Отворите главни мени

Конак кнегиње Љубице налази се у Београду, у улици кнеза Симе Марковића број 8. Због свог историјског и архиктетонског значаја конак има статус споменика културе од изузетног значаја.

Конак кнегиње Љубице
Konak kneginje Ljubice, Bgd.JPG
Конак кнегиње Љубице
Опште информације
МестоБеоград
ОпштинаСтари град
Држава Србија
Координате44°49′01″ СГШ; 20°27′08″ ИГД / 44.81708° СГШ; 20.45232° ИГД / 44.81708; 20.45232
Време настанка1830.
Тип културног добраСпоменик културе од изузетног значаја
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
СедиштеБеоград
АдресаКалемегдан 14 11000
Званични веб-сајт
Српска култура
Grb Nemanjica mini transparent.png
Живот и обичаји
Уметност
Образовање и наука
Споменици
Разно

ИсторијатУреди

До 1829. године, на месту између зграде Патријаршије и данашњег конака налазио се други (стари) двор, који је употребљаван за становање. С обзиром на његову старост и оронулост, кнез Милош је одлучио да сазида други конак. Нови конак, како је зван у време грађења, био је већи и репрезентативнији од Господарског, јер је требало и да посведочи о нараслој економској моћи и учвршћеној власти Милоша Обреновића после добијања Хатишерифа 1830. године.

Конак кнегиње Љубице један је од најрепрезентативнијих сачуваних примера грађанске архитектуре прве половине 19. века у Београду. Грађен је у периоду од 1829-1830. године. Према замисли кнеза Милоша, требало је да има двојаку намену, да буде стан његове породице, кнегиње Љубице и синова Милана и Михаила, каснијих српских кнезова, а у исто време и двор за резиденцију. Изграђен је по идејама и под надзором Хаџи-Николе Живковића, пионира српског неимарства.

Кнез Милош је одлучио да ангажује неимара из Водена, Хаџи Николу Живковића, јер у то време у Београду није ни било неимара, с обзиром на то да се годинама није зидало. Тако је Никола Живковић постао први неимар обновљене Србије и руководио је свим грађевинама које је кнез Милош подизао током своје прве владавине.

Копање темеља почето је у јулу 1829. године, а Конак је завршен у касну јесен 1830. године. Кнегиња Љубицa је писмом јавила мужу 22. новембра 1830. године „да су се сместили у новом конаку“. Накнадно, 1836, дограђен је амам са једноспратним трактом.

ПоложајУреди

Конак кнегиње Љубице налази се на углу улица Кнеза Симе Марковића и Краља Петра, некадашњих улица Богојављанске и Дубровачке, у једном од најстаријих делова Београда. Преко пута данашње Саборне цркве налазио се стари кнежев дворац и простирао се, отприлике, од улаза у сaдашњу зграду Патријаршије до баште данашњег Конака кнегиње Љубице.

Конак кнегиње Љубице смештен је у слободни простор, у центар велике баште, првобитно ограђен високим зидом, као и остале грађевине овог типа и окружен зеленилом. Имао је спољaшње двориште у које се улазило кроз колску капију, као и пространу унутрашњу башту према Косанчићевом венцу. Главном фасадом, којом доминира еркер диванхане, Конак је окренут према реци Сави.

АрхитектураУреди

Основа Конака је правоугаоног облика и сразмерно велика, а има три нивоа: подрум, приземље и спрат. Подрум је покривен сводовима, а приземље и спрат су зидани уз примену класичног зидања у опеци и бондручног зидања са дрвеном конструкцијом испуњеном опеком. Четвороводни кров је покривен ћерамидом, а надвисује га осмострано кубе и осам димњака.

Ова грађевина садржи све одлике градских кућа српско-балканског стила. Приземље и спрат имају средишњи хол око којег су распоређене остале одаје, што је традиционално оријентални просторни концепт произашао из некадашњих затворених унутрашњих дворишта. На оба спрата налази се и по једна диванхана, нека врста данашње дневне собе, а такође и салона за пријем. Диванхана у приземљу је од осталог простора издвојена помоћу два степеника, а оивичена је дрвеним стубовима са парапетима између њих. Одмах уз њу постављене су широке степенице које воде у башту и тај улаз у кућу је шири од оног према улици.

Диванхана на спрату је интимнија. Ограђена је бочно зидовима, а има према централно простору само два стуба. Њен под био је у равни околног пода, а сви су били од дасака. Ова диванхана је оријентисана ка улици.

Иако је својим просторним концептом ослоњен на оријенталну традицију, Конак кнегиње Љубице представља преломни тренутак у београдској архитектури, јер својим спољним обликовањем и декоративним елементима у великој мери наговештава утицај европске архитектуре. Ова европска схватања посебно су видљива у разуђености фасада, изломљеним линијама крова, димњака и кубета, у споредним детаљима архитектонске обраде фасада – пиластрима, лучним завршецима и шамбранама на прозорима, профилисаним венцима и неким детаљима ентеријера. Еркери на фасади, иначе типично правоугаони, имају полукружни облик у основи.

Развој конакаУреди

Једна од првих вести коју о Конаку кнегиње Љубице имамо јесте путопис Ота Дубислава Пирха [1] из 1829. године: „Један мален део Београда одскочио је према осталим, а то је један мали простор на југозападном крају главне улице у горњој вароши. (...) Иако није највећа, по својој форми то је најлепша зграда коју сам у Србији видео.“Нови конак се већ по улози која му је била намењена разликовао од обичних приватних кућа за становање и „садржи извесне одлике које га (...) стављају у ред утврђених двораца великих паша и богатих бегова“. [2]

Кнегиња Љубица, иако је била скромна, желела је да живот на двору уреди на високом нивоу. У сачуваној преписци између кнегиње и кнеза Милоша од 1. јануара 1981. године Љубица тражи од мужа да се „за служитеље у двору набаве црвене чарапе“. Наслућујемо да је одговор кнеза био негативан, с обзиром да у свом писму од 24. јануара кнегиња пише да „се она може служити и сама, без слугу“.

За време прве владе кнеза Милоша у Конаку кнегиње Љубице налазила се главна државна благајна. Намесништво књажевско, до повратка кнеза Михаила у Србију 1840, одржавало је у Конаку седнице, а кнeз Михаило је у Конаку живео до 1842. године.

Конак од лицеја до галерије и музејаУреди

Након тога ту се налазио Лицеј, затим Прва београдска гимназија, па Апелациони касациони суд. Године 1912. у Конак је смештен Завод за васпитање глувонеме деце, а од 1929. Музеј савремене уметности. До 6. априла 1941. у згради се налазио Црквени музеј. Од 1945. до 1947. у Конаку је био смештен део Патријаршије, а од 1947. Републички завод за заштиту споменика културе.

У периоду од 1971. до 1979. године предузети су конзерваторско-рестаураторски радови којима су извршене санација објекта и обнова фасаде и ентеријера. Том приликом, Конак кнегиње Љубице, који је и данас у саставу Музеја града Београда, адаптиран је за репрезентативну музејску поставку.

Конак кнегиње Љубице утврђен је 1979. године за споменик културе од изузетног значаја.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ [Пирх Ото Дубислав, Путовање по Србији у год. 1829, Београд, 1899.]
  2. ^ [Бранислав Ђ. Којић, Варошице у Србији XIX века, Београд 1970.]

Види јошУреди

Спољашње везеУреди