Корисник:Обрадовић Горан/Први светски рат
| Први светски рат | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
Антанта:  Краљевина Србија Француска Краљевина Италија Руска Империја Уједињено Краљевство Сједињене Америчке Државеостали |
Централне силе: Аустроугарска Краљевина Бугарска Немачко царство Османско царство | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
|
5,711 милиона војних, 3,667 милиона цивилних (цео списак) |
4,038 милиона војних, 5,193 милиона цивилних (цео списак) | ||||||||
Први светски рат је био оружани сукоб између два савеза држава (Антанта и Централне силе) који се одвијао на више континената од 1914. до 1918. Последица рата је било више од 40 милиона жртава, укључујући приближно 20 милиона мртвих војника и цивила[1], и значајна разарања држава и економија, те се сматра првим ратом глобалних, светских, размера. Отуда је прво називан Велики рат. Око 60 милиона европских војника је било мобилисано од 1914. до 1918.[2]
Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Антанте, од којих су најважније биле Краљевина Италија, која се придружила априла 1915, и Сједињене Америчке Државе, које су у рат ступиле априла 1917. Централне силе су чиниле Немачка и Аустроугарска. Отоманско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Краљевина Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља само су Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе остале званично неутралне, иако су многе пружале финансијску и материјалну помоћ једној страни у рату.
Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустроугарске. Напад Аустроугарске на Србију активирао је низ савезништава који су покренули ланчану реакцију објава рата. За месец дана, већи део Европе је био у стању рата.
Рат се водио на неколико фронтова који су нашироко окруживали Европу. Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља. Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 km. На Источном фронту, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. На Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту су такође вођене жестоке борбе, а непријатељства су се одвијала и на мору и, по при пут, у ваздуху.
Рат је окончан потписивањем наколико мировних споразума, од којих је најважнији Версајски мир 28. јуна 1919, иако су силе Антанте потписале примирје са Немачком 11. новембра 1918. Најуочљивија последица рата је била нова територијална подела Европе. Све чланице Централних сила изгубиле су територије, а створене су нове државе. Немачко царство је изгубило своје колоније, проглашено је одговорном за рат и принуђено да плаћа велику одштету. Аустроугарска и Отоманско царство су била распуштена. Од територија које је заузимала Аустроугарска створене су Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Краљевина СХС. Отоманско царство је укинуто, територије Царства ван Анадолије су биле додељена као протекторати силама Антанте, док је језгро Отоманског царства реорганизован у Републику Турску. Руска Империја, која је изашла из рата након Октобарске револуције, је изгубило велики део своје западне границе, а на тим територијама створене су нове државе: Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска. Након рата основано је Друштво народа као међународна организација посвећена избегавању будућих ратова решавањем спорова између држава дипломатским путем. Први светски рат је означио крај поретка који је постојао након Наполеонових ратова и био је важан фактор избијању Другог светског рата.
Узроци уреди
Гаврило Принцип, босански Србин и студент је 28. јуна 1914. године у Сарајеву пуцао на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и убио га. Принцип је био члан Младе Босне, групе чији су циљеви укључивали уједињење Јужних Словена и независност од Аустроугарске. Овај атентат је био један од догађаја који су се муњевито одигравали у јулу те године, узрокујућу кризу, а потом и Први светски рат.[3] Аустроугарска је дала ултиматум Србији да покрене акцију како би казнила све одговорне, али када је процењено да Србија није адекватно одговорила, објавила је рат.
Највеће европске силе нашле су се у рату за само неколико недеља због преклапајућих споразума о заједничкој одбрани и сложене природе међународних савеза.
- Види још: Црна рука
Трка у норужању уреди
- Види још: Дреднот
Поморска трка између Британије и Немачке се интензивирала 1906, поринућем брода ХМС Дреднот, револуционарног пловила чија је величина и сила учинила претходне бојне бродове застарелим. Британија је такође одржавала велико вођство у другим морнаричким областима, посебно над Немачком и Италијом. Пол Кенеди је истакао да су обе земље веровале у тезу Алфреда Тајера Мејхана (енгл. Alfred Thayer Mahan) о управљању морем, као виталним за статус државе; искуство са guerre de course[4] је показало да Мејхан није био у праву.
Дејвид Стивенсон је описао трку у наоружању као самопојачавајући циклус подизања војне спремности[5]. Дејвид Херман је бродоградитељско ривалство видео као део општег стремљења ка рату[6]. Међутим, ревизиониста Најал Фергусон, је сматрао да способност Британије да се свеукупно држи испред конкуренције није представљала фактор у вези надолазећег сукоба[7].
Трошкови трке у наоружању су се осетили и у Британији и у Немачкој. Укупни трошкови за наоружање шест великих сила (Британија, Немачка, Француска, Русија, Аустроугарска и Италија) су се повећали за 50% између 1908. и 1913.[8]
Планови, неповерење и мобилизација уреди
Блиска теорија прихваћена од стране бројних историчара сматра да су мобилизациони планови Немачке, Француске и Русије аутоматски ескалирали конфликт. Фриц Фишер нагласак ставља на урођену агресивну природу Шлифеновог плана који је предвиђао вођење рата на два фронта. Борба на два фронта значила је да Немачка мора брзо да елиминише једног противника пре него што се обрачуна са другим. План је предвиђао изненадни снажан заобилазни маневар кроз Белгију како би се Француска поразила пре него што спроведе мобилизацију. После напада на Француску, немачка армија би железницом била пребачена на исток где би уништила руску армију којој је требало знатно више времена да се у потпуности мобилизује.[9]
Француски план XVII је предвиђао брз продор у Рурску област, која је представљала срце немачке идустрије, што је у теорији требало да онеспособи Немачку за даље вођење рата.
Руски план XIX предвиђао је мобилизацију руских снага на граници са Аустроугарском и Немачком.
Сва три плана ослањала су се на брзину као на један од одлучујућих фактора за победу. Припремљени су прецизни временски распореди; једном кад би мобилизација започела, било би је веома тешко зауставити. Дипломатска одуговлачења и лоша комуникација само су додатно погоршале овај проблем.
Такође, планови Француске, Немачке и Русије су били наклоњени офанзивним дејствима што је било у очигледној супротности са значајним развојем ватрене моћи и одбрамбених положаја.[10][11][12]
Милитаризам и аутократија уреди
Амерички председник Вудро Вилсон је био један од заступника теорије да је главни узрочник Првог светског рата био милитаризам.[13] Друга становишта узроке за избијање рата лоцирају у превеликој моћи аристократије и војне елите у земљама као што су Немачка, Русија и Аустро-угарска. Према њима, рат је био последица њихове тежње ка војној моћи и гађења према демократији. Ова становишта су нарочито дошла до изражаја у анти-немачкој пропаганди. Заступници ове теорије су на крају проузроковали абдикацију владара као што је кајзер Вилхелм II и пропаст аристрократије и милитаризма уопште. Ова платформа обезбедила је делимично оправдање за улазак САД у рат након капитулације Руског царства 1917.
Силе савезнице, Велика Британија и Француска, обе демократије, сукобиле су се са Централним силама које су чиниле Немачка, Аустро-угарска и Отоманско царство. Русија, једна од савезничких сила, била је царство све до 1917. али се противила подчињавању словенских народа од стране Аустро-угарске. Имајући у виду овакву позадину, схватање рата као сукоба демократије са једне стране и диктатуре са друге, првобитно је имало одређен легитимитет али је са наставком конфликта изгубило на кредибилитету.
Вилсон се надао да ће Лига народа и опште разоружање обезбедити трајни мит. Позивајући се на Х. Ф. Велса, он је описао Први светски рат као „рат који ће окончати све ратове“. У том циљу био је спреман да стане на страну Француске и Британије упркос њиховом сопственом милитаризму.
Фриц Фишер је највећи део кривице свалио на немачку аристократију.[14] Тврдио је да су немачке вође сматрале да губе моћ и да њихово време пролази. Немачка Социјал-демократска партија је већ победила на неколико избора и са значајним бирачким телом, постала је једна од најбројнијих политичких партија у Немачкој. Иако су изабране институције имале релативно малу моћ у односу на Кајзера, постојало је страховање да је некакав облик политичке револуције неизбежан. Русија је била усред велике војне реформе која је требало да буде готова у 1916-17. Рат би ујединио Немачку и довео до пораза Русије пре него што ова реформа буде спроведена. У својим каснијим радовима Фишер је отишао корак даље тврдећи[15] да је Немачка планирала почетак рата још 1912.
Самјуел Р. Вилијамсон је нагласио улогу Аустро-угарске монархије која се надала ограниченом рату против Србије и сматрала је да ће, уз снажну подршку Немачке успети да сузбије Руске амцбиције на Балкану. Међутим, растући српски национализам и снажна подршка Русије имали су за последицу распад монархије састављене од 11 различитих националности.
Баланс моћи уреди
Један од циљева спољне политике великих сила у предратним годинама био је одржање равнотеже снага у Европи. Оваква настојања преточена су у веома компликовану мрежу тајних и јавних савеза и споразума. Нпр. после Француско-пруског рата (1870-71), Британији је више одговарала јака Немачка као противтежа њеном традиционалном непријатељу Француској. Након што је Немачка започела реализацију свог плана изградње снажне морнарице која је требало да парира британској краљевској ратној морнарици, ово становиште је промењено. Француска је савезника за супротстављање претњни јаке Немачке пронашла у Русији. Аустроугарска, угрожена јачањем Русије, потражила је савезника у Немачкој.
У тренутку избијања Првог светског рата ови споразуми су само делимично одређивали на чијој страни која држава треба да ступи у рат. Британија која није имала споразум са Франсуком и Русијом, ипак је ушла у рат на њиховој страни; Италија је касније одлучила да се придружи савезницима. Можда је најзначајнији споразум био првобитни „одбрамбени“ пакт између Немачке и Аустро-Ггарске, који је Немачка 1909. проширила одредбом по којој ће Немачка пружити помоћ Аустроугарској чак и ако она отпочне рат. [16]
Економски империјализам уреди
Владимир Илич Лењин сматрао је да је један од гланих узрочника рата империјализам. Лењин је овакав закључак донео ослањајући се на економске теорије Карла Маркса и енглеског економисте Џона А. Хобсона који је предвидео да ће неограничена трка за проширењем тржишта довести до глобалног сукоба. [17] Овај аргумент је био веома популаран у периоду непосредно пред избијање рата и значајно је допринео успону комунизма. Лењин је тврдио да су банкарски интереси различитих капиталистичко-империјалистичких сила довели до сукоба.[18]
Трговинске баријере уреди
Кордел Хул, амерички државни секретар у администрацији Френклина Рузвелта, је веровао да су трговинске баријере биле главни узрок и Првог и Другог светског рата. Он је 1944, помогао у изради Бретон Вудс споразума за смањивање трговинских баријера и елиминисање онога шта је он сматрао за узрок сукоба[19].
Етнички и политички ривалитет уреди
Слабљење утицаја Аустро-угарске на Балкану и јачање пан-славеснког покрета створили су такву политичку атмосферу у којој се сматрало да је нови рат на Балкану неизбежан. Јачање етничког национализма одвијало се паралелно са сталним растом и јачањем Србије у којој су анти-аустријска осећања била нарочито ватрена. Аустро-угарска је 1878. окупирала некадашњу отоманску провинцију Босну и Херцеговину, у којој је живео велики број Срба. Босна је тек 1908. формално анектирана од стране Аустро-угарске. Нарастање националистичких осећања такође се поклопило и са слабљењен Отоманске империје. Русија, која је подржавала пан-славенски покрет била је мотивисана етничком и религијском блискошћу али и ривалством према Аустрији које је настало још у време Кримског рата. Скорашњи догађаји као што је пропали покушај склапања споразума између Русије и Аустрије као и стално настојање Русије да избије на топло море додатно су мотивисали Санкт Петербург.[20]
Поред наведених, постојало је мноштво различитих геополитичких мотива широм Европе, нпр. губитак Алзаса и Лорене у Француско-пруском рату створио је осећање иредентистичког реваншизма у тој земљи. Француска је на крају склопила споразум са Русијом створивши Немачкој извесну могућност вођења рата на два фронта.
Јулска криза и објава рата уреди
Влада Аустро-угарске искористила је убиство надвојводе Франца Фердинанда као повод за решавање српског питања у чему је имала подршку Немачке. 23. јула 1914. Србији је упућен ултиматум који је садржао десет захтева, од којих су неки били неприхватљиви за суверену државу. Одговор Србије на ултиматум је имао резервисан тон али је захтев под бројем шест био одбијен. Ослањајући се на подршку Русије, Србија је одбила захтев под бројем шест (иако је првобитним нацртом одговора на ултиматум овај захтев био прихваћен) и објавила је општу мобилизацију. Као одговор на то Аустро-угарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. на шта је Русија реаговала објавивши делимичну мобилизацију снага на граници са Аустријом. 31. јула руски генералштаб обавестио је цара да је делимична мобилизација логистички неизводива због чега је наређена општа мобилизација. Шлифенов план, који је предвиђао брзи напад на Француску није остављао могућност за мобилизацију руских снага без напада на Немачку или Аустрију. Због тога је Немачка 1. августа објавила рат Русији, а Француској два дана касније. Током напада на Француску, немачке снаге које су наступале ка Паризу, ушле су у Белгију и нарушиле њену неутралност због чега је Британска империја ушла у рат. Са уласком Британске империје у рат, пет од шест европских сила нашло се у највећем континенталном сукобу у Европи још од Наполеонових ратова. [21]
Хронологија уреди
Почетна непријатељства уреди
Неспоразум између Централних сила уреди
Стратегија Централних сила патила је због лоше комуникације. Немачка је обећала подршку Аустро-угарској инвазији Србије, али је ова подршка погрешно протумачена. Аустро-угарска је сматрала да ће Немачка заштити њен северни бок од Русије. Међутим, Немачка је пореметила Аустро-угарске планове због чега је она морала већину својих трупа да пошаље на фронт према Русији док Немачка не порази Француску. Овај неспоразум приморао је Аустро-угарску армију да подели своје снаге на два фронта, према Русији и према Србији.
