Корисник:Славен Косановић/песак

• Arnason, H. H. (1975). Istorija moderne umetnosti (Umetnost). Beograd: Izdavački zavod Jugoslavija. 
• Rid, Herbert (1979). Istorija modernog slikarstva: od Sezana do Pikasa (Umetnost). Beograd: Izdavački zavod Jugoslavija. 
• Levi, Majkl (1967). Istorija slikarstva: od Đota do Sezana (Umetnost). Beograd: Izdavački zavod Jugoslavija. 

апстрактна лика…
Đoto…
kubizam …

Књига скица, блок за скицирање или књига цртежа, књига или блок са тврдим или меким повезом у којој умјетници скицирају, цртају и чувају своје идеје за амбициознија умјетничка дјела. У моди међу широм публиком последњих деценија 21. века, ове књиге су израђиване још на почетку доба ренесансе, а могуће и раније. Тадашњи умјетници су у њима чували идејне цртеже за сликарска и вајарска дјела који су неријетко преношени с покољења на покољење. Међу најпознатијим књигама скица у историји умјетности су оне Леонарда да Винчија и венецијанског сликара Ђованија Белинија.

Ričard Rorty

Murray, Donald M., ур. (2006). „Rorty, Richard”. Encyclopedia of Philosophy. 8 (2 изд.). Fragminton Hills: Thomson Gale. стр. 493—495. ISBN 0-02-865788-8. 

Клајн, Иван; Шипка, Милан, ур. (2006). „Стил”. Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј. стр. 1175. 

Стил

Craig, Edward, ур. (2005). „German Idealism”. The Shorter Routledge Encyclopedia of Philosophy (1 изд.). London and New York: Routledge. ISBN 0-415-32495-5. 

German Idealism

Behind the veils of discourse: Analysing the connection between discourse and exploitation on the ‘social’ internet

Референце

——

dadaizam (dada) je međunarodni pokret u umjetnosti, oko 1915–1922, koji karakteriše duh revolta protiv tradicionalne umjetnosti i tradicionalnih društvenih vrijednosti. Prvo se pojavio u dvije zemlje koje su bile neutralne tokom Prvog svjetskog rata (Švajcarskoj i Sjedinjenim Državama), a pred kraj rata se proširio na Njemačku, a potom i na druge zemlje. Upitno je u kojoj mjeri se dadaizmu može pripisati sveukupna koherentnost. Uzeo je u obzir niz kontradiktornih ideologija, uključujući nihilizam, individualistički anarhizam i komunizam. Pokret je ujedinjivalo više ono što su njegovi članovi odbacivali nego ono u šta su vjerovali, ali sve dadaističke manifestacije proizašle su iz raspoloženja razočaranja u društvo koje je rat samo uvećao. Jedna od njegovih glavnih meta za napad bio je institucionalizovan svijet umetnosti, sa svojim buržoaskim idejama ukusa i brigom za tržišne vrijednosti. Dadaisti su namjerno pustili niz vodu prihvaćene standarde ljepote ističući ulogu slučajnosti u umjetničkom stvaralaštvu. Ratni pokolj bez presedana naveo je dadaiste da dovedu u pitanje vrijednosti društva koje ih je stvorilo i da ih smatraju moralno propalim. Njihov odgovor je bio da idu do krajnosti u skandalu i provokaciji kako bi šokirali ljude i izveli ih iz korumpiranog samozadovoljstva. Grupna aktivnost je smatrana važnijom od pojedinačnih radova, a tradicionalni mediji poput slikarstva i skulpture su uglavnom napušteni u korist tehnika i oruđa kao što su kolaž, fotomontaža, nađeni predmet svakodnevnice i redimejd, u kojima nije bilo brige o finim materijalima ili zanatstvu. Iako su prezirali umjetnost prošlosti, dadaistički metodi i manifesti – posebno tehnike bijesa i provokacije – mnogo su dugovali futurizmu; međutim, dadaistički nihilizam se veoma razlikovao od militantnog optimizma futurizma. Marsel Janko je pisao: „Izgubili smo nadu da će umjetnost jednog dana zauzeti svoje pravedno mjesto u našem društvu. Bili smo van sebe od bijesa i tuge zbog patnji i poniženja čovječanstva.”

Budući da je Alberti nakloniji zidnom slikarstvu, prirodno je da povezuje sadržaj slike sa njenim arhitektonskim funkcijama. Izum uljanog slikarstva i „eksplozija” kolekcionarstva umjetnosti koja se odvijala tokom šesnaestog vijeka, razbila je ovu vezu između slikarstva, njegovih efekata i mjesta izlaganja. Iako priče zadržavaju svoje monumentalne dimenzije i svoju didaktičku funkciju, nikada ne gubeći u potpunosti svoju vezu sa javnim građevinama i rezidencijama velikih ljudi, brzo su počele da napreduju i druge tržšnije i upravljivije slikarske kategorije. Obrazovani italijanski kolekcionar, stimulisan i vođen svojim apetitom za umjetnost i čitanje klasika, ovim je prestao da zavisi od lokalnih umjetnika koji su radili in situ. Jačanjem potražnje počinje klasifikacija slikarskih djela na žanrove, a specijalizacija u pojedinim žanrovima dostiže jednu geografsku dimenziju. Veličanstveni stil centralne Italije je najpodesniji za priču (istorijsko slikarstvo); umjetnici sa sjevera Italije su bili izvrsni portretisti; ali su transalpski njemački i flamanski umjetnici oni koji su dominirali tehniku detalja koja je bila najpogdnija za slikarstvo na manjoj skali, naime prikaz običaja običnog čovjeka, života seljaka (tzv. žanrovsko slikarstvo), pejzaže i mrtve prirode. Iako klasifikacija na žanrove nije bila objavljena do 1669. godine (zadatak za koji je zaslužan J. F. Félibien u predgovoru konferencijama održanim 1667. godine u Francuskoj kraljevskoj akademiji slikarstva i vajarstva), različite umjetničke kategorije i njihov rang su već bile uspostavljene do 1600. godine.