Корисник:Bas-Celik/Фоча у Другом свјетском рату

Усташка офанзива 1942. и злочиниУреди

Независна Држава Хрватска је у марту 1942. године организовала велику усташку офанзиву на подручју Олова, Сарајева, Кладња, Калиновика, Фоче, Хан Пијеска, Романије, Сокоца, Рогатице и Борика, са намјером да помјери границе Независне Државе Хрватске до Дрине, и масовним геноцидим уништи српско становништво на овом подручју.[1]

Злочин у Фочи 1945.Уреди

У области Фоче, Миљевине и Калиновика у мају 1945. године је ликвидирано 22.000 ненаоружаних српских младића који су 1944. године били мобилисани у састав Југословенске војске у отаџбини.[2] Починиоци злочина су били припадници СС Ханџар дивизије, а жртве су били ненаоружани српски младићи углавном из Шумадије.[3] У овим масовним ликвидацијама је страдао и велики број српског свештенства, а према свједочењима преживјелих, „Дрина је била пуна српских лешева“.[4] Велики број од 22.000 масовно ликвидираних Срба је осим у ријеку Дрину бачен и у јаму Понор код Фоче, која је након завршетка рата затрпана јеловом грађом из оближњег рудника, како би се зауставио смрад распадајућих тијела који је долазио из јаме Понор.[5]

РеференцеУреди

  1. ^ Митрополија дабробосанска (21. јул 2008). „Освештан споменик жртвама усташке Црне легије”. Српска православна црква. Приступљено 2. новембар 2010. »Прије 66 година, у марту 1942. године, у оквиру усташке офанзиве чија је намера била освајање границе на Дрини, из Сарајева, под командом Јуре Францетића, кренуло је око десет хиљада усташа који су пред собом терали непрегледне збегове српских цивила са подручја Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Романије, Сокоца, Рогатице и Борика. Уплашени народ кретао се ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију. Италијански војници у Вишеграду нису дозволили збегу од око десет хиљада цивила да пређе мост, већ су их упутили низводно према селима Милошевићи и Стари Брод, где су биле скеле. Усташе су спречиле српске цивиле да се пребаце на другу обалу Дрине, него су масакрирале и у Дрину побацале више од шест хиљада деце, жена и стараца. Њемачки војници на десној обали Дрине покушали су да спрече масован покољ Срба, а према сачуваним тадашњим њиховим сведочењима у Дрину се, бежећи пред усташама, бацило 368 српских девојака.« 
  2. ^ Велибор В. Џомић (2000). „Страдање србске цркве од комуниста”. Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету. Приступљено 2. новембар 2010. »Ђакон Бошко Живадиновић, протојереј Светолик Швабић из Аранђеловца и јереј Будимир Соколовић, свештеник-избеглица из Босне, убијени су у мају 1945. године код Калиновика и бачени су у јаму Понор код Фоче, где је од стране партизана убијено још око двадесет и две хиљаде четника и голобрадих и ненаоружаних србских младића који су 1944. године били мобилисани у састав Југословенске војске у Отаџбини.« 
  3. ^ Митрополија дабробосанска (21. јул 2008). „Освештан споменик жртвама усташке Црне легије”. Српска православна црква. Приступљено 2. новембар 2010. »Митрополит Николај је нагласио да су они који су чинили злочин, ма из ког народа били, па и из српског, оставили трагове безумља, нечовештва, мржње, прогона, погрома, дивљачких убијања, оргијања, освета, помрачених умова, и да су то људи духовне, моралне и физичке декаденције и пустоши. Господин Николај је указао да се злочин понављао забраном да се о овом догађају говори и да је тако убијана истина о страдању Срба, подсетивши да је слично рађено и кад је реч о догађају у Миљевини 1945. године када су комунисти и припадници Ханџар дивизије убили 21.000 младића из Шумадије. „Та истина се убија и сада, омаловажавањем и потцјењивањем историјских чињеница и узрока због којих је до оваквог злочина дошло. Убија се истина, јер и даље треба српски народ проглашавати геноцидним" - упозорио је Митрополит Николај и подсетио да су истраживања показала да је у Другом светском рату нестало, односно поубијано милион и 824 хиљаде Срба, да су уништена читава села и насеља, спаљене и уништене куће и цркве и гробља.« 
  4. ^ Велибор В. Џомић (2000). „Страдање србске цркве од комуниста”. Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету. Приступљено 2. новембар 2010. »Доживео сам дане месеца маја 1945. године када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче-Зеленгоре-Миљевине и Калиновика када је Дрина била пуна србских лешева. Ноћу између 17. и 18. маја 1945. године у селу Оцкрављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић, ђакон Бошко Живадиновић и прота Михаило Швабић из Аранђеловца. Опојао сам многе гробове у које су већином саме жене сахрањивале по тридесет и више лешева. Било је међу њима и свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном "Требнику" било је написано: "Данас 24. маја, убили смо попа-издајника. Трећи батаљон Десете херцеговачке бригаде". Много је тога било. Стрељања у Фочи су била обустављена 20. маја, како су објавили, али су и даље вршена.« 
  5. ^ Велибор В. Џомић (2000). „Страдање србске цркве од комуниста”. Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету. Приступљено 2. новембар 2010. »Ова тројица Србских Свештеномученика су бачена у јаму Понор код Фоче. Јама је у првим поратним данима делимично закопана хиљадама тона јаловине из оближњег рудника, али се и данас види јер магистрални пут који води према Фочи (данашњем Србињу у Републици Србској) пролази непосредно поред највећег отвора јаме, који комунисти нису могли да затрпају. И данас су сачувана многа сведочанства о том великом покољу који су извршили комунисти. Народ је сведочио да се од смрада људских лешева, који су се распадали, туда није могло проћи те су комунисти дотеривали хиљаде тона креча и јаловине како би тиме "ублажили" грозни мирис који се ширио.« 

Спољашње везеУреди

БиљешкеУреди