Takeda, Allison (28. 8. 2013). „Catherine Zeta-Jones, Michael Douglas "Taking Some Time Apart". Us Weekly. Архивирано из оригинала на датум 28. 8. 2013. Приступљено 28. 8. 2013. 
  155. ^ Johnson, Zach (17. 4. 2015). „Michael Douglas and Catherine Zeta-Jones Have Officially Reconciled: "We're Back, Stronger Than Ever". E!. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  156. 156,0 156,1 Wang, Julia. „Catherine Zeta-Jones Biography”. People. Архивирано из оригинала на датум 24. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  157. ^ Hiscock, John (21. 10. 2005). „'I owe it all to Zorro'. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  158. ^ „Catherine Zeta-Jones named most beautiful British woman”. Daily News and Analysis. 1. 7. 2011. Архивирано из оригинала на датум 12. 8. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  159. ^ „No. 59446”. The London Gazette (Supplement). 12. 6. 2010. стр. 7. 
  160. ^ „Catherine Zeta-Jones: Swansea freedom for Hollywood star”. BBC. 24. 7. 2019. Приступљено 27. 7. 2019. 
  161. ^ „Zeta Jones' many talents”. BBC Online. 20. 1. 2003. Архивирано из оригинала на датум 10. 10. 2003. Приступљено 17. 9. 2016. 
  162. ^ „Catherine Zeta-Jones”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала на датум 11. 10. 2016. Приступљено 17. 9. 2016. 
  163. ^ „Star Stories — Catherine Zeta-Jones”. Channel 4. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2015. Приступљено 3. 6. 2015. 
  164. ^ Ebersole, Leo (25. 10. 2004). „See You in Court”. Chicago Tribune. стр. 54. 
  165. ^ „Zeta biography plans shelved”. BBC News. 26. 12. 2003. Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2016. Приступљено 8. 4. 2016. 
  166. ^ Zipes, Jack; Greenhill, Pauline (16. 9. 2015). Fairy-Tale Films Beyond Disney: International Perspectives. Routledge. стр. 73. ISBN 978-1-134-62813-1. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  167. ^ Mendelson, Scott (13. 10. 2014). „When Christopher Columbus Flopped At The Box Office... Twice”. Forbes. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 6. 4. 2016. 
  168. ^ Canby, Vincent (1. 5. 1993). „Review/Film; Trying to Kill One's Way To a Title”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 19. 4. 2016. Приступљено 6. 4. 2016. 
  169. ^ Maltin, Leonard (2. 9. 2014). Leonard Maltin's 2015 Movie Guide. Penguin Group. стр. 275. ISBN 978-0-698-18361-2. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  170. ^ Engle, John (5. 10. 2015). Surfing in the Movies: A Critical History. McFarland. стр. 179. ISBN 978-1-4766-2284-2. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  171. ^ Muir, John Kenneth (13. 2. 2004). The Encyclopedia of Superheroes on Film and Television, 2d ed. McFarland. стр. 434. ISBN 978-0-7864-3755-9. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  172. ^ Turan, Kenneth (17. 7. 1998). „A Finely Honed Swashbuckler”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  173. ^ „Entrapment (1999)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  174. ^ Maslin, Janet (23. 7. 1993). „Review/Film; Things That Go Bump, and Worse, in the Night”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2016. Приступљено 6. 4. 2016. 
  175. ^ „High Fidelity Details and Credits”. Metacritic. Архивирано из оригинала на датум 31. 3. 2017. Приступљено 9. 4. 2016. 
  176. ^ French, Philip (20. 1. 2001). „Traffic”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  177. ^ Cameron-Wilson, James (1. 11. 2002). Film Review 2002-2003: The Definitive Film Yearbook. Reynolds & Hearn. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  178. ^ Edelstein, David (27. 12. 2002). „Cell Block Tango”. Slate. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2012. Приступљено 9. 12. 2010. 
  179. ^ „Chicago [The Miramax Motion Picture Soundtrack]”. AllMusic. Архивирано из оригинала на датум 18. 3. 2016. Приступљено 11. 4. 2016. 
  180. ^ „Catherine Zeta Jones interview: Sinbad: Legend Of The Seven Seas”. BBC. 28. 11. 2008. Архивирано из оригинала на датум 26. 9. 2009. Приступљено 14. 8. 2015. 
  181. ^ Wise, Damon (1. 1. 2011). „Empire's Intolerable Cruelty Movie Review”. Empire. Архивирано из оригинала на датум 3. 10. 2013. Приступљено 14. 8. 2015. 
  182. ^ Scott, A. O. (18. 6. 2004). „An American's Paradise Lost and Found”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 19. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  183. ^ Clinton, Paul (10. 12. 2004). „Review: 'Ocean's Twelve' high-spirited fun”. CNN. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  184. ^ „The Legend of Zorro Details and Credits”. Metacritic. Архивирано из оригинала на датум 14. 11. 2012. Приступљено 9. 4. 2016. 