Афричка кампања уреди
Неки од првих сукоба у Првом светском рату одиграли су се између британских, француских и немачкких колонијалних трупа у Африци. 7. августа 1914. француске и британске трупе извршиле су инвазију на немачки протекторат Тоголенд. 10. августа немачке снаге у Намибији напале су Јужну Африку; спорадичне и жестоке борбе наставиле су се све до краја рата.
Српска кампања уреди
Српска војска се борила против Аустријанаца у бици на Церу, која је почела 12. августа 1914. Српска војска је заузела одбрамбене положаје са јужне стране Саве и Дрине. Током наредне две недеље аустријски напади су одбијени уз тешке нанете им губитке, што је означило прву победу Антанте у рату и сломило аустријске наде о брзој победи. Последица тога је да је Аустроугарска морала да држи значајан број војника на фронту са Србијом, што је ослабило њене напоре против Русије.
Немачке снаге у Белгији и Француској уреди
Немци су на почетку имали велике успехе у бици за границе (14. август-24. август). Међутим, Русија је напала у Источној Пруској што је довело до преусмерења немачких снага намењених Западном фронту. Немачка је поразила Русију у серији битака групно названих битка код Таненберга (17. август - 2. септембар). Међутим, ова диверзија је продубила проблеме недовољне брзине напредовања које немачки главни штаб није предвидео. Шлифенов план је оригинално подразумевао да десно крило немачке армије продре и прође западно од Париза. Међутим, капацитет и спорост коњског транспорта је успорио снабдевање немачке војске, што је на крају омогућило Французима и Британцима да зауставе немачко напредовање источно од Париза у Првој бици на Марни (5. септембар-12. септембар). Због тога су Централне силе остале без брзе победе, и морале су да воде рат на два фронта. Немачка војска се пробила у добру одбрамбену позицију унутар Француске, и трајно је онеспособила 230.000 британских и француских војника више него што је она изгубила. Упркос овоме, проблеми у комуникацији, и командне одлуке сумњивог квалитета су коштале Немачку шансе да брзо победи.
Азија и Пацифик уреди
Нови Зеланд је окупирао Немачку Самоу (касније Западну Самоу) 30. августа. 11. септембра, Аустралијске поморске и војне експедиционе снаге су се искрцале на острво Нова Померанија (касније Нова Британија), које је било део Немачке Нове Гвинеје. Јапан је заузео немачке колоније у Микронезији, а после Битке за Цингтао, и немачку луку Цингтао, на кинеском полуострву Шандонг. У року од неколико недеља, савезничке снаге су заузеле све немачке територије на Пацифику.
Ране фазе уреди
Почетак рововског рата уреди
Војне тактике од пре Првог светског рата нису држале корак са напретком у технологији. Изграђени су импресивни одбрамбени системи, које застарела тактика није могла да пробије током већег дела рата. Бодљикава жица је представљала значајну препреку за масовне пешадијске нападе. Артиљерија, много смртоноснија него током 1870их, у спрези са митраљезима, је учинила прелазак брисаног терена врло тешким. Немци су увели отровни гас, а убрзо су обе стране почеле да га користе, иако се никада није показао одлучујућим фактором у добијању битке. Ефекти гаса су били брутални, доводио је до споре и болне смрти, и отровног гаса су се највише плашиле обе стране, и представља један од најбоље упамћених ужаса рата. Стратези обе стране нису успели да развију тактике за пробијање ушанчених позиција без великих губитака. Међутим, у то време, технологија је почела да даје и нова офанзивна оружја, као што је тенк. Тенкове су највише користиле Британија и Француска; Немци су користили заробљене савезничке тенкове, као и малу количину из сопствене производње.
Након Прве битке на Марни, обе стране су започеле узајамну серију маневара којима су покушавале да заобиђу непријатељску линију фронта, што је довело до такозване трке ка мору (покушаји заобилажења су трајали све док се фронт није проширио до обале). Британске и француске снаге са једне стране, а немачке са друге, биле су ушанчене од Лорене до фламанске обале у Белгији. Британија и Француска су желеле да направе офанзиву, док је Немачка покушавала да одбрани освојене територије; због тога су немачки ровови начелно били много боље конструисани него савезнички. Англо-француски ровови су направљени као привермени, пре него што би њихове снаге продрле кроз непријатељску одбрану. Обе стране су покушавале да прекину пат позицију коришћењем научних и технолошких напедака. Априла 1915, Немци су први пут користили отровни гас (прекршивши Хашку конвенцију) и отворили 6 километара широку рупу у савезничким линијама када су се британске и француске колонијалне снаге повлачиле. Канадски војници су затворили рупу током Друге битке за Ипр. Током Треће битке за Ипр, канадске и аустралијско-новозеланђанске трупе су заузеле село Пашендејл.
1. јул 1916, први дан Битке на Соми, је за Британску војску био најкрвавији дан у историји - 57.470 војника је избачено из строја, а 19.240 погинуло. Већина жртава је пала токо првог сата напада. Цела офанзива је коштала Британску војску скоро пола милиона људи[22].
Ниједна страна није била у стању да зада одлучујћи ударац наредне две године, мада је немачка продужена акција код Вердена током 1916, уз неуспех Антанте на Соми,[тражи се извор] довела исцрпљену францускју војску на руб колапса. Узалудни покушаји фронталних напада, тврдоглава упорност у употреби неефикасног метода[тражи се извор], су пуно коштали француску и британску пешадију, и довели до ширења побуна, посебно током Нивелове офанзиве.
Од 1915. до 1917, Британија и Француска су претрпеле више губитака од Немачке, што је било узроковано и стратешким и тактичким одлукама обе стране. На стратешком нивоу, док су Немци спровели само једну главну офанзиву код Вердена, Савезници су начинили више покушаја пробоја кроз немачке линије. На тактичком нивоу, немачка дефанзивна доктрина је била добро прилагођена рововском ратовању, са релативно слабо брањеним жртвеним истуреним позицијама[тражи се извор], и снажнијим главним положајем са кога би тренутно могао да се започне снажан контранапад. Ова комбинација је обично била ефикасна у одбацивању нападача уз мале губитке по Немце[тражи се извор]. Па ипак, губитак живота са обе стране је био запањујућ.
Лудендорф је о борбама 1917. написао: 25. август је закључио другу фазу битке за Фландрију. Скупо нас је коштала…. Скупе августовске битке у Фландрији и код Вердена су ставиле западне трупе под велики притисак. Упркос свој заштити коју су имале, изгледале су мање-више беспомоћно под енормним ударом непријатељске артиљерије. У неким тренуцима, војска више није испољавала чврстоћу којој сам се ја, заједно са осталим командантима, надао. Непријатељ је успео да се прилагоди нашој методи спровођења контранапада.… Ја сам сам био под страшним притиском. Стање на западу као да је спречавало спровођење наших планова другде.
О бици за избочину Менин је писао: Још један страшан напад на наше линије је начињен 20. септембра…. Непријатељски напад 20. је био успешан, што је показало надмоћ напада над одбраном. Његова снага није била у тенковима… Снага напада је лежала у артиљерији, и у чињеници да наша није нанела довољне губитке непријатељској пешадији док се она груписала, и изнад свега, током самог напада.[23]
Око 800.000 војника из Британског царства је било на Западном фронту у сваком тренутку[тражи се извор]. 1.000 батаљона, који су окупирали секторе на фронту од Северног мора до реке Орне, је функционисало по месец дана дугом ротационом систему од четири фазе, осим у време офанзива. Фронт је имао преко 9.600 km ровова. Сваки батаљон је држао свој сектор око недељу дана, пре него што би се повукао на потпорне линије, а затим даље на резервне линије. Након тога би уследила недеља одмора ван фронта, често у области Поперинга или Амјена.
Током Битке код Араса 1917, једини значајан успех британске војске је било заузимање избочине Вими од стране Канадског корпуса под сер Артуром Каријем и Џулијаном Бингом. Нападачке снаге су по први пут успеле да заузму, брзо пошаљу појачање, и задрже избочину која брани равницу Дуе, богату угљем[24].
Рат на мору уреди
На почетку рата, Немачко царство је имало крстарице разасуте широм света, од којих су неке касније коришћене за нападе на савезничке трговачке бродове. Британска Краљевска морнарица их је систематски ловила, али је за њу представљала срамоту чињеница да није могла да заштити савезничке бродове. На пример, немачка лака крстарица Емден, део источноазијске ескадриле стациониране у Цингтау је заробила или уништила 15 трговачких бродова, и потопила руску крстарицу и француски разарач. Међутим, највећи део Немачке источноазијске ескадриле која се састојала од оклопљених крстарица Шарнхорст и Гнајзенау, лаких крстарица Нирнберг и Лајпциг и два транспортна брода није имала наређења да напада савезничке бродове, већ је била на путу ка Немачкој када се сусрела са елементима британске флоте. Немачка флотила, заједно са Дрезденом, је потопила две оклопљене крстарице у бици код коронела, али је готово потпуно уништена у бици код Фокландских острва децембра 1914. Само је Дрезден побегао[25].
Убрзо након почетка непријатељстава, Британија је започела поморску блокаду Немачке. Ова стратегија се показала ефикасном, одсекавши виталне линије војног и цивилног снабдевања, иако је блокада кршила општеприхваћени међународни закон кодификован у неколико међународних споразуме из претходна два века[26]. Британија је минирала међународне воде да би спречила било који брод да уђе у одређене делове океана, што је узроковало опасност и за неутралне бродове[27]. Услед ограничених реакција на овакво понашање, Немачка је очекивала сличан одговор и на своју тактику неограниченог подморничког ратовања[28].
.jpg)
Битка код Јиланда 1916 (нем. Skagerrakschlacht, или Битка код Скагерака) се развила у највећу поморску битку током рата, једини сукоб бојних бродова пуних размера. Битка се одвијала од 31. маја до 1. јуна, 1916, у Северном мору код Јиланда. Немачком Флотом високог мора (нем. Hochseeflotte) је командовао вицеадмирал Рајнхард Шер, док је британску Велику флоту (енгл. Grand Fleet) водио адмирал сер Џон Џеликоу. Исход је био нерешен, јер су Немци које је надманеврисала већа британска флота, успели да побегну и да нанесу више штете британској флоти него што су они претрпели. Међутим, стратешки, Британци су осигурали контролу над морем, што је значило да је велики број немачких бродова остао заробљен у лукама до краја рата.
Немачке подморнице покушале су да пресеку поморску линију снабдевања између Северне Америке и Британије.[29] Природа подморничког рата значила је да је до напада најчешће долазило без претходног упозорења због чега су посаде трговачких бродова имале мале шансе за преживљавање.[30] Због оваквог начина вођења подморничког рата, САД су уложиле званичан протест, што је довело до измена у начину дејства немачких подморница. После несрећног потапања путничког брода РМС Луизитанија 1915. Немачка је обећала да неће више нападати путничке бродове док је Британија почела са наоружавањем својих трговачких бродова. Коначно, почетком 1917. Немачка је усвојила политико неограниченог подморничког рата, схвативши да ће Америка највероватније ући у рат на страни сила Антанте.[31] Немачка је покушала да у потпуности онемогући савезнички поморски транспорт пре него што САД пребаци трупе на европски континент.
Опасност од немачких подморница значајно је опала када је 1917. уведен систем конвоја које су пратили разарачи. Оваква тактика отежала је немачким подморницама проналажење мета, што је довело до наглог смањења губитака; након увођења хидрофона и дубинских бомби, пратећи разарачи су добили могућност да нападну немачке подморнице и да их потопе. Систем конвоја успорио је доток ратног материјала због времена потребног за прикупљање бродова и формирање конвоја. Проблем је решен покретањем обимног програма изградње великог броја транспортних бродова. Бродови који су превозили трупе били су превише брзи за немачке подморнице због чега нису били укључени у систем конвоја у Северном Атлантику.[32][33]
Први светски рат је такође био први сукоб у којем су употребљени носачи авиона. У јулу 1918. Соповит Кемели који су полетели са британског носача авиона ХМС Фјуриос, извршили су успешан напад на базу немачких цепелина у Тондерну.[34]
Јужна бојишта уреди
Рат на Балкану уреди
Суочена са Русијом, Аустроугарска је могла да одвоји само трећину своје војске у нападу на Србију. Након великих претрпљених губитака, Аустријанци су накратко окупирали Београд. Међутим, српски контранапад их је успео истерати из земље до краја 1914. Током првих девет месеци 1915, Аустроугарска је користила своје војне разерве у рату против Италије. Међутим, немачке и аустроугарске дипломате су успеле да убеде Бугарску да се придружи у нападу на Србију.
