Отворите главни мени

Кнез Иво од Семберије, опера у једном чину Исидора Бајића

Нотни пример — Улазак Кулин-Бега

ЛибретоУреди

према истоименој драми Бранислава Нушића

ПраизведбаУреди

Место и времеУреди

Село Попови Бијељинске нахије кнежевине Семберије на Ивандан (7. јул) 1806. године.

Ликови и улогеУреди

Кнез Иво баритон
Кулин-бег тенор
Мајка кнеза Иве сопран или мецосопран
Турски гласник баритон
Мујезин тенор
Свештеник бас

робиња Станка – Слуга кнеза Иве – Стари фрулаш – народ – робље – јањичари – Кулин-бегова пратња

СадржајУреди

За комплетан либрето видети чланак на вики-књигама (wikibooks)[мртва веза]

Код кнеза Иве стиже гласник који га обавештава да ће туда проћи поворка робља из околних нахија, из Подриња и Јадра, које води Кулин-бег у Цариград. Робље су обични сељаци које је Кулин-бег заробио као освету за двадесет јањичара које су убили хајдуци. Иво наговара људе да дају новац и драгоцености, да скупе откуп за робље, јер како гласник каже: „Кулин иште три хиљаде рушпија за три стотине и три роба!". Народ, већ осиромашен, тешка срца даје прилог на наговор кнеза. У село стижу јањичари и доводе робље. Међу њима је и лепа робиња Станка. Кулин пристаје да све робље ослободи, али Станку задржава за себе, јер би је могао скупо продати у харем. Иво, у жељи да ослободи и Станку, даје све што има: своје рухо, оружје, чак и кућу, а његова стара мајка даје осам низа златних дуката које је чувала за будућу невесту. Пошто Кулин остаје непоколебљив, Иво се одлучује на очајнички потез и даје бегу сребрно кандило и породичну икону златом оковану. Мајка, потресена синовим поступком, пада мртва. На овом месту постоје две верзије завршетка опере. Према једном, Иво узима нож и каже: „Беже, дајем ти и живот своје мајке, али желим и твој!" и убија Кулина. Према другом, Кулин потресен сценом даје Станку Иви и одлази.

ОсталоУреди

Иако је опера релативно наивно написана у стилско-музичком смислу, ипак је један од пионирских покушаја писања националних опера. У самој опери се могу наћи и две песме за које се сматра да су народне, али су у ствари дело Исидора Бајића: Еј, ко ти купи то фустанче и Ој, Српкињо, буд' орна.

Види јошУреди

Спољашње везеУреди