Корисник:Domatrios/Да ли сте кинески писмени?

За добре паре и тако даље, добили сте неки сандук исписаних листова папира који треба да копирате, условно говорећи. Уз то сте добили и одговарајући прибор за такав рад: дашчице од трске, четкице и боју и одговарајући папир који су за то потребни.

Уз претпоставку да вам није позната писменост источних култура, отварате сандук и прегледавате материјал. Текстови су написани неразумљивим језиком и неразумљивим писмом. (За нас који »знамо« о чему се ради писмо је кинеско.)

Издвојени од цивилизације (замисли ужаса без Интернета) приступате послу. Папири у пакету јесу сложени, а да ли су сложени по неком реду (нису увезани) то се не може утврдити. Узимате први лист. На њему само један знак, и то велики. Ни Мајка Мара не би погодила шта би то могло да представља. Неке вертикалне, хоризонталне и косе црте.

Али, шта је ту је. Приступате послу. После доста муке и времена, први лист је готов. Упоређујете ваше дело са оригиналом. Није баш идеално, али личе, није да не личе. Одмах се појавио и један проблем. У том знаку, међу цртама, нашла се и нека тачкица. Говорим о оригиналном папиру. Сличне тачкице сте и ви правили док сте радили копију. Те тачкице су настале случајно: неконтролисано је капала боја на папир. Нормално, све сте то обрисали, али сте ову »оригиналну« тачку верно пренели са оригинала. Можда није требало? Можда је и та тачка настала као последица непажње писара. Да ли треба преносити и грешке? А шта ако је она намерно ту стављена? Као и у сваком послу, изгледа да ни овде не мањка проблема. Проблем је првенствено филозофски: понављајући нечије намерне или ненамерне грешке радимо исправно, а исправљајући нечије грешке – радимо погрешно. Овде парола – учити на туђим грешкама – никако није примерена.

Следећи лист је био нови проблем. Петнаест редова, у сваком реду по петнаест знакова. Лист на коме су записани био је квадратног облика. Прионули сте на посао. Писаљка уместо да клизи гребе. Закључујете да ту нешто није у реду. Можда је писар писао обрнуто – с десна у лево. Опет није добро. Нешто стварно није у реду. Ах, да. Проблем није у смеру писања, него у оријентацији папира. Иако на њему не пише шта је горе, а шта доле, после мало експериментисања ипак се то могло установити.

Дакле писало се с лева на десно, јер тако писање иде глатко. Ипак није. Зашто није? Па зато што је на неким папирима по пола десне стране било празно. Горња половина леве исписане стране била је равна односно хоризонтална, док је доња некако била у шпиц. То значи да се писало у вертикалне редове (односно колоне) одозго према доле, са следећим редом у десно.

То је увелико олакшало писање, првенствено због повећаног поуздања и сигурности у исправно логичко закључивање. Рутина у даљем писању је постајала све очигледнија. Проблем са нумерацијом страница, који је испочетка изгледао нерешив, одмрсио се полако сам. Иако није било »арапских« sic! бројева, честим понављањем знакова у различитим низовима они су добили јасна бројевна значења. За сваки случај паралелно сте водили белешке, јер што је нешто јасније тиме је посао лакши. Временом је тих бележака постајало све више, јер су се записивали сви занимљиви случајеви који су се појављивали у раду.

У самозадовољству, постајете прави експерт за писање. Некад је довољно само »бацити око« на неки текст па га у целости написати без имало контролисања. Већ сте »научили напамет« гомилу знаковних низова или фраза који се немилице понављају. Већина тих фраза се понављала из једног већег текста који сте ви условно назвали »Свето писмо«. Да ли је то био религиозни или филозофски текст није се могло закључити. У сваком случају је то био нека врста моралног канона или упутства, због толико честих референци.

А онда су се поред текстова почеле појављивати илуминације...

Крај (оригиналног текста. )