Србија је била окупирана за нешто више од месец дана. Напад је почео 5. октобра 1915. када су Централне силе покренуле офанзиву са Саве и Дунава; четири дана касније Бугари су се придружили нападу са истока. Српска војска, пошто се борила на два фронта и била суочена са сигурним поразом, почела је повлачење према обали Јадранског мора, кроз Црну Гору и Албанију. Црногорска војска је штитила српско повлачење у Мојковачкој бици 6. и 7. јануара 1916, али су на крају Аустријанци заузели и Црну Гору. Српска војска је савезничким бродовима пребачена у Грчку и северну Африку.
Солунски фронт је основан крајем 1915. када су француске и британске снаге искрцале код Солуна да би пружили помоћ и извршили притисак на грчку владу да објави рат. На несрећу Савезника, про-немачки краљ Грчке Константин I је распустио владу про-савезничког премијера Елефтериоса Венизелоса, пре него што су савезничке снаге могле стићи.
После освајања, Србија је била подељена између Аустроугарске и Бугарске. Бугари су у својој окупационој зони започели бугаризацију српског становништва, забранивши српску ћирилицу и Српску православну цркву. Након присилне мобилизације српског становништва у бугарску војску 1917, избио је Топлички устанак. Српски устаници су за кратко време ослободили територију између Копаоника и Јужне Мораве. Устанак је угушен заједничким напорима бугарских и аустријских снага крајем марта 1917.
Солунски фронт се већи део времена показао статичним. Српске снаге су ослободиле део своје територије ослоободивши Битољ 19. новембра 1916.
Отоманско царство уреди
Отоманско царство се сврстало са Централним силама, потписавши тајни Отоманско-немачки споразум у августу 1914. То је представљало претњу за руске територије на Кавказу и британску комуникацију са Индијом преко Суецког канала. Британци и Французи су отворили прекоморске фронтове Галипољским (1915) и Месопотамским походом. Турци су у Галипољу успешно одбили британски, француски, аустралијски и новозеланђански напад. Међутим, у Месопотамији, након катастрофалне Опсаде Кута (1915-16), Британске империјалне снаге су се реорганизовале и заузеле Багдад у марту 1917. Даље на западу у Синајском и палестинском походу, почетни британски неуспеси су превазиђени када је у децембру 1917 освојен Јерусалим. Египатске експедиционе снаге, под командом фелдмаршала Едмунда Аленбија, су сломиле отоманске снаге у бици за Мегидо у септембру 1918.
Руска војска се најбоље показала на Кавказу. Енвер паша, врховни командант турске војске, је био амбициозан и сањао је о освајању средње Азије, али је био слаб заповедник.[35] Покренуо је офанзиву против РУса на Каквазу у децембру 1914. са 100.000 својих војника. Инсистирајући на фронталном нападу на руске планинске положаје у зими изгубио је 86% своје војске у бици код Сарикамиша.[36]
Руски заповедник од 1915. до 1916, генерал Николај Јуденич, је низом победа истерао Турке из већег дела јужног Кавказа.[36] Године 1917, руски велики војвода Николај преузео је заповедништво на кавкаском фронту. Николај је планирао да изгради железничку пругу од Грузије до освојених територија како би свеже трупе могле стићи за нову офанзиву 1917. Међутим, у марту 1917. цар је збачен у фебруарској револуцији и руска кавкаска армија почела је да се распада. У новонасталој ситуацији, јерменске добровољачке јединице ставиле су се под команду генерала Tovmas Nazarbekian, са Drокао цивилног комесара Административне управе Западне Јерменије. The front line had three main divisions: Movses Silikyan, Andranik, and Mikhail Areshian. Another regular unit was under Colonel Korganian. There were Armenian partisan guerrilla detachments (more than 40,000[37]) accompanying these main units.
The Arab Revolt was a major cause of the Ottoman Empire's defeat. The revolts started with the Battle of Mecca by Sherif Hussain of Mecca with the help of Britain in June 1916, and ended with the Ottoman surrender of Damascus. Fakhri Pasha the Ottoman commander of Medina showed stubborn resistance for over two and half years during the Siege of Medina.
Along the border of Italian Libya and British Egypt, the Senussi tribe, incited and armed by the Turks, waged a small-scale guerrilla war against Allied troops. According to Martin Gilbert's The First World War, the British were forced to dispatch 12,000 troops to deal with the Senussi. Their rebellion was finally crushed in mid-1916.
Италијанско учешће уреди
Италија је била у савезу са Немачком и Аустроугарском од 1882. као део Тројног савеза. Међутим, она је имала своје претензије на аустријске територије Трентино, Истру и Далмацију. Рим је имао тајни пакт из 1902. са Француском, који је поништавао њен савез са Аустријом.[38] На почетку непријатељстава, Италија је одбила да ангажује своју војску, тврдећи да је Тројни савез био дефанзивне природе и да је Аустроугарска агресор. Аустроугарска је почела да почела преговоре како би осигурала италијанску независност, нудивши Италији француску колонију Тунис. Међутим, Италија се придружила силама Антанте у априлу 1915. и објавила рат Аустроугарској у мају. Петнаест месеци касније, Италија је објавила рат Немачкој.
У војном смислу, Италијани су имали бројчану надмоћ. Међутим, ова предност је изгубљена због тешког терена у ко су се одвијале борбе, као и због коришћене стратегије. Италијански фелдмаршал Луиђи Кадорна, упорни заговорник фронталног напада, је маштао о пробоју у Словенију, заузимању Љубљане и угрожавању Беча. Ово је био наполеонски план, који није имао реалне шансе за успех у ери бодљикавих жица, митраљеза и артиљеријске ватре, комбинованим са брдовитим и планинским тереном.
Кадорна је инсистирао на нападу на фронту на Сочи. Покренуо је 11 напада не осврћући се на животе својих војника. Италијани су такође извели офанзиве како би ослабили притисак на осталим савезничким фронтовима. On the Trentino front, the Austro-Hungarians took advantage of the mountainous terrain, which favoured the defender. After an initial strategic retreat, the front remained largely unchanged, while Austrian Kaiserschützen and Standschützen and Italian Alpini engaged in bitter hand-to-hand combat throughout the summer. The Austro-Hungarians counter-attacked in the Altopiano of Asiago, towards Verona and Padua, in the spring of 1916 (Strafexpedition), but made little progress.
Beginning in 1915, the Italians mounted eleven offensives along the Isonzo River, north-east of Trieste. All eleven offensives were repelled by the Austro-Hungarians,[тражи се извор] who held the higher ground. In the summer of 1916, the Italians captured the town of Gorizia. After this minor victory, the front remained static for over a year, despite several Italian offensives.
Индијски допринос рату уреди
Упркос британским страховањима да ће са почетком Првог светског рата у Индији избити оружана побуна против британаца, најзначајнији индијски политичари остали су лојални британској круни и пружили су пуну подршку Великој Британији. Индија је значајно допринела британским ратним напорима обезбеђујући свеже људство и сировине. Пуна подршка Британији током рата била је резултат политике Индијског конгреса који је сматрао да ће, у знак захвалности Британија дати Индији већи степен самоуправе. Међутим, Британија је по завршетку рата изневерила индијска очекивања што је довело до поновног отпора индијског народа и наставка борбе за независност под вођством Мохандаса Карамчада Гандија. Око 1.3 милиона индијских војника и радника служило је у Европи, Африци и на Блиском истоку, док су индијска влада и махараџе слале велике количине хране, новца и муниције. У борбама у Европи учестовало је 140.000 индијских војника, док је на блиском истоку овај број износио око 700.000. Током рата погинуло је 47.746 индијских војника, а 65.126 је било рањено.[39]
Indian independence movement уреди
Bengal and Punjab remained hotbeds of anti-colonial activities. Terrorism in Bengal, increasingly closely linked with the unrests in Punjab, was significant enough to nearly paralyse the regional administration. Also from the beginning of the war, expatriate Indian population, notably in Germany, United States and Canada, headed by the Indian Independence Committee and the Ghadar Party respectively, attempted to trigger insurrections in India on the lines of the 1857 uprising with Irish Republican, German and Turkish help in a massive conspiracy that has since come to be called the Hindu German conspiracy. The conspiracy also made attempts to rally the Amir of Afghanistan against British India, starting a political process in that country that culminated three years later in the assassination of Amir Habibullah and precipitation of the Third Anglo-Afghan war. A number of failed attempts at mutiny were made in India, of which the February mutiny plan and the Singapore mutiny remain most notable. This movement was suppressed by means of a massive international counter-intelligence operation and draconian political acts (including the Defence of India act 1915) that lasted nearly ten years.[40][41][42]
The Ghadarites also attempted to organise incursions from the western border of India, recruiting Indian prisoners of war from Turkey, Germany, Mesopotamia. Ghadarite rebels, led by Sufi Amba Prasad, fought along with Turkish forces in Iran and in Turkey. Plans were made in Constantinopole to organise a campaign from Persia, through Balochistan, to Punjab. These forces were involved skirmishes that captured the frontier city of Karman, taking into custody the British consul. Percy Sykes's campaign in Persia was directed mostly against these composite forces. It was at this time that the Aga Khan and his brother were recruited into the British War effort. However, the Aga Khan's brother was captured and shot dead by the rebels, who also successfully harassed British Forces in Sistan in Afghanistan, confining British forces to Karamshir in Baluchistan, later moving towards Karachi. They were able to take control of the coastal towns of Gawador and Dawar. The Baluchi chief of Bampur, having declared his independence from the British rule, also joined the Ghadarite forces. It was not before the war in Europe turned for the worse for Turkey and Baghdad was captured by the British forces that the Ghadarite forces, their supply lines starved, were finally dislodged. They retreated to regroup at Shiraz, where they were finally defeated after a bitter fight. Amba Prasad Sufi was killed in this battle. The Ghadarites carried on guerrilla warfare along with the Iranian partisans till 1919.[43][44][45][46]
Although the conflict in India was not explicitly a part of the First World War, it was part of the wider strategic context. The British attempt to subjugate the rebelling tribal leaders drew away much needed troops from other theaters, in particular, of course, the Western Front, where the real decisive victory would be made.
The reason why some Indian and Afghani tribes rose up simply came down to years of discontent which erupted, probably not coincidentally, during the First World War. It is likely that the tribal leaders were aware that Britain would not be able to field the required men, in terms of either number or quality, but the underestimated the strategic importance of India to the British. Despite being far from the epicenter of the conflict, India provided a bounty of men for the fronts. Its produce was also needed for the British war effort and many trade routes running to other profitable areas of the Empire ran through India. Therefore, although the British were not able to send the men that they wanted, they were able to send enough to mount a gradual but effective counter-guerrilla war against the tribesmen. The fighting continued into 1919 and in some areas lasted even longer.
Источни фронт уреди
Почетне активности уреди
Док је на Западном фронту дошло до пат позиције, рат се наставио на истоку. Почетни руски планови су подразумевали симултану инвазију на аустријску Галицију и немачку Источну Пруску. Иако је почетни руски напад у Галицији био у великој мери успешан, из Источне Пруске су руске снаге истерали Хинденбург и Лудендорф код Таненберга и Мазурских језера у августу и септембру 1914. До оваквог развоја догађаја је довела и чињеница да је Русија имала мање развијену индустрију и неефикасно војно руководство. До пролећа 1915, Руси су се повукли у Галицију, а у мају су Централне силе направиле велики пробој на јужним границама Пољске. 5. августа су освојили Варшаву и натерали Русе на повлачење из Пољске. Ово је у Русији постало познато као Велико повлачење, а у Немачкој као Велико напредовање.
Руска револуција уреди
Незадовољство руском владом због вођења рата је расло, упркос успешној Брусиловљевој офанзиви у источној Галицији. Успех је био поткопан одупирањем осталих генерала да ангажују своје трупе да би се осигурала победа. Руске и савезничке снаге су само привремено дигнуте из мртвих уласком Румуније у рат 27. августа. Немачке снаге су дошле у помоћ аустријским трупава у Трансилванији и Букурешт је пао у руке Централним силама 6. децембра. У међувремену, немири су расли у Русији, како је цар Николај II Романов остао на фронту. Неспособна владавина царице Александре је изазвала протесте и резултовала је убиством њеног миљеника Распућина крајем 1916.
У марту 1917. демонстрације у Петрограду су се окончале абдикацијом Николаја II и именовањем слабе Привремене руске владе, која је делила власт са Петроградским совјетом социјалиста. Овакво уређење је довело до конфузије и хаоса и на фронту и код куће. Војска је постала изузетно неефикасна.
Рат и влада су постајали све непопуларнији. Незадовољство њима је довело до пораста популарности бољшевика, на челу са Владимиром Лељином. Он је обећао да ће извући Русију из рата и успео је да дође на власт. Тријумф бољшевика у новембру је пратило примирје у децембру и преговори са Немачком. У почетку су бољшевици одбијали немачке услове, али када је Немачка наставила рат и марширала кроз Украјину без потешкоћа, нова влада је потписала Брест-Литовски мир 3. марта 1918. Мир је избацио Русију из рата и предао знатан део њених територија, укључујући Финску, балтичке земље и делове Пољске и Украјине Централним силама.
