Корисник:Golija/Дидактични карактер хришћанске уметности
|
Овај чланак је кандидат за премештање на Вики књиге. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Све до петог века и распадања Западног Царства на уметничким облицима не види се никаква коренита промена. Стари римски експресионизам сада се развија у стил ,трансценденталне изјаве'. Ослобађање уметности од стварности сада је потпуно; доследно одбацивање сваке намере да се репродукује стварност иде тако далеко да то често подсећа на геометријску уметност ране Грчке. Композиција слике је поново подређена принципу декоративног распореда, који међутим више не изражава просто естетско својство ритма, већ неки виши план, неку хармонију сфера. Уметници се ваше не задовољавају чистом декоративношћу, подједнаким размаком између фигура, симетричним распоредом група, ритмичком равнотежом покрета, пријатним слагањем боја; такви принципи композиције имају уводну и подређену улогу у новом систему какав се коначно појављује у броду Цркве санта Мариа Мађоре. Овде се призори догађају у некој посебној средини без светлости и ваздуха, у простору без дубине, перспективе и атмосфере, с равним, безобличним фигурама које су без тежине и сенки. Потпуно је напуштен сваки покушај да се створи илузија доследне просторне целине; фигуре уопште не делују једна на другу и односи међу њима су чисто идеални. Оне постају далеко укоченије и беживотније, а истовремено и далеко достојанственије, продуховљеније, удаљеније од живота и од ове земље. Већина средстава помоћу којих се постижу ти ефекти, на првом месту смањење просторне дубине, равни и фронтални изглед фигура, економичност и једноставност цртежа, била су позната касно-римској и рано-хришћанској уметности; али сада се сва та средства сједињују и образују елементе једног нарочитог новог стила. Ови елементи су раније налажени одвојено, или су бар примењивани само ако је изгледало да их захтева нека одређена ситуација, и увек су били у отвореном и нерешеном сукобу с натуралистичким традицијама и осећањима; овде је, међутим, бекство од света у пуној мери остварено и све је хладна, крута, беживотна форма — мада надахнута врло снажним и врло неопходним животом који се остварује кроз смрт телесног Адама и буђење новог духовног човека. У свему томе одражавају се реци св. Павла: ,Ја живим, али не ја већ Христ живи у мени'. Антички свет и његово уживање у чулима сада су одбачени; стара слава је нестала; царски Рим је у рушевинама. Црква слави своју победу, не у духу римског племства већ у знаку једне моћи која наводно није од овог света. Тек сада, када је црква апсолутни господар, она ствара уметнички стил који нема готово никакве везе са стилом античког света.