Википедија

Контумац у Земуну

Контумац у Земуну био је први бедем одбране и облик санитарне заштите и социјалне изолације од зараза, основан у првој половини 18. века, на граници Истока (Османско царство) и Запада (Аустрогарска). Кроз њега су морали да прођу сви који су улазили у Аустроугарску, почев од обичних грађана, трговаца, до знаменитих личности, нпр. Карађорђе Петровић, Јоаким Вујић, Вук Караџић француски писац Алфонс де Ламартин и други.[1] Као један од облика санитарне заштите и социјалне изолације, Контумац у Земуну, који се налазио на месту данашњег Земунског парка, радио је од 1730. до 1872. године.[2]

Назив
Контумац у Земуну
Једини сачувани објекти у Градском парку у Земуна, из периода постојања контумаца на овом простору
Основан
1730.
Земља
Аустроугарска
Седиште
Земун (Аустроугарска)
Престанак рада
1872.
Адреса
Градски парк Земун

Предуслови уреди

Кад су током 18. века на глобалном нивоу владале ве­ли­ке епи­де­ми­је, по­себ­но ку­ге 1738–1739. и 1763. године и познатија ири­шка ку­га 1795. године, за­тим епи­де­ми­је пе­га­вог ти­фу­са 1764. и 1780. године, оне су биле са­мо не­ке од епи­де­ми­ја ко­је су ко­си­ле ста­нов­ни­штво Земуна и Војводине. Оваква ситуација наметнула је властима у Земуну да по­ред вој­них ме­ди­цин­ских слу­жби, по­себ­ан значај дају и раз­воју слу­жби за кон­тро­лу пут­ни­ка и ро­бе ко­ји су сти­за­ли из Осман­ског цар­ства у Земун, као пограничном граду између Истока и Запада.[3]

Санитарна контрола путника у Земуну успостављена је у складу са наредбом цара Јозефа I (1705–1711) од 25. ју­на 1710. го­ди­не, и другим про­писима којим је вој­ни, гра­нич­ни кор­дон оба­ве­зиаво и на њихову са­ни­тар­ну уло­гу. Реч је о „Па­тен­ту о куги”, ко­јим је про­пи­са­но да се на гра­ни­ци спре­чи сав про­мет то­ком тра­ја­ња за­ра­зе.

Ка­ко се ова ме­ра по­ка­за­ла не­до­вољ­ном, Кар­ло VI (1711–1740) до­нео је низ нових од­ред­би од 1713. године о трај­ној ор­га­ни­за­ци­ји „ку­жног кор­до­на“. У складу са овим прописима у Земуну је пр­во ор­га­ни­зо­ва­но „ку­жно ре­дар­ство“ (нем. Pestopolizey), ко­је је чи­ни­ло осо­бље за хи­ги­јен­ску слу­жбу про­тив ку­ге и оста­лих за­ра­за, да би потом „Па­тен­том” од 22. ок­то­бра 1728. на­ре­ђено да се гра­нични Земун по­ста­не стал­на бра­на про­тив ку­ге.

Новим „За­кон­ским про­пи­сима о са­ни­тар­ној од­бра­ни Хаб­збур­шког цар­ства” санитарни надзор у граничним подручјима, за­о­кру­же­н је до­но­ше­њем „На­ред­бе о кон­ту­ма­цу и рас­ку­жби“ (нем. Contumaz – und respective Reinigungsordunung) од 3. ок­то­бра 1730. године.

Оснивање Контумаца у Земуну уреди

У складу са „За­кон­ским про­пи­сима о са­ни­тар­ној од­бра­ни Хаб­збур­шког цар­ства” у Земуну је због његовог значаја као пограничног места, 1730 године основана прва санитарна установа кон­ту­мац (ка­рантин), у коме је про­пи­са­но ка­ко се поступа са „сум­њи­вим ли­ци­ма”.

Контумац је био пропусна станица, или систем зидних чардака и колиба изграђених по узору на римски лимес, у коме се чувала граница од нелегалних прелазака и преноса куге, односно кордон – и најважнија гранична служба према Османском царству почев од 1699. године.

Колики је био значај Контумаца у Земуну за Хаб­збур­шко цар­ство најбоље илуструје чињеница да је он отво­рен 1730, док су оста­ли ка­ран­ти­ни си­стемски отва­ра­ни тек од 1740. године. Земунски кон­ту­мац је од сонивања 1730. године активно ра­дио све до 1872, односно чи­та­ве 142 го­ди­не.[4][5][6]

Значај уреди

 
Сви путници који су долазили у Земун морали су да прођу кроз Контумац

Рад контумаца треба схватити као значајну институцију за здравствене прилике у Европи, која у 19. веку није више страховала од најопасније заразне болести (куге), јер су у контумацима широм Европе спровођене мере које су спречавале ширење епидемија кроз примену све савршенијих мера: стални здравствени надзор и модеран начин сузбијања зараза (дезинфекција, дезинсекција, дератизација) и лечења.[7]

Такође дугогодишње постојање Контумаца имало је двоструки значај за Земун али и тадашњу државу двоструко:

  • Прво — као санитарна заштита од епидемија заразних болести.
  • Друго — као покретач вишеструког економског развоја Земуна, стимулисан прометом знатне количине разноврсне робе, које су пролазиле искључиво преко Земуна, и упућиване другим, речним и поморским путем.