Са прихватањем Брест-Литовског мира, Антанта више није постојала. Савезничке снаге су извеле инвазију ниског интезитета на Русију да спрече немачко експлоатисање руских ресурса, и у мањој мери, као подршка Белима у Руском грађанском рату. Савезничке трупе су се искрцале у Архангелску и Владивостоку.
1917-1918 уреди
Догађаји из 1917. су се показали одлучујућим за крај рата, мада се њихови ефекти нису у пуној мери осетили до 1918. Британска поморска блокада је почела озбиљно да утиче на Немачку. Као одговор, фебруара 1917, немачки главни штаб је наговорио канцелара Теобалда фон Бетмана Холвега да објави одобри неограничен подморнички рат, у циљу да се изгладњивањем порази Британија. Потопљена тонажа је порасла на преко 500.000 тона месечно од фебруара до јула. Највећу вредност од 860.000 је достигла у априлу. Након јула, поново уведени систем конвоја је постао врло ефикасан у неутралисању опасности од немачких подморница. Британија је отклонила опасност од изгладњивања, а немачка индустрија је почела да посустаје.
Победа Аусторугарске и Немачке у бици код Кобарида је навела Савезнике да на Рапалској конференцији оформе Врховни савезнички савет како би координисали планирање. Пре тога, британска и француска војска су функционисале под одвојеним командама.
Централне силе су у децембру потписале примирје са Русијом. Ово је ослободило њихове трупе за употребу на западу. Иронично је да су Немци могли да пребаце више трупа на запад да нису заузели тако велике територије. Уз немачка појачања и свеже америчке трупе, финални исход рата се одлучивао на Западном фронту. Централне силе су знале да не могу да победе у продуженом рату, па су се уздале у брзу офанзиву. Штавише, вође Централних сила и Савезника су се све више плашиле социјалних немира и револуције у Европи. Због свега овога су обе стране хитно желеле одлучну победу[47].
Улазак Сједињених Држава у рат уреди
Сједињене Државе су испрва водиле политику изолационизма, избегавајући сукоб, и покушавајући да заговарају мир. Ово је довело до повећаних тензија са Берлином и Лондоном. Када је немачка подморница 1915. потопила британски путнички брод Лузитанија, на коме је ибло 128 Американаца, председник Америке, Вудро Вилсон је изјавио, Америка је сувише поносна да би ратовала, и захтевао да се прекину напади на путничке бродове. Немачка је послушала. Вилсон је учестало упозоравао да САД неће толерисати неограничени подморнички рат, то јест кршење међународног права и америчких схватања људских права. Био је под притиском бившег председника Теодора Рузвелта, који је немачко деловање називао гусарењем[48]. Вилсонова жеља да буде важан учесник преговора на крају рата како би промовисао Лигу народа је такође играла важну улогу[49]. Вилсонов државни секретар, Вилијам Џенингс Брајан, је дао оставку у знак протеста против председникове ратнохушкачке дипломатије. Међу додатним факторима који су утицали на улазак САД у рат су и сумња у немачку саботажу која је изазвала Блек Том експлозију (складиште муниције) у Њу Џерзију, и изазивање Кингсленд експлозије (фабрика муниције).
Јануара 1917, након притиска морнарице на кајзера, Немачка је наставила неограничени подморнички рат. Британска тајна краљевска морнаричка криптоаналитичка група, Соба 40, је разбила немачку дипломатску шифру. Пресрели су немачки предлог Мексику (Цимерманов телеграм) да Мексико уђе у рат као немачки савезник против Сједињених Држава у случају да САД уђу у рат. По овом предлогу, ако САД уђу у рат, Мексико би објавио рат Сједињеним Државама и у рат увео и Јапан као свог савезника. Ово би спречило Американце да пошаљу трупе у Европу, и дало времена Немачкој да подморничким ратовањем угуши Британију прекидањем виталних линија снабдевања. Заузврат, Немци су обећали Мексику подршку у поновном заузимању Тексаса, Новог Мексика и Аризоне[50].
Након што су Британци показали садржај Цимермановог телеграма Американцима, председник Вилсон, који је поново изабран за председника између осталог и на основу чињенице да је спречио уплитање земље у рат, је објавио телеграм како би добио подршку за улазак САД у рат. Претходно је водио политику неутралности, мада је позивао на наоружавање америчких трговачких бродова који су дотурали муницију Британији, и кришом подржавао британску блокаду немачких лука и минирање међународних вода, и спречавао испоруке хране из Сједињених Држава и са других страна Немачкој. Након што су подморнице потопиле седам америчких трговачких бродова, и након што је објављен Цимерманов телеграм, Вилсон је позвао на рат са Немачком, а Конгрес је рат објавио 6. априла 1917[51].
Кључна за учешће САД у рату је била масивна домаћа пропаганда коју је водио КОмитет за јавне информације, а надгледао Џорџ Крил. Кампања је укључивала десетине хиљада истакнутих људи које је изабрала влада, а који су на хиљадама јавних окупљања држали брижљиво припремљене про-ратне говоре. У акцију су биле укључене и друге гране власти, а приватне осветничке групе попут Америчке заштитничке лиге, су спроводиле репресију против људи који су се противили уласку САД у рат, или су били немачког порекла. Остали облици пропаганде су укључивали филмове, фотографије, велике постере (које су дизајнирали познати илустратори као што је Луис Д. Фанчер), чланке у часописима и новинама, и слично.
Сједињене Државе никада нису формално биле чланица Савезника, али су постале нека врста приружене силе. САД су имале малу војску, али су регрутовале четири милиона војника, и у лето 1918. су слале 10.000 свежих војника у Француску сваког дана. Немачка се прерачунала, верујући да ће Сједињеним Државама бити потребно много више времена да пошаљу снаге у Европу, и да ће њихов долазак моћи да спрече употребом подморница[53].
Морнарица Сједињених Држава је послала групу бојних бродова у Скапа Флоу како би се придружили британској флоти, разараче у Коув, Ирска као и подморнице у заштиту конвоја. Неколико регименти маринаца је размештено у Француској. Британци и Французи су желели да се америчке јединице користе као појачање британских и француских јединица на борбеним линијама, али су Сједињене Државе одбиле овај предлог. Генерал Џон Џ. Першинг, командир Америчких експедиционих снага (АЕФ), је одбио да разбије америчке јединице како би се користиле као појачања британских и француских јединица (међутим, дозволио је да Французи користе борбене јединице састављене од црнаца). АЕФ доктрина је подразумевала употребу фронталних напада, што је стратегија коју су Британија и Француска давно напустиле услед великих губитака[54].
Италијански фронт уреди
У јесен 1917. захваљјући побољшаној ситуацији на источном фронту, Аустријанци су добили значајна појачања укључујући немачке јуришне трупе и немачки елтини Алпски корпус. 26. октобра 1917. Централне силе прешле су у офанзиву и разбиле италијанске снаге у бици код Капорета. Разбијене италијанске јединице повукле су се око 100 km јужно од првобитне линије фронта. Фронт је стабилизован након што су реорганизоване италијанске јединице зауставиле аустријско напредовање у бици код реке Пијаве. Због изузетно великих губитака италијанске армије у бици код Капорета, италијанска влада регрутовала је дечаке из 99, тј. мушку децу рођену 1899. која су у тренутку регурутовања навршила 18 година.
У серији битака на Азијаћо платоу, током 1918. Аустро-угарске снаге нису успеле да пробију линију фронта.
Немачка пролећна офанзива 1918. уреди
Немачки генерал Ерих Лудендорф је направио планове за офанзиву 1918. на Западном фрноту. Пролећна офанзива је требало да раздвоји британске и француске снаге серијом тактичких варки и напада. Немачка команда се надала да ће успети да зада одлучујући ударац непријатељу пре него што значајније количине америчких снага стигну. Операција је започела 21. марта 1918, нападом на британске снаге близу Амјена. Немачке снаге су успеле да напредују невероватних 60 километара[55].
Британски и француски ровови су пробијени коришћењем нове инфилтрационе тактике, познате под именом Хутијер тактика, по геенралу Оскару фон Хутијеру. Претходне нападе је одликовала дуга артиљеријска припрема праћена масовним нападима[тражи се извор] Међутим, у Пролећној офанзиви, немачка војакса је артиљерију користила само кратко пре инфилтрирања малих пешадијских група кроз слабе тачке. Ове групе би нападале командне и логистичке делове, а заобилазиле тачке где је отпор био јачи. Теже наоружана пешадија би затим уништавала ове изоловане позиције. Немачки успех се у великој мери заснивао на елементу изненађења[тражи се извор].
Линија фронта се помакла на 120 километара од Париза. Три тешка Круп железничка топа су испалила 183 граната на град, због чега су многи становници Париза побегли из града. Почетна офанзива је била толико успешна, да је кајзер Вилхелм II прогласио 24. март државним празником. Многи Немци су мислили да је победа близу. Међутим, након жестоких борби, офанзива је заустављена. Пошто им је недостајало тенкова и моторизоване артиљерије, Немци нису били у стању да се консолидују на освојеним територијама. Изненадно заустављање је било узроковано и убацивањем четири аустралијске дивизије, којима је пошло за руком да зауставе немачко напредовање.
Америчке дивизије за које је Першинг желео да делују као независне снаге, су додељене ослабљеним француским и британски мкомандама 28. марта. Врховни ратни савет Савезничких снага је основан 5. новембра 1917[56]. За врховног заповедника савезничких снага је изабран генерал Фош. Хејг, Петен и Першинг су задржали тактичку контролу над својим армијама; Фош је преузео улогу координатора, а не управну улогу, и британска, француска и америчка команда су углавном деловале независно[56].
Након ове операције, Немачка је започела акцију против северних лука у Ламаншу. Савезници су зауставили напредовање Немаца уз минималне територијалне добитке Немачке. Затим је немачка армија на југу спровела операције Бљухер и Јорк, широко према Паризу. Операција Марна је започета 15. јула, у покушају да се окружи Ремс, и почињући Другу битку на Марни. Савезнички контранапад који је уследио је означио почетак њихове прве успешне офанзиве током рата.
До 20. јула, Немци су враћени на линије од пре почетка Пролећне офанзиве[тражи се извор], не постигнувши ништа. Након ове фазе рата на западу, немачка војска више никада није преузела иницијативу. Немачки губици између марта и априла 1918 су износили 270.000 војника, укључујући многе добро утрениране јуришнике.
У међувремену, у Немачкој су ствари ишле на горе. Анти-ратни маршеви су учестали, а морал армије је опадао. Индустријски производ је износио 53% онога из 1913. године.
Нове државе у ратној зони уреди
1918. су успостављене међународно признате Демократска Република Јерменија и Демократска Република Грузија на граници Отоманског царства, као и непризната Центрокаспијска диктатура и Југозападна Кавкаска Република.
1918, Дашнаци из Јерменског националног ослободилачког покрета су прогласили Демократску Републику Јерменију (ДРЈ) преко Јерменски конгрес источних Јермена (уједињени облик Јерменских националних савета) након распада Транскавкаске Демократске Федеративне Републике. Товмас Назарбекијан је постао први главнокомандујући ДРЈ. Енвер Паша је наредио оснивање нове војске под именом Армија ислама. Наредио је Армији ислама да уђе у ДРЈ, у циљу заузимања Бакуа на Каспијском мору. Овој офанзиви су се Немци жестоко противили. Почетком маја 1918, отоманска војска је напала новопроглашену ДРЈ. Иако су Јермени успели да нанесу један пораз отоманској војсци у бици за Сардарапат, отоманска војска је успела да разбије јерменску војску. Република Јерменија је била приморана да потпише Батумски споразум јуна 1918.
Allied victory: Summer and Autumn 1918 уреди
Западни фронт уреди
The Allied counteroffensive, known as the Hundred Days Offensive, began on 8 August 1918. The Battle of Amiens developed with III Corps Fourth British Army on the left, the First French Army on the right, and the Australian and Canadian Corps spearheading the offensive in the centre through Harbonnières.[57][58] It involved 414 tanks of the Mark IV and Mark V type, and 120,000 men. They advanced 12 kilometers (7 miles) into German-held territory in just seven hours. Erich Ludendorff referred to this day as the "Black Day of the German army".[57][59]
The Australian-Canadian spearhead at Amiens, a battle that was the beginning of Germany’s downfall,[60] helped pull the British Armies to the north and the French Armies to the south forward starting the momentum that eventually forced the German Armies back along the western front and into the Hindenburg Line. While German resistance on the British Fourth Army front at Amiens stiffened, after an advance as far as 14 mi (23 km) and brought the battle there to an end, the French Third Army lengthened the Amiens front on August 10, when it was thrown in on the right of the French First Army, and advanced 4 mi (6 km) liberating Lassigny in fighting which lasted until the 16th. South of the French Third Army General Mangin (The Butcher) drove his French Tenth Army forward at Soissons on August 20 to capture eight thousand prisoners, two hundred guns and the Aisne heights overlooking and menacing the German position north of the Vesle.[61] Another "Black day" as described by Ludendorff.
