Константин Пеичић
Константин Пеичић, Коста (Борово, 29. септембар 1802 — Будимпешта, 6. јун 1882) био је српски лекар и књижевник. Пеичић је био начелник будимпештанског Текелијанума и лични лекар митрополита Стратимировића.[1] Кореспондентни члан Друштва српске словесности био је од 1844. године а за дописног члана Српског ученог друштва именован је 1864. године.[2]
| Константин Пеичић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 29. септембар 1802. |
| Место рођења | Борово, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 6. јун 1882. (79 год.) |
| Место смрти | Будимпешта, Аустроугарска |
| Националност | Србин |
Живот и каријера
уредиРођен је 29. септембра 1802. године у Борову, на добру српске православне цркве.[2] у породици сеоског бележника Јакова Пеичића. У Борову је до 1814. године био ђак српске основне школе у којој је радио његов отац, а потом годину дана и ђак немачке школе у Винковцима. Од 1815. године био је ђак гимназије у Сремским Карловцима, у којој је матурирао 1821. године. Директор карловачке гимназије Јаков Герчић[3] му је био заштитник и старатељ. Како у Сремским Карловцима није имао довољно средстава, да би се издржавао подучавао је децу.[2]
У Пожуну (Братислави) три године био је ђак евангелистичког лицеја, а након тога студент медицине у Пешти. Током 1824. и 1825. године у великој је немаштини а новац су му слали Герчић и други пожртвовани Карловчани. Дисертацију из медицине одбранио је 1830. године, под насловом „О лечењу болесне сиротиње” (De pauperum aegrorum cura). Пеичићева дисертација, публикована је исте године, и била је прва српска оригинална медицинска књига и прва српска социјално-медицинска студија.[4]
Када је 1830. постао лекар Вука Караџића, он га је позвао да дође у Србију и буде лични лекар кнеза Милоша. Међутим од тог предлога је одустао пошто нису прихваћени сви његови захтеви.
Годину и по дана био је лекар у Сремској Митровици, потом преко три године у Сомбору, да би се 1835. године поново вратио у Сремске Карловце[5], где је постао лични лекар српских митрополита Стефана Стратимировића и Стефана Станковића.[2] У Карловцима је као градски физик имао прилику да се одужи свом добротвору Герчићу, тако што га је лечио бесплатно.
У једном периоду био је директор српских основних школа и члан патроната гимназије у Сремским Карловцима.
Како се на изборима за митрополита 1842. залагао за Пантелејмона Живковића а не Јосифа Рајачића, након избора постао је Рајачићев „непријатељ”. После једне свађе са митрополитом Рајачићем напустио је Сремске Карловце 1844. и отишао у Панчево.[6]
Револуционарних година 1848. и 1849. године, као члан, а потом и челник, Главнога народног одбора,[7] често се сукобљавао са патријархом Јосифом Рајачићем. јер је овај окружни одбора био најактивнији и најзначајнији окружни одбор за формирање Војводства Србије. Како му је због свађе са Рајачићем претио затвор, био је принуђен да пребегне у Србију. Након окончања револуције вратио се у Панчево октобра 1849. године. У Панчево је био дугогодишњи председник најстаријег певачког друштва под називом Српско црквено певачко друштво у Панчеву.[8]
Након пензионисања, до краја живота је обављао дужност надзорника Текелијанума у Пешти.[2]
Преминуо је у 6. јун 1882. године у Будимпешти, у 80-тој години живота.
Дело
уредиКао рационалист и један од последњих наследника дела Доситеја Обрадовића, непрекидно је радио на народном просвећивању, па је био заслужан за ширење здравствене културе међу Србима у Угарској.[2]
- Написао је
- „Руководитељ к повраћању изгубљеног здравља”, који је издаван три пута.
- „Житије Теодора Павловића” (1857) о животу Теодора Павловића
- „Грађа за историју српског покрета у Угарској 1848-1849”. у рукопису, неиздато
- „Аутобиографију” која је издата 1872. године.[2]
- Уређивао је
- Лист „Домаћи лекар” заједно са др Љубом Ненадовићем у Панчеву.
.png)
Други о Константину Пеичићу
уредиО делу Константина Пеичића најбоље говори овај цитат, др Константин Шпис, контумацкога лекара у Панчеву, из 1847. године:
Висока ученост, велика начитаност и необично знање спојено с ретком скромношћу... У својој струци и неуморним студијем иде у корак с временом, као практичан лекар у лечењу болесника своје велико искуство сједињује с правим тактом и великом оштроумношћу... У погледу опхођења с болесницима заслужује да сваком лекару буде стављен за узор.
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ Енциклопедија Новог Сада 19 (2002) 227–231.
- ^ а б в г д ђ е Петар В. Крестић, Аутобиографија Константина Пејчића, Мешовита грађа Miscellanea, књига 28, Историјски институт, Београд, (2007). стр. 125-156
- ^ Гласник Историјског друштва у Новом Саду, Нови Сад 1938.
- ^ Јелена Јовановић Симић Великани српске медицине - 19. век и прва половина 20. века, Српска академија наука и уметности, Музеј науке и технике, Српско лекарско друштво, Београд 2016
- ^ Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду, Будим 1835. године
- ^ В. Стајић: Др Константин Пејичић. Гласник Историјског друштва у Новом Саду 12 (1939) 167–173.
- ^ M. Томандл: Улога дра К. Пеичића у Српском покрету 1848/9. ЗМС/ДН 18 (1957) 57–77
- ^ Славко Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века, Историја српског народа књига 5 том 2, Српска књижевна задруга, Београд, (1986). стр. 7-107
Литература
уреди- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1929. књига 3. стр. 401
- Енциклопедија Новог Сада 19 (2002) 227–231.