Положај и размештај уреди

 
Шема размештаја Контумаца у Земуну
 
Палисадна ограда око Контумаца

Контумац у Земуну изграђен је 1730. године налазио се на простору данашњег Градског парка, Пољопривредног факултет и Гимназије, у југозападном делу Старог језгра Земуна. У почетку је овај карантин био део Контумаца у Бановцима са којим је био повезан дубоко ископаним јарком кроз који су могла да прођу кола натоварена робом и људима. Од 1787. године Контумац у Земуну преузима примат земунски Контумац који је био, попут каквог затвора у целини опасан високим, јаким зидом од опеке и камена, палисадама и градским јарком (нем. Stadtgraben или Schanzen), око 6 метара дубине и 8 метара ширине, који је увек био испуњен водом.

У Контумац се улазило са четири места и на сваком је постојао мост који се могао лако срушити. Пространо земљиште контумаца било је подељено на спољни (експонирани) и унутрашњи део.

Спољни део уреди

У спољном делу налазили су се ови објекти:

  • шест мањих кућа, такозваних колиба (Kolliven), са по четири собе за смештај контумациста (путника с Оријента, који издржавају прописани карантин),
  • зграда са четири собе за лица од положаја,
  • лазарет (болница),
  • затвор за аустријске поданике прекршиоце које су турске власти враћале у Аустрију,
  • два велика магацина за робу и њено чишћење,
  • одељење за кађење писама и мањих пошиљки,
  • парлаториј — ограђени простор за хитне разговоре становника Београда и Земуна под надзором – латов који је пратио да саговорници буду довољно удаљени. Налазио се на месту данашњег дечјег игралишта, а био је саграђена од балвана и дасака без кров.
  • суд за новац за плаћање са сирћетом, бацан у суд у присутву контумацког латова, који га је касније вадио кашиком с рупама
  • греде за проветравање робе,
  • мртвачница...

Унутрашњи део уреди

 
Контумачке цркве — православна Светог Архангела Гаврила и католичка Светог Рока

У унутрашњем делу налазио се низ зграда:

  • Зграда за администрацију и смештај службеника (којих је било 52, од лекара до свештеника) и њихових породица
  • Једноспратница за лекара, његовог помоћника
  • Православна Контумачка црква Светог Архангела Гаврила изграђена 1786. године, била је једна је од најстаријих православних здања у Земуну и Београду, након успостављања мира између Аустрије и Турске. За њеног градитеља се сматра Теодор-Тоша Апостоловић. За време постојања Контумца црква је имала седморо врата од чега петоро за оне који су издржавали карантин, а двоје врата за остале. У самој цркви је постојао преградни зид којим су и физички били одвојени једни од других и улазили би и излазили на одвојена врата. Црква је стављена под заштиту државе 17. маја 1966. године као споменик културе, а у најновијем периоду постала је манастир Светог архангела Гаврила.[8]
  • Католичка црква Светог Рока изграђена 1836. која се и данас налазе у парку.
  • Зграде за смештај кола и коња — односно стаја за смештај 12 грла стоке и настрешница за смештај двоја запрежна кола.
  • Помоћне зграде — магацини за смештај хране, пекара, месара, гостионица која је имала три собе, кухињу, точионицу, бакалницу, спремиште за маст, подрум за 300 акова вина,[а] и друге просторије неопходне за смештај и функционисање ове установе.[9]

Организација рада уреди

У контумацу се рад заснивао на следећим принципима:

Лекарски преглед и тријажа

Сви путници са територије ондашњег Османлијског царства су на лицу места били подвргавани лекарским прегледима. Они код којих би се на прегледу манифестовали симптоми заразне болести, враћани су или су бивали измештени у једну изоловану бараку на Дунаву.

Изолација путника

Здрави путници су задржавани извесно време у Контумацу који је зидом био ограђен од осталог дела вароши. на почетку рада контумаца изолација је трајала 52 дана да би се нешто касније она свела свела на три недеље.

Дезинфекција робе

Примљена роба чистила се и проветравала, па тек онда пуштала у промет, по следећој процедури: прво је приспела роба скалдиштена у контумацким магацинима, затим је посебно обучено људство робу чистило тако што је: кафу, пиринач и друге зрнасте намирнице распакивало и износило под надстрешницу где су се те намирнице ветриле на ваздуху три недеље. Џакови од текстила полагани су у воду, а ако се омот није могао опрати спаљиван је. Вуна, крзна, сирова свила и плетиво, тканине, кожа и слична роба за коју се зараза лако хватала задржавана је и по шест недеља.