Meanwhile General Byng of the Third British Army, reporting that the enemy on his front was thinning in a limited withdrawal, was ordered to attack with 200 tanks toward Bapaume, opening what is known as the Battle of Albert with the specific orders of "To break the enemy's front, in order to outflank the enemies present battle front" (opposite the British Fourth Army at Amiens).[60] Allied leaders had now realized that to continue an attack after resistance had hardened was a waste of lives and it was better to turn a line than to try and roll over it. Attacks were being undertaken in quick order to take advantage of the successful advances on the flanks and then broken off when that attack lost its initial impetus.[61]
The British Third Army's 15 mi (24 km) front north of Albert progressed after stalling for a day against the main resistance line to which the enemy had withdrawn.[62] Rawlinson’s Fourth British Army was able to battle its left flank forward between Albert and the Somme straightening the line between the advanced positions of the Third Army and the Amiens front which resulted in recapturing Albert at the same time.[63] On August 26 the British First Army on the left of the Third Army was drawn into the battle extending it northward to beyond Arras. The Canadian Corps already being back in the vanguard of the First Army fought their way from Arras eastward 5 mi (8 km) astride the heavily defended Arras-Cambrai before reaching the outer defenses of the Hindenburg line, breaching them on the 28th and 29th. Bapaume fell on the 29th to the New Zealand Division of the Third Army and the Australians, still leading the advance of the Fourth Army, were again able to push forward at Amiens to take Peronne and Mont St. Quentin on August 31. Further south the French First and Third Armies had slowly fought forward while the Tenth Army, who had by now crossed the Ailette and was east of the Chemin des Dames, was now near to the Alberich position of the Hindenburg line.[64] During the last week of August the pressure along a 70 mi (113 km) front against the enemy was heavy and unrelenting. From German accounts, "Each day was spent in bloody fighting against an ever and again on-storming enemy, and nights passed without sleep in retirements to new lines."[65] Even to the north in Flanders the British Second and Fifth Armies during August and September were able to make progress taking prisoners and positions that were previously denied them.[64]
On September 2 the Canadian Corps outflanking of the Hindenburg line, with the breaching of the Wotan Position, made it possible for the Third Army to advance and sent repercussions all along the Western Front. That same day OHL had no choice but to issue orders to six armies for withdrawal back into the Hindenburg line in the south, behind the Canal Du Nord on the Canadian-First Army's front and back to a line east of the Lys in the north, giving up without a fight the salient seized in the previous April.[66] According to Ludendorff “We had to admit the necessity…to withdraw the entire front from the Scarpe to the Vesle.”[67]
In nearly four weeks of fighting since August 8 over 100,000 German prisoners were taken, 75,000 by the BEF and the rest by the French. Since "The Black Day of the German Army" the German High Command realized the war was lost and made attempts for a satisfactory end. The day after the battle Ludenforff told Colonel Mertz "We cannot win the war any more, but we must not lose it either." On August 11 he offered his resignation to the Kaiser, who refused it and replied, "I see that we must strike a balance. We have nearly reached the limit of our powers of resistance. The war must be ended." On August 13 at Spa, Hindenburg, Ludendorff, Chancellor and Foreign minister Hintz agreed that the war could not be ended militarily and on the following day the German Crown Council decided victory in the field was now most improbable. Austria and Hungary warned that they could only continue the war until December and Ludendorff recommended immediate peace negotiations, to which the Kaiser responded by instructing Hintz to seek the Queen of Holland's mediation. Prince Rupprecht warned Prince Max of Baden "Our military situation has deteriorated so rapidly that I no longer believe we can hold out over the winter; it is even possible that a catastrophe will come earlier." On September 10 Hindenburg urged peace moves to Emperor Charles of Austria and Germany appealed to Holland for mediation. On the 14th Austria sent a note to all belligerents and neutrals suggesting a meeting for peace talks on neutral soil and on September 15 Germany made a peace offer to Belgium. Both peace offers were rejected and on September 24 OHL informed the leaders in Berlin that armistice talks were inevitable.[64]
September saw the Germans continuing to fight strong rear guard actions and launching numerous counter attacks on lost positions, with only a few succeeding and then only temporarily. Contested towns, villages, heights and trenches in the screening positions and outposts of the Hindenburg Line continued to fall to the Allies as well as thousands of prisoners, with the BEF alone taking 30,441 in the last week of September. Further small advances eastward would follow the Third Army victory at Ivincourt on September 12, the Fourth Armies at Epheny on the 18th and the French gain of Essigny Le Grand a day later. On the 24th a final assault by both the British and French on a four mile (6 km) front would come within two miles (3 km) of St. Quentin.[64] With the outposts and preliminary defensive lines of the Siegfried and Alberich Positions eliminated the Germans were now completely back in the Hindenburg line. With the Wotan position of that line already breached and the Siegfried position in danger of being turned from the north the time had now come for an assault on the whole length of the line.
The Allied attack on the Hindenburg Line began on 26 September. 260,000 U.S. soldiers went "over the top". All initial objectives were captured; the U.S. 79th Infantry Division, which met stiff resistance at Montfaucon, took an extra day to capture its objective. The U.S. Army stalled due to supply problems because its inexperienced headquarters had to cope with large units and a difficult landscape.[68] At the same time, French units broke through in Champagne and closed on the Belgian frontier.[тражи се извор] The most significant advance came from Commonwealth units, as they entered Belgium.[тражи се извор] The last Belgian town to be liberated before the armistice was Ghent, which the Germans held as a pivot until Allied artillery was brought up.[69][70] The German army had to shorten its front and use the Dutch frontier as an anchor to fight rear-guard actions.
By October, it was evident that Germany could no longer mount a successful defence.[тражи се извор] They were increasingly outnumbered, with few new recruits. Rations were cut. Ludendorff decided, on 1 October,[тражи се извор] that Germany had two ways out — total annihilation or an armistice. He recommended the latter at a summit of senior German officials. Allied pressure did not let up.
Meanwhile, news of Germany's impending military defeat spread throughout the German armed forces. The threat of mutiny was rife. Admiral Reinhard Scheer and Ludendorff decided to launch a last attempt to restore the "valour" of the German Navy. Knowing the government of Max von Baden would veto any such action, Ludendorff decided not to inform him. Nonetheless, word of the impending assault reached sailors at Kiel. Many rebelled and were arrested, refusing to be part of a naval offensive which they believed to be suicidal. Ludendorff took the blame—the Kaiser dismissed him on 26 October. The collapse of the Balkans meant that Germany was about to lose its main supplies of oil and food. The reserves had been used up, but U.S. troops kept arriving at the rate of 10,000 per day.[71]
Having suffered over 6 million casualties, Germany moved toward peace. Prince Max von Baden took charge of a new government as Chancellor of Germany to negotiate with the Allies. Negotiations with President Wilson began immediately, in the vain hope that better terms would be offered than with the British and French. Instead Wilson demanded the abdication of the Kaiser. There was no resistance when the social democrat Philipp Scheidemann on 9 November declared Germany to be a republic. Imperial Germany was dead; a new Germany had been born: the Weimar Republic.[72]
Солунски фронт уреди
Тек на крају рата силе Антанте су успеле да пробију фронт, након што се део немачких и аустоугарских војника повукао. Бугари су претрпели пораз у бици код Доброг поља, али су неколико дана касније зауставиле британске и грчке снаге у бици код Дојранског језера. Ипак, Бугарска је потписала примирје 29. септембра 1918.
Крај рата уреди
Колапс Централних сила уследио је веома брзо. Бугарска је прва потписала примирје 29. септембра 1918. у Солуну.[73] 30. октобра 1918 Отоманска империја капитулирала је у Мудросу.[73]
24. октобра италијанска војска започела је велику офанзиву са циљем да поврати територије изгубљене након битке за Капорето. Офанзива је кулминирала битком за Витори Венето која је означила нестанак Аустро-угарске војске као организоване борбене силе. Офанзива је такође покренула дезинтеграцију Аустро-угарског царства. Током последње недеље октобра донете су декларације о независности у Будимпешти, Прагу и Загребу. 29. октобра Аустро-угарска је затражила примирје али су италијани наставили са наступањем заузевши Тренто, Удине и Трст. 3. новембра Аустро-угарска је послала парламентарце и поново затражила примирје. Услови који су формулисани заједно са савезничком командом у Паризу убрзо су прихваћени од стране Аустро-угарске. Примирје са Аустро-угарском потписано је 3. новембра у вили Ђусти близу Падове. Аустрија и Мађарска склопиле су посебан споразум о примирју након збацивања Хабзбуршке монархије.
У Немачкој је избила револуција и 9. новембра је проглашена република. Кајзер је побегао у Холандију. 11. новембра, у железничком вагону у Компијену потписано је примирје са Немачком. У 11.00 часова, 11. новембра 1918 — једанестог часа, једанестог дана, једанестог месеца — примирје је ступило на снагу. Супротстављене армије на западном фронту почеле су повлачење са својих позиција. Канадски војник Џорџ Лоренс Прајс традиционално се сматра последњом жртвом Првог светског рата: погодио га је немачки снајпериста и умро је у 10.58 часова 11. новембра 1918.[74]
Allied Superiority and the Stab-in-the-Back Legend, November 1918 уреди
In November 1918 the Allies had ample supplies of men and materiel; continuation of the war would have meant the invasion of Germany. This had unforeseeable consequences; some Allied decisionmakers felt the war should be "finished", not just stopped, and many voices on both sides voiced the opinion that the war was not really over. [тражи се извор] But most Allied decisionmakers were eager to see the end of hostilities.
Berlin was almost 900 km from the Western Front; no Allied soldier had ever set foot on German soil in anger, and the Kaiser's armies retreated from the battlefield in good order. Thus many Germans, including Adolf Hitler, were convinced their armies had not really been defeated.
A formal state of war between the two sides persisted for another seven months, until signing of the Treaty of Versailles with Germany on June 28, 1919. Later treaties with Austria, Hungary, Bulgaria and the Ottoman Empire were signed. However, the latter treaty with the Ottoman Empire was followed by strife (the Turkish Independence War) and a final peace treaty was signed between the Allied Powers and the country that would shortly become the Republic of Turkey, at Lausanne on July 24 1923.
Some war memorials date the end of the War as being when the Versailles treaty was signed in 1919; by contrast, most commemorations of the War's end concentrate on the armistice of November 11, 1918. Legally the last formal peace treaties were not signed until the Treaty of Lausanne. Under its terms, the Allied forces abandoned Constantinople on 23 August, 1923.
Soldiers' experiences уреди
The soldiers of the war were initially volunteers, except for Italy, but increasingly were conscripted into service. Books such as All Quiet on the Western Front detail the mundane time, but also the intense horror, of soldiers that fought the war. Britain's Imperial War Museum has collected more than 2,500 recordings of soldiers' personal accounts and selected transcripts, edited by military author Max Arthur, have been published. The museum believes that historians have not taken full account of this material and accordingly has made the full archive of recordings available to authors and researchers.[75]
Prisoners of war уреди
About 8 million men surrendered and were held in POW camps during the war. All nations pledged to follow the Hague Convention on fair treatment of prisoners of war. In general, a POW's rate of survival was much higher than their peers at the front.[76] Individual surrenders were uncommon. Large units usually surrendered en masse. At the Battle of Tannenberg 92,000 Russians surrendered. When the besieged garrison of Kaunas surrendered in 1915, 20,000 Russians became prisoners. Over half of Russian losses were prisoners (as a proportion of those captured, wounded or killed); for Austria 32%, for Italy 26%, for France 12%, for Germany 9%; for Britain 7%. Prisoners from the Allied armies totalled about 1.4 million (not including Russia, which lost between 2.5 and 3.5 million men as prisoners.) From the Central Powers about 3.3 million men became prisoners.[77]
Germany held 2.5 million prisoners; Russia held 2.9 million and Britain and France held about 720,000. Most were captured just prior to the Armistice. The U.S. held 48,000. The most dangerous moment was the act of surrender, when helpless soldiers were sometimes gunned down.[78][79] Once prisoners reached a camp, in general, conditions were satisfactory (and much better than in World War II), thanks in part to the efforts of the International Red Cross and inspections by neutral nations. Conditions were terrible in Russia, starvation was common for prisoners and civilians alike; about 15–20% of the prisoners in Russia died. In Germany food was in short supply, but only 5% died.[80][81][82]
The Ottoman Empire often treated POWs poorly.[83] Some 11,800 British Empire soldiers, most of them Indians, became prisoners after the Siege of Kut, in Mesopotamia, in April 1916; 4,250 died in captivity.[84] Although many were in very bad condition when captured, Ottoman officers forced them to march 1.100 km (684 mi) to Anatolia. A survivor said: "we were driven along like beasts, to drop out was to die."[85] The survivors were then forced to build a railway through the Taurus Mountains.
In Russia, where the prisoners from the Czech Legion of the Austro-Hungarian army were released in 1917 they re-armed themselves and briefly became a military and diplomatic force during the Russian Civil War.
