Клетве су кратки облици народних умотворина. То су говорни изрази који се изричу обично у срџби, бесу или очају, с намером да се коме догоди зло. Пореклом воде од црне, негативне магије, из веровања да ће се изречено стварно десити.[1]

Смисао клетвеУреди

Клетва је нека врста антибасме. Басмама се изгони болест, а клетвом дозива несрећа. Често се употребљавају у бајалицама и враџбинама. Обично су тешке и сурове, као на пример: Имао па немао , Тамница те узела или Муња те спржила. Да се клетва не би обистинила, често се ублажавала речцом не (Гром те не спалио). Снажна осећања, сликовитост и језгровит израз дају клетвама посебну вредност, о чему говори и Хатиџа Крњевић: „Поетска лепота и снага клетве остварује се у изразитој емоционалној тензији, у експресивности и очуваној древној метафорици и симболици народног језика”.

У народном веровању најтежим клетвама сматра се девојачка, мајчинска и кумова клетва. О тежини девојачке клетве говори се и у народним песмама:

Клетве се најчешће казују са да бог да. Овај део клетве се подразумева чак и када није изречен.[1]

Клетва у народној поезијиУреди

Клетва се често користи у народној поезији. Њоме се подиже емотивна тензија казивања, подстиче развој радње или склапа порука (Бог убио Вука Бранковића!, О Чупићу, жалост дочекао!)

Најтежим клетвама изриче се проклетство. Пример за ово је Косовска клетва кнеза Лазара уочи Косовског боја у песми Мусић Стеван:

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б Српске народне умотворине 2006, стр. 263

ЛитератураУреди

  • Српске народне умотворине. БЕОГРАД: Креативни центар. 2016. ISBN 978-86-529-0327-6.