Корисник:Domatrios/Бесмртност и време
Media:The Ludlows.mid Полазиште сваке религије је вера у личну бесмртност. За духовни живот после физичке смрти настаје вечна егзистенција поштеђена несталности материје и времена. За неке од њих, посебно источњачке религиje, велики значај има појам поновног рођења умрлих у својству друге особе (реинкарнација). У разним есхатолошким тумачењима бесмртности, помишља се на могућност једновременог устајања мртвих, њиховог увођења у нову физичку будућност. Но, на физичку бесмртност помишља се са становишта научног прогреса. Постоји доста основано схватање о могућности заустављања процеса старења, или бар његовом знатном успоравању. Дубљим упознавањем својства органске ћелије јављају се могућности манипулисања с њеним особинама, па чак индиције заустављања унутрашњих дегенеративних процеса и промена.
Анри Бергсон (1859-1941) је огласио победу живота над смрћу, и то у сасвим конкретном, емпиријском смислу. Човекова тежња да постигне бесмртност психолошки је снажно мотивисана, стога и у неким сферама озбиљне научне мисли овај проблем има своје место. На пример, у физици и астрономији једна модерна хипотеза указује на могућност вечног враћања ствари оним својствима како су се оне некада десиле.
Белгијски научник Леметр (1709-1751) унео је схватање по коме је свет настао експлозијом првобитног космичког јајета. Праматерија огромне густине сабијена у космичком јајету експлодирала је, и то је био почетак рађања и стварања космоса. Из средишта првобитне експлозије делови материје су се разлетели на све стране - тако је добијен модел експандирајућег свемира. С тим у вези, уведен је појам космичког времена који се односи на свеобухватни низ тренутака чија је улога да шири размере свемира у свим правцима.
Такозвани биг бенг - модел омогућује савременим физичарима да поставе неколико смелих хипотеза. Једна међу њима је свакако и та да се свемир у правилним размацима скупља и шири кад достигне оптималну границу развоја у једном или другом правцу. Ово подразумева могућност да ће садашњи експандирајући свемир ући у фазу кондензације и контракције, као што се то можда збило с неким претходним свемиром. Еволуција би се у том случају одвијала у супротном смеру. У фази светске контракције све би се ствари, процеси и догађаји поново јавили, али обрнутим редом од оног како су настали.
Светски „филм" био би приказан уназад. Из тога проистиче фантастична могућност при којој би умрли могли да изиђу из сандука и гробова, слично ономе што се дешава у роману М. Булгакова Мајстор и Маргарета. Затим би се враћали у живот и то натрашке, идући према процесу рођења и зачећа, да би уступили место онима који су пре њих живели... Наравно, завршетком фазе светске контракције, све би почело изнова. У вечности би се све наизменично понављало и ми исти могли бисмо постати безброј пута и, наравно, умирати на безброј начина.