War crimes уреди
Геноцид уреди
Етничка чишћења хришћанске популације Отоманског царства, од којих је је најпознатија масакри над Јерменима (сличне политике су спровођене и против Асираца и Грцима), током последњих година Отоманског царства се углавном сматрају геноцидом.[86] The Turks saw the entire Armenian population as an enemy[87] that had chosen to side with Russia during the beginning of the war.[88] The exact number of deaths is unknown although a range of 1.2 to 1.5 million is often given for the deaths of Armenians.[89] Successive Turkish governments have consistently rejected charges of genocide and of others, often arguing that those who died were simply caught up in the fighting or that killings of Armenians and other Christians were justified by their individual or collective treason.[90] These claims have often been labeled as historical revisionism by western scholars.
Rape of Belgium уреди
In Belgium, German troops, in fear of French and Belgian guerrilla fighters, or francs-tireurs, massacred townspeople in Andenne (211 dead), Tamines (384 dead), and Dinant (612 dead). The victims included women and children. On 25 August 1914, the Germans set fire to the town of Leuven, burned the library containing about 230,000 books, killed 209 civilians and forced 42,000 to evacuate. These actions brought worldwide condemnation.[91]
Economics and manpower issues уреди
Gross Domestic Product (GDP) increased for three Allies (Britain, Italy, and U.S.), but decreased in France and Russia, in neutral Netherlands, and in the main three Central Powers. The shrinkage in GDP in Austria, Russia, France, and the Ottoman Empire reached 30 to 40%. In Austria, for example, most of the pigs were slaughtered and, at war's end, there was no meat.
All nations had increases in the government's share of GDP, surpassing fifty percent in both Germany and France and nearly reaching fifty percent in Britain. To pay for purchases in the United States, Britain cashed in its massive investments in American railroads and then began borrowing heavily on Wall Street. President Wilson was on the verge of cutting off the loans in late 1916, but allowed a massive increase in U.S. government lending to the Allies. After 1919, the U.S. demanded repayment of these loans, which, in part, were funded by German reparations, which, in turn, were supported by American loans to Germany. This circular system collapsed in 1931 and the loans were never repaid.
One of the most dramatic effects was the expansion of governmental powers and responsibilities in Britain, France, the United States, and the Dominions of the British Empire. In order to harness all the power of their societies, new government ministries and powers were created. New taxes were levied and laws enacted, all designed to bolster the war effort; many of which have lasted to this day.
At the same time, the war strained the abilities of the formerly large and bureaucratised governments such as in Austria-Hungary and Germany. Here, however, the long-term effects were clouded by the defeat of these governments.
Families were altered by the departure of many men. With the death or absence of the primary wage earner, women were forced into the workforce in unprecedented numbers. At the same time, industry needed to replace the lost laborers sent to war. This aided the struggle for voting rights for women.
As the war slowly turned into a war of attrition, conscription was implemented in some countries. This issue was particularly explosive in Canada and Australia. In the former it opened a political gap between French-Canadians — who claimed their true loyalty was to Canada and not the British Empire — and the Anglophone majority who saw the war as a duty to both Britain and Canada. Prime Minister Robert Borden pushed through a Military Service Act, provoking the Conscription Crisis of 1917. In Australia, a sustained pro-conscription campaign by Prime Minister Billy Hughes, caused a split in the Australian Labor Party and Hughes formed the Nationalist Party of Australia in 1917 to pursue the matter. Nevertheless, the labour movement, the Catholic Church, and Irish nationalist expatriates successfully opposed Hughes' push, which was rejected in two plebiscites.
In Britain, rationing was finally imposed in early 1918, limited to meat, sugar, and fats (butter and oleo), but not bread. The new system worked smoothly. From 1914 to 1918 trade union membership doubled, from a little over four million to a little over eight million. Work stoppages and strikes became frequent in 1917–18 as the unions expressed grievances regarding prices, alcohol control, pay disputes, fatigue from overtime and working on Sundays and inadequate housing. Conscription put into uniform nearly every physically fit man, six of ten million eligible. Of these, about 750,000 lost their lives and 1,700,000 were wounded. Most deaths were to young unmarried men; however, 160,000 wives lost husbands and 300,000 children lost fathers.[92]
Britain turned to her colonies for help in obtaining essential war materials whose supply had become difficult from traditional sources. Geologists, such as Albert Ernest Kitson, were called upon to find new resources of precious minerals in the African colonies. Kitson discovered important new deposits of manganese, used in munitions production, in the Gold Coast.[93]
Техника уреди
Први светски рат почео је као судар технолигије 20. века и тактике 19. века, што је за последицу имало велики број људских жртава. Међутим, до краја 1917 главне стране у сукобу су извршиле модернизацију својих милионских армија у чију употребу су уведени пољски телефони, радио уређаји, оклопна кола, тенкови и авиони. Пешадијске формације су реорганизоване тако да пешадијска чета снаге 100 војника није више чинила основну маневарску јединицу. Насупрот гломазним четама предност је дата малим лако покретљивим водовима јачине до 10 војника којима је командовао нижи официр и који су обично били наоружани аутоматским оружијем и ручним гранатама. Велике промене нису заобишле ни артиљерију.
На почетку рата артиљерија је била позиционирана са самој линији фронта и тукла је непријатељске циљеве директном ватром. 1917 индиректна артиљеријска ватра, па чак и минобацачка и митраљеска индиректна дејства постала су уобичајена ствар захвљујући новим техникама осматрања и прецизног одређивања раздаљине до циља у чему су посебан значај имале пољске телефонске линије и извиђачка авијација. Контра-батеријска дејства су такође постала уобичајена док су за лоцирање положаја непријатељске артиљерије коришћени новим савремени уређаји са лоцирање звука.
Немачка војска је била далеко испред савезника по питању индиректног дејства артиљерије. На почетку Првог светског рата Немци су располагали тешким артиљеријским оруђима калибра 150 и 210 mm док су типични британски и француски топови били калибра од 75 до 105 mm. Највећа британска хаубица на почетку рата била је калибра 152 mm али је била толико тешка да је морала да буде транспортована у деливима и склапана на положају. Немци су такође користили и аустријске хаубице и мерзере калибра 305 и 420 mm и развили су минобацаче различитих калибра који су били идеални за рововску борбу. [94]
Током Првог светског рата доминирала је рововска борба у којој је за сваки освојени педаљ земље гинуо велики број војника. Неке од најкрвавијих битака у историји одиграле су се током Првог светског рата. Неке од тих битака су Битка на Ипру, Прва битка на Марни, Битка код Камбрија, Битка на Соми, Битка за Верден и Битка за Галипоље. Највећи број губитака током рата може се приписати дејству противничке артиљерије. Велики број рана у пределу главе, проузрокованих шрапнелима од експлозије артиљеријских граната био је повод за све зараћене стране да приступе развоју модерних челичних шлемова. Прво је то учинила Француска 1915. са својим моделом Едријановог шлема. Британци су убрзо развили тзв. Бродијев шлем који су током рата, осим британских носили и амерички војници. 1916. Немци су опремили своју војску тзв. Шталхелмом, челичним шлемом који је, уз мање модификације остао у употреби све до данас.
Иако су забрањени Хашком конвенцијом из 1907. током Првог светског рата коришћени су бојни отрови и вршена су ваздушна бомбардовања цивилних циљева, оба са релативно малом ефикасношћу[95] иако је њихов утицај на јавно мњење био далеко значајнији.[96]
Распрострањена употреба бојних отрова била је једна од главних карактеристика Првог светског рата. Бојни отрови који су коришћени били су хлорин, сенф гас и фозген. Упркос масовној употреби, релативно мали проценат укупних губитака на обе стране може се приписати дејству бојних отрова. Недуго након почетка хемијског рата, војници на фронту опремљени су првим примитивним моделима гас маски које су значајно усавршене до краја рата.
Најмоћнија копнена оруђа били су железнички топови који су тежили и по више стотина тона. Немачки железники топови често су називани именом „Дебела Берта“ иако првобитни оруже са овим именом није било железнички топ. Најпознатији немачки топ током Првог светског рата био је тзв. Париски топ који је конструисан како би са раздаљине од преко 100 km бомбардовао француску престоницу Париз иако су његове гранте биле релативно лаке и тежиле су 94 kg. Савезници су такође имали железничке топове, али су они по квалитету и ефикасности били далеко иза немачких.
Прва борбена употреба ваздухопловства одиграла се 23. октобра 1911 током Италијанско-турског рата када су италијански ваздухоплови извршили прво ваздушно извиђање. Већ следеће године италијански ваздухоплови извршили су и прво бомбардовање непријатељских трупа као и фотографисање покрета непријатељских јединица. 1914. године постало је очигледно да ће ваздухопловство имати значајну улогу у будућим сукобима. Први ратни ваздухоплови коришћени су за ваздушно извиђање и блиску подршку трупама на земљи. Како би се супротставиле претњи из ваздуха армије широм света почеле су да се наоружавају противавионским топовима, а уследио је и развој ловачке авијације. Убрзо затим Немачка и Британија су развиле прве стратешке бомбардере али је Немачка за задатке бомбардовања, поред бомбардера користила и цепелине.
Пред крај рата 1918. први пут је употребљен носач авиона и то у акцији у којој су британски авиони Соповит Кемел, који су полетели са носача авиона ХМС Фјуријус бомбардовали хангаре за смештај немачких цепелина у близини Тондерна.
Немачке подморнице ступиле су у акцију одмах по избијању сукоба. Придржавајући се наизменично правила ограниченог и неограниченог подморничког рата, Немачка царска морнарица употребила је подморнице у циљу пресецања поморских линија снабдевања од којих је зависила способност Британије за даље вођење рата. Велики број потпљених бродова и привидна неповредивост немачких подморница довеле су у другој половини рата до развоја средстава за противподморничку борбу као што су дубинске бомбе, хидрофон, подморнице за лов на напријатељске подморнице. У циљу повећања оперативног радијуса дејства својих подморница немачки инжењери предложили су 1916. изградњу великих подморница за снабдевање. Овај предлог биће заборављен у међуратном периоду да би опет добио на значају по избијању Другог светског рата.
Trenches, machineguns, air reconnaissance, barbed wire, and modern artillery with fragmentation shells helped bring the battle lines of World War I to a stalemate. The British sought a solution with the creation of the tank and mechanised warfare. The first tanks were used during the Battle of the Somme on 15 September 1916. Mechanical reliability became an issue, but the experiment proved its worth. Within a year, the British were fielding tanks by the hundreds and showed their potential during the Battle of Cambrai in November 1917, by breaking the Hindenburg Line, while combined arms teams captured 8000 enemy soldiers and 100 guns. Light automatic weapons also were introduced, such as the Lewis Gun and Browning automatic rifle.
Manned observation balloons, floating high above the trenches, were used as stationary reconnaissance platforms, reporting enemy movements and directing artillery. Balloons commonly had a crew of two, equipped with parachutes.[97] In the event of an enemy air attack, the crew could parachute to safety. At the time, parachutes were too heavy to be used by pilots of aircraft (with their marginal power output) and smaller versions would not be developed until the end of the war; they were also opposed by British leadership, who feared they might promote cowardice.[98] Recognised for their value as observation platforms, balloons were important targets of enemy aircraft. To defend against air attack, they were heavily protected by antiaircraft guns and patrolled by friendly aircraft; to attack them, unusual weapons such as air-to-air rockets were even tried. Blimps and balloons contributed to air-to-air combat among aircraft, because of their reconnaissance value, and to the trench stalemate, because it was impossible to move large numbers of troops undetected. The Germans conducted air raids on England during 1915 and 1916 with airships, hoping to damage British morale and cause aircraft to be diverted from the front lines. The resulting panic took several squadrons of fighters from France.[98]
Another new weapon, flamethrowers, were first used by the German army and later adopted by other forces. Although not of high tactical value, they were a powerful, demoralizing weapon and caused terror on the battlefield. It was a dangerous weapon to wield, as its heavy weight made operators vulnerable targets.
Trench railways evolved to supply the enormous quantities of food, water, and ammunition required to support large numbers of soldiers in areas where conventional transportation systems had been destroyed. A trench railway system was included in construction of the Maginot Line, but internal combustion engines and improved traction systems for wheeled vehicles rendered trench railways obsolete within a decade.
Opposition to the war уреди
The trade union and socialist movements had long voiced their opposition to a war, which they argued, meant only that workers would kill other workers in the interest of capitalism. Once war was declared, however, many socialists and trade unions backed their governments. Among the exceptions were the Bolsheviks, the Socialist Party of America, and the Italian Socialist Party, and individuals such as Karl Liebknecht, Rosa Luxemburg and their followers in Germany. There were also small anti-war groups in Britain and France. Other opposition came from conscientious objectors - some socialist, some religious - who refused to fight. In Britain 16,000 people asked for conscientious objector status.[99] Many suffered years of prison, including solitary confinement and bread and water diets. Even after the war, in Britain many job advertisements were marked "No conscientious objectors need apply". Many countries jailed those who spoke out against the conflict. These included Eugene Debs in the United States and Bertrand Russell in Britain. In the U.S. the 1917 Espionage Act effectively made free speech illegal and many served long prison sentences for statements of fact deemed unpatriotic. The Sedition Act of 1918 made any statements deemed "disloyal" a federal crime. Publications at all critical of the government were removed from circulation by postal censors.[49]
Последице уреди
Ниједан рат пре тога није тако драматично променио мапу Европе; нестала су четири царства: Немачко, Аустро-угарско, Отоманско и Руско. Четири династије: Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Османлије, са својом аристократијом су такође пале након рата. Белгија и Србија су биле тешко разрушене, док је Француска имала 1,4 милиона мртвих војника. Немачка и Русија су такође претрпеле велике губитке. Рат је имао и дубоке економске последице. Као додатак на то, велика епидемија грипа, које почела у последњим месецима рата, је убила на милионе људи у Европи и проширила се широм света. Епидемија шпанскогр грипа је убила око 50 милиона људи у свету.[100][101]
Потоњи сукоби уреди
Крај Првог светског рата је поставио сцену за остале сукобе у свету, од којих се неки настављају у 21. век. Бољшевици предвођени Владимиром Лењеином су извели социјалистичку револуцију. Адолф Хитлер је захваљујући немачком незадовољству због Версајског мира успео да стекне популарност и власт. Други светски рат је био делимично наставак битке за моћ која није никада до краја решена у Првом светском рату; нацисти су током 1930их и 1940их оправдавали своје акције агресија на друге државе због осећаја неправде коју су им нанели победници на крају рата.