Чврсти предмети, разни метали, керамика, теракота испирани су у сланој води и сапуници. За чишћење писама прво је примењивана сирћетна киселина, која се показала неподесном, па су нешто касније писма отварана и држана изнад сирћетне паре „што је отварало простор и за шпијунажу”. Према истраживањима једног од хорничара Земуна

Верска служба

С обзиром на то да је боравак изолованих особа могао да траје и дуже од седам недеља, јавила се потреба за подизањем богомоље у склопу Контмаца. Подигнуте су две цркве, капеле:

  • Православна црква посвећене Светом Архангелу Гаврилу,
  • Римокатоличка капела Светог Рока подигнута 1836. године за време контумацког директора Франца Минаса, по плановима Јозефа Фалбера, а на месту старије католичке контумацке капеле.

Епилог уреди

Како се у Земуну, последња опасност од куге појавила 1814. године, кад је у турском Београду завладала ова болест и кад се у Земуну и његовој околини налазио велики број избеглица из устаничке Србије (након слома Првог српског устанка, 1813), Контумаца у Земуни и његов систем живота и рада постепено је губио на значају. То је утицало на његоово постепено укидање почев од 1. маја 1869. године, које је трајало све до 1883. године.

После затварања, цео контумацки комплекс (земљиште и објекти) остали су у власништву ерара. Коришћен је мањи број грађевина које су одговарале појединим радњама/пословима, док је највећи део постепено пропадао. О пропадању Контумаца Петар Марковић (Земун, 1869–1952), писац Историје и хроничар Земуна, забележио је...

 
На месту Контумаца настао је с краја 19. века градски парк

Године 1885. године интензивирана су настојања да се на Контумацком земљишту, изграде нови садржаји, па је тако...

Највећи део зграда Контумаца је седамдесетих и осамдесетих година 19. века срушен,[13] а две преостале зграде, у којима су се налазиле Среско посланство и жандармерија уклоњене су 1953. године.[14]

Данас су од објеката Контумаца сачувани обновљена Римокатоличка црква Светог Рока и остаци зид са пушкарницама и капијама на углу данашњих улица Вртларске и Гундулићеве.

Напомене уреди

  1. ^ Мера „аков” - 54,3 литра

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Илић, T. (1955а), Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књ. I 1804–1808, Београд: Историјски архив Београда: XIX.
  2. ^ Јеремић, Ристо, Медицинске могућности у Земуну: 1750-1900: Допринос историји здравствене културе Југославије и Балканског полуострва, Београд: Пресс Маџаревићев живот, 1937. Библиотека Централног института за хигијену
  3. ^ Илић, T. (1956), Земун кроз документа у доба Војне границе 1749–1881, Земун: Народни музеј: Београд: ИАБ: 12.
  4. ^ Jeremić R. Medicinske prilike u Zemunu 1750-1900. Beograd:Biblioteka Centralnog higijenskog zavoda; 1937.
  5. ^ Bazala V. Dokumenti o zdravstvu u Vojnoj krajini, naročitoo takozvanom kužnom kordonu. „Acta Historica medicinaepharmaciae,”. veterinae. 1 (2): 64—82. 1961. .
  6. ^ Dabižić M, Ostojić D, Hadžagić Kontumac u Zemunu, U, Gril D, Janjatović T, Ninković R,Jocić Z. Dvesta godina Zemunske bolnice 1748-1984. Beograd: KBC„Zemun“; 1985.
  7. ^ Дабижић, М. (1985), Први хоспитали и рад Градске болнице у Земуну од 1784. до 1941. године : Споменица 200 година Земунске болнице 1784–1984. (Београд): 15.
  8. ^ „Манастир Светог архангела Гаврила у Земуну”. www.arhiepiskopija.rs. Архиепископија београдско-карловачка. Приступљено 19. 4. 2020. [мртва веза]
  9. ^ Миодраг А. Дабижић, Прилог прошлости Градског парка у Земуну од седамдесетих година XIX века ДО 1914. године, Београд, УДК 712.253(497.11)"1871/1914"
  10. ^ Марковић, П. (1896), Земун од најстарији времена па до данас (Земун). стр. 76
  11. ^ Дабижић, М., Из разговора са градоначелником П. Марковићем 1951–1952 (рукопис), Фас. П. Марковић, 1952.
  12. ^ Izvještaj Poglavarstva grada Zemuna za upravnu 1888. godinu, Rad gradskog zastupstva 1885,1890: 20.
  13. ^ Ћелап, Л. (1983), Отварање зграде Велике реалке у Малом парку 1880. године, споменица Земунска гимназија 1858–1983, Београд: 182–184.
  14. ^ Дабижић, М. (1981), Зачетак и отварање првих шеталишта Земуна, Годишњак града Београда XXVIII (Београд): 12, 109.

Литература уреди

  • Марковић, П. (1896), Земун од најстарији времена па до данас (Земун).
  • Ћелап, Л. (1967), Земунски војни комунитет 1717–1881, Београд: Научно дело (Споменик / САНУ; 117): 25.
  • Шкаламера, Ж. (1966), Старо језгро Земуна I : историјски развој, Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда (Саопштења, св. 5): 22, 23, 29.
  • Шкаламера, Ж. (1967), Старо језгро Земуна II : архитектонско наслеђе, Београд: ЗЗСКГБ, (Саопштења, св. 7): 74, 75.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Контумац_у_Земуну&oldid=26903477”