  185. ^ Ebert, Roger (25. 7. 2007). „No Reservations Movie Review & Film Summary (2007)”. RogerEbert.com. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  186. ^ Harvey, Dennis (13. 9. 2007). „Review: ‘Death Defying Acts. Variety. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  187. ^ „The Rebound (2009)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  188. ^ Fine, Marshall (3. 2. 2013). „Movie Review: Lay the Favorite”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  189. ^ Bradshaw, Peter (14. 6. 2012). „Rock of Ages – review”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  190. ^ „Tom Cruise Covers Guns N' Roses, Russell Brand Sings Jefferson Starship on 'Rock of Ages' Soundtrack”. The Hollywood Reporter. 1. 5. 2012. Архивирано из оригинала на датум 7. 2. 2015. Приступљено 9. 12. 2014. 
  191. ^ „Playing for Keeps (2012)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  192. ^ McCarthy, Todd (16. 1. 2013). „Broken City Review”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала на датум 27. 7. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  193. ^ French, Philip (10. 3. 2013). „Side Effects – review”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 2. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  194. ^ „Red 2 (2013)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  195. ^ Bray, Catherine (27. 1. 2016). „Film Review: ‘Dad’s Army. Variety. Архивирано из оригинала на датум 29. 3. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  196. ^ Adato, Allison (28. 4. 2014). „My Life in Pictures: Colin Firth”. People. Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  197. ^ Leggott, James; Taddeo, Julie (11. 12. 2014). Upstairs and Downstairs: British Costume Drama Television from The Forsyte Saga to Downton Abbey. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 48. ISBN 978-1-4422-4483-2. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  198. ^ „Catherine Zeta-Jones: Her Style Timeline”. Allure. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  199. ^ Tucker, Ken (2. 12. 1994). „The Return of the Native”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2015. Приступљено 6. 4. 2016. 
  200. ^ Goble, Alan (1. 1. 1999). The Complete Index to Literary Sources in Film. Walter de Gruyter. стр. 93. ISBN 978-3-11-095194-3. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  201. ^ Nesselson, Lisa (26. 2. 1995). „Review: Catherine The Great”. Variety. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2016. Приступљено 5. 4. 2016. 
  202. ^ Anderson, D. Brian (22. 3. 2005). The Titanic in Print and on Screen: An Annotated Guide to Books, Films, Television Shows and Other Media. McFarland. стр. 106—108. ISBN 978-0-7864-1786-5. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2017. 
  203. ^ „SNL Season 31 Episode 03-Catherine Zeta-Jones/Franz Ferdinand”. NBC. Приступљено 18. 3. 2019. 
  204. ^ Stanhope, Kate (16. 8. 2016). „Catherine Zeta-Jones Joins Ryan Murphy's FX Drama 'Feud'. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2016. Приступљено 16. 8. 2016. 
  205. ^ Nguyen, Hanh (20. 1. 2018). „‘Cocaine Godmother’ Review: Brownface Casting Is Just One of Many Insults in This Schlocky ‘Narcos’ Knockoff”. IndieWire. Приступљено 21. 1. 2018. 
  206. ^ Evans, Greg (10. 9. 2018). „Catherine Zeta-Jones Series ‘Queen America’ Sets Facebook Watch Premiere Date”. Deadline Hollywood. Приступљено 12. 9. 2018. 
  207. ^ Plays International. Chancery Publications Limited. 1998. стр. 16. Архивирано из оригинала на датум 2017-11-07. 
  208. ^ Seeley, Robert; Bunnett, Rex; Rust, Brian A. L. (1989). London musical shows on record, 1889-1989: a hundred years of London's musical theatre. General Gramophone Publications. стр. 35. ISBN 978-0-902470-30-9. Архивирано из оригинала на датум 2017-11-07. 
  209. ^ Noticias. Editorial Perfil. 1999. стр. 66. Архивирано из оригинала на датум 2017-11-07. 
  210. ^ London Theatre Record. I. Herbert. 1986. стр. 83. Архивирано из оригинала на датум 2014-01-03. 
  211. ^ Vanity Fair. Vanity Fair Publishing Company. јануар 2001. стр. 149—150. Архивирано из оригинала на датум 2017-11-07. 
  212. ^ Lemmon, David (1989). British Theatre Yearbook. C. Helm. стр. 16. Архивирано из оригинала на датум 2017-11-07. 
  213. ^ „Catherine Zeta Jones biography”. BBC. 14. 6. 2010. Архивирано из оригинала на датум 26. 9. 2009. Приступљено 5. 4. 2016. 
  214. ^ Hischak, Thomas S. (2. 6. 2008). The Oxford Companion to the American Musical: Theatre, Film, and Television. Oxford University Press. стр. 892. ISBN 978-0-19-533533-0. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2017. 
  215. ^ Hayden, Jacki (1. 9. 2014). A Map of Love: Around Wales with Dylan Thomas. Y Lolfa. стр. 75. ISBN 978-1-907476-04-4. 
  216. ^ Prentice, Claire (14. 12. 2009). „A Little Night Music at the Walter Kerr Theatre, review”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 23. 8. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  217. ^ Scheck, Frank (14. 11. 2017). „Critic's Notebook: An All-Star Cast Performs 'The Children's Monologues' at Carnegie Hall”. The Hollywood Reporter. Приступљено 19. 11. 2017. 