Настанак Израела и корени данашњих израелско-арпаских сукоба се могу пронаћи у нестабилној расподели моћи на Блиски истокБлиском истоку које су настале крајем Првог светског рата.[102] Пре рата, Отоманско царство је успевало да одржи умерени ниво мира и стабилности на Блиском истоку.[103] Са крајем рата и пада отоманске власти, настао је вакуум власти и појавили су се сукобљени захтеви за земљом и државаом. Неко време после само површних разговора са локалним пстановништвом наметнуте су политичке границе које су наметнули победници из Првог светског рата и оне су у 21. веку и даље проблематичне.[104][105] While the dissolution of the Ottoman Empire at the end of World War I was a pivotal milestone in the creation of the modern political situation of the Middle East, including especially the Arab-Israeli conflict,[106][107][108] the end of Ottoman rule also spawned lesser known disputes over water and other natural resources.[109]
Мировни споразуми уреди
Савезници су након рата наметнули Централним силама низ мировних уговора. Версајским миром из 1919, који је Немачка потписала након што је била у блокади, је окончао рат. Мир је означио Немачку одговорном за рат и захтевао је од Немачке да плати огромну ратну одштету и преда своје колоније победницима. У немогућности да исплати одштету (што је била последица територијалних губитака и послератне рецесије)[110] Немачка је узимала зајмове од Сједињених Држава, све док плаћање одштете није окончано 1931. Версајски мир је изазвао велико огорчење у Немачкој, који су немачки националисти, а посебно нацисти, искоришћавали у теорији завере названој Легенда о убоду у леђа. Такође је допринео економској пропасти Вајмарске републике изазвавши неконтролисану инфлацију током 1920их.
Миром из Севра из 1920. предвиђено је да се Отоманско царство подели. Међутим, султан никада није усвојио мир из Севра, а Турски републикански покрет га је одбацио. Ово је довело до Турског рата за независност и коначно, до мира из Лозане 1923. Аустроугарска је такође била подељена, углавном по етничким линијама, мировним споразумима из Сен Жермена и Тријанона.
Новонастале државе уреди
Пољска је поново успоставила као независна држава, након више од једног века, док су Краљевина Југославија и Чехословачка биле нове државе. Русије је постала Совјетски Савез и изгубила је Финску, Естонију, Литванију и Летонију, које су постале независне државе. Отоманско царство је ускоро заменила Турска и неколико других држава на Блиском Истоку.
У Британској империји, рат је ослободио нове облике национализма. Битка на Галипољу је у Аустралији и Новом Зеланду постала позната као „ватрено крштење“. Ово је био први велики рат у ком су новоуспостављене државе бориле. Након битке код избочине Вими, у којој су се канадске дивизије по први пут бориле као јединствен корпус, Канађани су почели да називају себе нацијом „изливеном из ватре“. Пошто су успели на истом бојишту на ком су матичне државе претходно посртале, ово је био први пут да су Канађани добили поштовање за своје успехе. Након што је у рат ушла као Доминион Британске империје, Канада је из рата изашла као независна држава.[111] Док је остале доминионе представљало Уједињено Краљевство, Канада је била самостални преговарач и потписник Версајског мира.
Социјална траума уреди
Искуства из рата довела су до колективних траума за све земље учеснице. Оптимизам са почетка века је нестао, а они који су се борили у рату су постали познати под називом Изгубљена генерација. У току неколико наредних година, већи део Европе је био у жалости. Војници који су се враћали кући су патили од ужаса чији су били сведоци. Многи ветерани су патили од пострауматског стресног поремећаја.
Социјална траума изазвана годинама ратовања се исказивала кроз различите начине. Неки људи су били огорчени због национализма и његових последица, па су почели да теже према више интернационалистичком свету, пружајући подршку организацијама као што је Друштво народа. Пацифизам је постао изузетно популаран. Други су имали сасвим супротне реакције, верујући да се могу ослонити само на силу и војну моћ у хаотичном и нечовечанском свету. Антимодернистички погледи били су последица многих промена које су се дешавале у друштву. Успон нацизма и фашизма је укључивао оживљавање националистичког духа и одбацивање многих послератних променна. Слично томе, популарност легенде o убоду у леђа је био тестамент психолошком стању поражене Немачке и одбацивање одговорности за сукоб. Теорија завере о издаји је постала уобичајена, а немачка јавност је видела себе као жртве. Прихваћеност легенде о убоду у леђа имала је значајну улогу у успону нацизма. Осећања разочарања и цинизма су постала очита, док је нихилизам добијао на популарности. Ово разочарање у човечанство је културни врхунац имало са дадаистичким културним покретом. Многи су веровали да је рат најавио крај света какав је био до тад, укључијући пад капитализма и империјализма. Комунистички и социјалистички покрети широм света су црпли снагу из ове теорије и уживали су подршку какву нису имали до тада. Оваква осећања су најјасније била исказана у подручјима директно или тешко погођеним ратом.[112][113]
Друга имена уреди
Пре Другог светског рата, Први светски рат је називан Великим ратом, Светским ратом, Ратом који ће окончати све ратове, Кајзеровим ратом, Ратом нација и Ратом у Европи. У Француској и Белгији понекад се називао Ратом за правду (La Guerre du Droit) или Рат за очување цивилизације, посебно на ордењима и комеморативним споменицима.
Немачки биолог и филозоф Ернст Хекел је кратко по избијању рата написао:
Нема сумње да ће ток и карактер страховитог Европског рата... пристајати Првом светском рату у правом смислу те речи
Ово је први познати случај употребе назива Први светски рат, који је претходно први пут забележен 1931. Овај термин је поново употребљен при крају рата. Новинар Тајмса, поручник Charles A. Repington је написао:
Унос у дневник, 10. септембар 1918: Расправљали смо о правом имену за рат. Предложио сам да га од сад зовемо Рат, али то не би потрајало. Наполенов рат је био Велики рат. Називање Немачким ратом било је превише ласкаво за Швабу. Предложио сам светски рат као неупоредиво бољи назив, и коначно смо се сви сложили да га назовемо Први светски рат како би спречили људе из овог миленијума да забораве да је историја света била историја рата.
Види још уреди
Media уреди
- Проблем са видеом? Погледај медија помоћ.
Animated maps уреди
Notes уреди
- ^ „Military Casualties of World War One”.
- ^ The Treaty of Versailles and its Consequences
- ^ „First World War.com Primary Documents: Archduke Franz Ferdinand's Assassination, 28 June 1914”. 03. 11. 2002. Приступљено 17. 02. 2008.
- ^ Уништавање непријатељевог ратног материјала на отвореном мору, уместо напада на самог непријатеља, или организовања блокаде.
- ^ Stevenson, D., Armaments and the Coming of War: Europe, 1904-1914, 1996 (Oxford University Press)
- ^ Herrmann, David G. The Arming of Europe and the Making of the First World War(1996)
- ^ Ferguson, Niall (1999). The Pity of War. Basic Books. стр. 563. ISBN 978-0-465-05711-5.
- ^ Fromkin, David (2004). „Chapter 15: Europe Goes to the Brink”. Europe's Last Summer: Who Started the Great War in 1914?. New York: Alfred A. Knopf. стр. 94. ISBN 978-0-375-72575-3.
- ^ Fischer, Fritz. Griff nach der Weltmacht: Die Kriegzielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914-1918 (published in English as Germany's Aims in the First World War)
- ^ Snyder, Jack. Ideology of the Offensive. Ithaca: Cornell University Press, 1984; Dupuy, Trevor N., Colonel, USA (rtd). Numbers Predictions, and War. Philadelphia: Bobbs-Merrill, 1979.
- ^ „First World War.com A map of the French and German war plans”.
- ^ „First World War.com French and German war plans”.
- ^ 30 October 1918 in Herbert Hoover, Ordeal of Woodrow Wilson, pp. 47
- ^ Southgate Troy, "The Fischer Controversy"
- ^ Fritz Fischer (1975). War of Illusions: German Policies From 1911 to 1914. Chatto & Windus. стр. 470. ISBN 978-0-7011-1972-0. „There is no doubt that the war which the German politicians started in July 1914 was not a preventive war fought out of fear and despair. It was an attempt to defeat the enemy powers before they became too strong, and to realise Germany’s political ambitions which may be summed up as German hegemony over Europe.”
- ^ Fromkin, David (2004). „Chapter 45: What Did Not Happen”. Europe's Last Summer: Who Started the Great War in 1914?. New York: Alfred A. Knopf. стр. 266—267. ISBN 978-0-375-72575-3.
- ^ “Imperialism" (1902) fordham.edu website
- ^ „1917 pamphlet "Imperialism: The Highest Stage of Capitalism"”.
- ^ Hull, Cordell (1948). The Memoirs of Cordell Hull: vol. 1. New York: Macmillan. стр. 81.
- ^ „Web reference” (PDF).
- ^ Joll, James. The Origins of the First World War, 2nd ed. (Harlow, 1992), pp. 10-38
- ^ Duffy, Michael. „First World War.com” (на језику: енглески). Непознати параметар
|accessyear=игнорисан [|access-date=се препоручује] (помоћ); Непознати параметар|accessmonthday=игнорисан (помоћ) - ^ John Terraine "Ordeal of Victory"
- ^ "Vimy Ridge, Canadian National Memorial" (2007) Australians on the Western Front 1914-1918 New South Wales Department of Veteran's Affairs and Board of Studies
- ^ John M. Taylor, "Audacious Cruise of the Emden", The Quarterly Journal of Military History, Volume 19, Number 4, Summer 2007, pp. 39-47
- ^ Keene, Jennifer D. World War I (The Greenwood Press Daily Life Through History Series). Westport, Conn: Greenwood Press. стр. 5. ISBN 978-0-313-33181-7. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ A Naval History of World War 1. New York: Routledge. стр. 293. ISBN 978-1-85728-498-0. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ Zieger, Robert H. (2001). America's Great War: World War I and the American experience. Lanham, Md: Rowman & Littlefield Publishers. стр. 50. ISBN 978-0-8476-9645-1. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ „Coast Guard in the North Atlantic War”. Приступљено 30. 10. 2007.
- ^ Gilbert, Martin. The First World War: A Complete History. Clearwater, Fla: Owl Books. стр. 306. ISBN 978-0-8050-7617-2. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ Jones, Howard (2001). Crucible of power: a history of U. S. foreign relations since 1897. Wilmington, Del: SR Books. стр. 80. ISBN 978-0-8420-2918-6. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ „Nova Scotia House of Assembly Committee on Veterans' Affairs”. Приступљено 30. 10. 2007.
- ^ „Greek American Operational Group OSS, Part 3 continued”. Приступљено 30. 10. 2007.
- ^ Price, Alfred. Aircraft versus the Submarine. (London: Wiliam Kimber, 1973).
- ^ Fromkin, David (2001). A peace to end all peace: the fall of the Ottoman Empire and the creation of the modern Middle East. New York: H. Holt. стр. 119. ISBN 978-0-8050-6884-9.
- ^ а б Hinterhoff, Eugene (1984). The Campaign in Armenia. Marshall Cavendish Illustrated Encyclopedia of World War I, vol ii. New York: Marshall Cavendish Corporation. стр. , pp. 499—503. 0-86307-181-3.
- ^ Boghos Nubar the president of the "Armenian National Assembly" declared to Paris Peace Conference, 1919 through a letter to French Foreign Office - December 3, 1918
- ^ „Triple Alliance”.
- ^ Participants from the Indian subcontinent in the First World War
- ^ Fraser 1977
- ^ Hughes 2002, стр. 474
- ^ Dignan 1971, стр. 57
- ^ Sykes 1921, стр. 101
- ^ Singh, Jaspal. „History of the Ghadar Movement”. panjab.org.uk. Приступљено 31. 10. 2007.
- ^ Herbert 2003
- ^ Asghar, S.B. „A famous uprising”. www.dawn.com. Приступљено 2. 11. 2007.
- ^ Heyman, Neil M. (1997). World War I. Westport, Conn: Greenwood Press. стр. 146—147. ISBN 978-0-313-29880-6. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ H. W. Brands, T. R. (1997), pp. 756.
- ^ а б Karp, Walter. "Politics of War" (1979)
- ^ Barbara Tuchman, The Zimmerman Telegram
- ^ (види: Вудро Вилсон објављује рат Немачкој.
- ^ „African Americans during World War I”.
- ^ William John Wilgus, Transporting the A. E. F. in Western Europe, 1917–1919, pp. 52
- ^ Allan Reed Millett and Williamson Murray, Military Effectiveness, Routledge, p.143
- ^ Ian Westwell. World War I Day by Day. Zenith Press. ISBN 978-0-7603-1937-6. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ а б van Courtland Moon, John Ellis. "United States Chemical Warfare Policy in World War II: A Captive of Coalition Policy?" (JSTOR), The Journal of Military History, Vol. 60, No. 3. (Jul., 1996), pp. 495-511. Retrieved 14 October 2007.
- ^ а б Amiens
- ^ Map
- ^ Rickard J. (5 March 2001), "Erich von Ludendorff, 1865-1937, German General" accessed 2008-02-06
- ^ а б Ordeal Of Victory John Terraine
- ^ а б "1918 The Last Act" Barrie Pitt
- ^ Fredrick B. Maurice, "Foe's Reserves Now Only 16 Divisions; Allies'Counteroffensive Has Reduced Them from 60, Gen. Maurice Says. Ludendorff in Dilemma; He Must Choose Between Giving Up Offensive Projects and Shortening His Line" New York Times 1918-08-18
- ^ "1918 The last Act" Barrie Pitt
- ^ а б в г Chronicle Of The First World War
- ^ The Last Act Barrie Pitt
- ^ Nicholson CEF
- ^ Ludendorff My War Memories
- ^ „The Meuse-Argonne Offensive: Overview”. Приступљено 30. 10. 2007.
- ^ "Ghent Burghers Hail Liberators" New York Times 1918-11-15
- ^ "Fall of Ghent Near, German Flank in Peril" New York Times dateline 1918-10-26, published 1918-10-30
- ^ Stevenson, Cataclysm (2004) p 383.
- ^ Stevenson, Cataclysm (2004) ch 17.
- ^ а б „1918 Timeline”.
- ^ „The Last Hours”. Текст „ The 28th (North-west) Battalion Canadian Corps” игнорисан (помоћ)
- ^ „[[Forgotten Voices of the Great War]]”. Imperial War Museum. Приступљено 30. 03. 2008. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ Geo G. Phillimore and Hugh H. L. Bellot, "Treatment of Prisoners of War", Transactions of the Grotius Society Vol. 5, (1919), pp. 47-64.
- ^ Niall Ferguson, The Pity of War (1999) pages 368-369
- ^ Dale Blair, No Quarter: Unlawful killing and surrender in the Australian war experience, 1915-1918(2005)
- ^ Tim Cook, The politics of surrender: Canadian soldiers and the killing of prisoners in the First World War The Journal of Military History, Vol.70, No.3, 2006, pp. 637-665
- ^ Richard B. Speed, III. (1990). Prisoners, Diplomats and the Great War: A Study in the Diplomacy of Captivity.
- ^ Ferguson, The Pity of War (1999) ch 13
- ^ Desmond Morton, Silent Battle: Canadian Prisoners of War in Germany, 1914-1919 (1992)
- ^ Bass, Gary Jonathan. Stay the Hand of Vengeance: The Politics of War Crimes Tribunals. Princeton, N.J: Princeton University Press. стр. 107. ISBN 978-0-691-09278-2. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ „The Mesopotamia campaign”. British National Archives. Приступљено 10. 03. 2007.
- ^ „Stolen Years: Australian Prisoners of War. Men of Kut Driven along like beasts”. Australian War Memorial. Приступљено 10. 03. 2007.
- ^ Letter from the International Association of Genocide Scholars to Prime Minister Recep Tayyip Erdoğan, June 13, 2005
- ^ Lewy, Guenter, "The Armenian Massacres in Ottoman Turkey: A Disputed Genocide", p.57
- ^ Ferguson, Niall. The War of the World: Twentieth-Century Conflict and the Descent of the West. New York: Penguin Press, 2006, pp. 177. ISBN 978-1-59420-100-4.
- ^ Balakian, Peter. The Burning Tigris: The Armenian Genocide and America's Response. New York: HarperCollins, 2003, pp. 195-196. ISBN 978-0-06-055870-3.
- ^ Fromkin, David. A Peace to End All Peace: The Fall of the Ottoman Empire and the Creation of the Modern Middle East. New York: Owl, 1989, pp. 212-215. ISBN 978-0-8050-6884-9.
- ^ Keegan, John. The First World War. 1998. pp82–83
- ^ Havighurst p.134-5.
- ^ John Frederick Norman Green, 'Obituary: Albert Ernest Kitson', Geological Society, Quarterly Journal no 94, 1938, p. CXXVI
- ^ Mosier, John (2001). „Germany and the Development of Combined Arms Tactics”. Myth of the Great War: How the Germans Won the Battles and How the Americans Saved the Allies. New York: Harper Collins. стр. 42—48. ISBN 978-0-06-019676-9.
- ^ „Chemical Warfare in World War I”. Приступљено 30. 10. 2007.
- ^ Postwar, there were numerous pulp novels on future "gas wars", including Ghastly Dew The Gas War of 19--.
- ^ Winter, Denis. First of the Few.
- ^ а б Johnson, James Edgar, Full Circle: The Story of Air Fighting (2001). ISBN 978-0-304-35860-1.
- ^ Lehmann, Hartmut; Veer, Peter van der (1999). Nation and religion: perspectives on Europe and Asia. Princeton, N.J: Princeton University Press. стр. 62. ISBN 978-0-691-01232-2. Непознати параметар
|link=игнорисан (помоћ) - ^ „The Threat of Pandemic Influenza: Are We Ready? Workshop Summary”. Board on Global Health. 2005. Приступљено 11. 03. 2008.
- ^ „Influenza Report”.
- ^ Economist.com | Country Briefings: Israel
- ^ The Ottomans
- ^ Syria: Identity Crisis
- ^ How it all began - A concise history of Lebanon
- ^ Future of Iraq, Israel-Palestine Conflict, and Central Asia Weighed at International Conference, UCLA International Institute
- ^ Ottoman Rule
- ^ [1]
- ^ Roots of the Water Conflict in the Middle East
- ^ Keynes, J.M. The Economic Consequences of the Peace (New York : Harcourt, 1920).
- ^ "Canada's last WW1 vet gets his citizenship back" CBC News 2008-05-09
- ^ Baker, Kevin Stabbed in the Back! The past and future of a right-wing myth Harper's Magazine, June 2006
- ^ Chickering, Rodger, Imperial Germany and the Great War, 1914-1918." Cambridge, Cambridge University Press: 2004
- ^ "The Yale Book of Quotations" (2006) Yale University Press, edited by Fred R. Shapiro
- ^ "The First World War, 1914–1918" (1920) "The Yale Book of Quotations" (2006) Yale University Press, edited by Fred R. Shapiro
Литература уреди
References уреди
- American Battle Monuments Commission (1938). American armies and battlefields in Europe: a history, guide, and reference book. U.S.G.P.O.
- American Battle Monuments Commission (1938). American armies and battlefields in Europe : a history, guide, and reference book. U.S.G.P.O.
- Army art of World War I. U.S. Army Center of Military History: Smithsonian Institution, National Museum of American History. 1993.
- Coffman Edward M (1998). The War to End All Wars: The American Military Experience in World War I. ISBN 978-0-8131-0955-8.
- Cruttwell Charles Robert Mowbray Fraser (2007). A History of the Great War, 1914–1918. ISBN 978-0-89733-315-3. Непознати параметар
|originalyear=игнорисан (помоћ) general military history - Eksteins Modris (1989). Rites of Spring: The Great War and the Birth of the Modern Age. ISBN 978-0-593-01862-0. an analysis of cultural changes before, during, and after the war
- Ellis John, Cox Michael (2002). The World War I Databook: The Essential Facts and Figures for All the Combatants. ISBN 978-1-85410-766-4.
- Esposito Vincent J (1997). The West Point Atlas of American Wars: 1900–1918. despite the title covers entire war
- Falls Cyril (1960). The Great War. Capricorn. ISBN 978-0-399-50100-5. general military history
- Fussell Paul (1975). The Great War and Modern Memory. on literature
- Gray Edwyn A (1994). The U-Boat War, 1914–1918.
- Haber LF (1986). The Poisonous Cloud: Chemical Warfare in the First World War.
- Halpern Paul G (1995). A Naval History of World War I.
- Hardach Gerd (1977). The First World War 1914–1918. economics
- Henig Ruth (2002). The Origins of the First World War.
- Herrmann David G (1996). The Arming of Europe and the Making of the First World War.
- Herwig Holger H (1996). The First World War: Germany and Austria-Hungary 1914–1918.
- Higham Robin and Dennis E. Showalter, eds. (2003). Researching World War I: A Handbook., historiography, stressing military themes
- Howard Michael (2002). The First World War. стр. 175., general military history
- Hubatsch Walther (1963). Germany and the Central Powers in the World War, 1914–1918.
- Joll James (1984). The Origins of the First World War.
- Keegan John (1999). The First World War., general military history
- Karp Walter (1979). The Politics of War., Wilson's maneuvering U.S. into war
- Kennedy David M (1982). Over Here: The First World War and American Society., covers politics & economics & society
- Kennett Lee B (1992). The First Air War, 1914–1918.
- Lee Dwight E (ed.) (1958). The Outbreak of the First World War: Who Was Responsible?., readings from multiple points of view
- Lyons Michael J (1999). World War I: A Short History (2nd Edition изд.). Prentice Hall.
- Morton Desmond, and Granatstein JL (1989). Marching to Armageddon: Canadians and the Great War 1914–1919.
- Pope Stephen, Wheal Elizabeth-Anne (eds.) (1995). The Macmillan Dictionary of the First World War.
- Robbins Keith (1993). The First World War., short overview
- Silkin Jon ed. (1997). The Penguin Book of First World War Poetry (2nd ed. изд.).
- Stevenson David (2004). Cataclysm: The First World War As Political Tragedy. стр. 560pp., major reinterpretation
- Stevenson David (2005). The First World War and International Politics.
- Stokesbury James (1981). A Short History of World War I.
- Strachan Hew (2004). The First World War: Volume I: To Arms.: the major scholarly synthesis. Thorough coverage of 1914; Also:
- Strachan Hew (2004). The First World War.: a 385pp version of his multivolume history
- Taylor AJP (1963). The First World War: An Illustrated History. Hamish Hamilton.
- Tuchman Barbara. The Guns of August., tells of the opening diplomatic and military manoeuvres
- Tucker Spencer, ed. (2005). The Encyclopedia of World War I: A Political, Social, and Military History. Непознати параметар
|volumes=игнорисан (помоћ), online at eBook.com - Tucker Spencer, ed. (1999). European Powers in the First World War: An Encyclopedia.
- Venzon Anne ed. (1995). The United States in the First World War: An Encyclopedia.
- Winter Jay M (2005). The Experience of World War I (2nd ed изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-520776-7., topical essays; well illustrated
- van der Vat Dan (1988). The Atlantic Campaign. ISBN 978-0-586-20695-9. Connects submarine and antisubmarine operations between wars, and suggests a continuous war
- Price Alfred, Dr. Aircraft versus the Submarine. Deals with technical developments, including the first dipping hydrophones
- Dignan, Don (1971), The Hindu Conspiracy in Anglo-American Relations during World War I. The Pacific Historical Review, Vol. 40, No. 1. (Feb., 1971), pp. 57-76., University of California Press.
- Fraser, Thomas G (1977), Germany and Indian Revolution, 1914-18. Journal of Contemporary History, Vol. 12, No. 2 (Apr., 1977), pp. 255-272., Sage Publications
- Hughes, Thomas L (2002), The German Mission to Afghanistan, 1915-1916.German Studies Review, Vol. 25, No. 3. (Oct., 2002), pp. 447-476., German Studies Association
- Herbert, Edwin (2003), Small Wars and Skirmishes 1902-1918: Early Twentieth-century Colonial Campaigns in Africa, Asia and the Americas, Nottingham, Foundry Books Publications., ISBN 1-901543-05-6
- Fritz Fischer (1975). War of Illusions: German Policies From 1911 to 1914. Chatto & Windus. стр. 470. ISBN 978-0-7011-1972-0. „There is no doubt that the war which the German politicians started in July 1914 was not a preventive war fought out of fear and despair. It was an attempt to defeat the enemy powers before they became too strong, and to realise Germany’s political ambitions which may be summed up as German hegemony over Europe.”
Western Front уреди
American Operations уреди
- American Battle Monuments Commission, "American operations in the Aisne-Marne region: May 31–October 12, 1918"
- American Battle Monuments Commission, "American operations in the St. Mihiel region: September 12–November 11, 1918"
- American Battle Monuments Commission, "The Meuse-Argonne offensive of the American First Army: September 26–November 11, 1918"
Спољашње везе уреди
- A multimedia history of World War I
- The Heritage of the Great War, Netherlands
- The War to End All Wars on BBC
- The Commonwealth War Graves Commission
- World War I : Soldiers Remembered Presented by the Washington State Library and Washington State Archives
- Royal Engineers Museum Royal Engineers and the First World War
- World War 1 Atlas A day-by-day map of the First World War
- WWI Service Questionnaires at Gettysburg College
- Collection of World War I Color Photographs