  218. ^ „King of the World; People's Pick: Award Shows”. Daily Record. 27. 5. 1999. Архивирано из оригинала  на датум 4. 5. 2016. Приступљено 11. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  219. ^ Rice, Andrew (9. 6. 1999). „Sci-Fi Saturnalia in La-La Land”. Wired. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 11. 4. 2016. 
  220. 220,0 220,1 „1999 MTV Movie Awards”. MTV. Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2015. Приступљено 14. 8. 2015. 
  221. ^ Churi, Maya; Hernandez, Eugene (10. 12. 1999). „Rudolph at Sundance; Almodovar Wins; Doc Project in Texas”. Indiewire. Архивирано из оригинала на датум 21. 4. 2016. Приступљено 10. 4. 2016. 
  222. ^ „Razzies finger film flops”. BBC. 15. 2. 2000. Архивирано из оригинала на датум 31. 7. 2016. Приступљено 28. 4. 2016. 
  223. ^ „Blockbuster Entertainment Award winners”. Variety. 9. 5. 2000. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 11. 4. 2016. 
  224. ^ „Nominees Announced for 'Sixth Annual Blockbuster Entertainment Awards' to Air in June on FOX”. PR Newswire. 8. 2. 2000. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2015. Приступљено 9. 2. 2015. 
  225. ^ „7th Annual Screen Actors Guild Awards”. Screen Actors Guild. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  226. ^ „Golden Globe Awards for 'Catherine Zeta-Jones'. Hollywood Foreign Press. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2016. Приступљено 7. 4. 2016. 
  227. ^ „Nominees Announced for Seventh Annual Blockbuster Entertainment Awards”. PR Newswire. 26. 1. 2001. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 11. 4. 2016. 
  228. ^ Hevrdejs, Judy; Wilmington, Michael (27. 2. 2001). „Chicago Film Critics honor Tom Hanks, Ellen Burstyn and others”. Chicago Tribune. Архивирано из оригинала  на датум 3. 5. 2016. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  229. ^ „Area critics name 'Traffic' best movie” . The Dallas Morning News. 6. 1. 2001. Приступљено 11. 4. 2016. 
  230. ^ „Empire Awards: Nominations Announced”. Empire. 25. 1. 2002. Архивирано из оригинала на датум 19. 7. 2017. Приступљено 11. 4. 2016. 
  231. ^ „Boston crix key up ‘Pianist. Variety. 15. 12. 2002. Архивирано из оригинала на датум 23. 2. 2016. Приступљено 11. 4. 2016. 
  232. 232,0 232,1 Horwitch, Lauren (20. 1. 2003). „B’cast Crix pick ‘Chicago. Variety. Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2016. Приступљено 11. 4. 2016. 
  233. ^ Leitch, Luke (3. 2. 2003). „30th British Film Awards: The winners”. London Evening Standard. Архивирано из оригинала на датум 7. 4. 2017. Приступљено 11. 4. 2016. 
  234. 234,0 234,1 King, Susan (10. 3. 2003). „Daniel Day-Lewis, Renee Zellweger Win Top SAG Awards”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала на датум 25. 4. 2016. Приступљено 10. 4. 2016. 
  235. ^ „D-FW Film Critics give crown to 'King<span style="padding-right:0.2em;">' . The Dallas Morning News. 6. 1. 2004. Приступљено 11. 4. 2016. 
  236. ^ „2002 Awards (6th Annual)”. Online Film Critics Society. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2016. Приступљено 10. 4. 2016. 
  237. ^ „Critics’ Choice Awards nominees”. Variety. 9. 1. 2005. Архивирано из оригинала на датум 21. 4. 2016. Приступљено 10. 4. 2016. 
  238. ^ Rabinowitz, Nancy (11. 2. 2005). „Zeta-Jones named Hasty woman of the year”. USA Today. Приступљено 28. 4. 2016. 
  239. ^ „People's Choice Awards Nominees & Winners 2006”. People's Choice Awards. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2015. Приступљено 10. 4. 2016. 
  240. ^ „2007 EDA Awards Nominees Announced”. Alliance of Women Film Journalists. 11. 12. 2007. Архивирано из оригинала на датум 8. 12. 2015. Приступљено 28. 4. 2016. 
  241. ^ Gans, Andrew (17. 5. 2010). „Memphis, La Cage, Zeta-Jones, Finneran and More Are Outer Critics Circle Award Winners”. Playbill. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. Приступљено 10. 4. 2016. 
  242. ^ Gans, Andrew (24. 5. 2010). „Zeta-Jones wins Drama Desk top honours”. Daily Express. Архивирано из оригинала на датум 7. 4. 2017. Приступљено 7. 4. 2016. 
  243. ^ „Catherine Zeta Jones wins Tony Award”. BBC. 14. 6. 2010. Архивирано из оригинала на датум 8. 4. 2011. Приступљено 28. 1. 2011. 
  244. ^ „Women’s Image Awards nominations: ‘Mary Queen of Scots,’ ‘Little Women’ lead”. Gold Derby. 21. 12. 2018. Приступљено 22. 12. 2018. 

Спољашње везеУреди