Корисник:Golija/Каснокласична и ранохришћанска спиритуалност

Овај чланак је кандидат за премештање на Вики књиге. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. У супротном, помозите и пребаците овај чланак у Вики књиге.

Током прва два или три столећа свога постојања рана хришћанска уметност је била само наставак или чак варијанта касно-римске уметности. Сличност између касно-паганских и рано-хришћанских дела је толика да је до одлучне промене стила морало доћи између класичне и пост-класичне, а не између паганске и хришћанске ере. У уметности касног царства, а нарочито у делима из Константиновог доба наговештене су основне црте хришћанске уметности — њен нагон за спиритуализацијом и апстракцијом, њена наклоност према равнина, бестелесним, нестварним облицима, њен захтев за фронталношћу, достојанством и хијерархијом, њена равнодушност према органском животу крви и меса, њено одсуство интересовања за карактеристично, индивидуално и врсту. Укратко, видимо ону исту некласичну жељу да се представи духовно, а не чулно, изражену и на сликама у катакомбама, мозаицима римских цркава и најранијим хришћанским рукописима. Развој се креће од подробних приказа ситуације у каснијим класичним временима преко сажетог записа чињеница крајем паганског доба до шематских, као печатом рађених симбола ране хришћанске уметности. Почевши од раног царства можемо пратити корак по корак процес у коме идеја постаје све значајнија од спољне форме, а форме се постепено развијају у неку врсту хијероглифског писма. Пут који хришћанску уметност води све даље од реализма класичне уметности рачва се у два правца. Једна развојна линија је дала симболизам чија сврха није толико да прикаже колико да превођењем сваке појединости призора на тајни језик доктрине спасења изазове осећање духовног присуства светих личности. Духовна вредност, коју по мишљењу тог доба уметничко дело добија оваквим превођењем, објашњава неке особине ране хришћанске уметности које би иначе биле неразумљиве — њено занемаривање природне величине и подешавање размера према духовном значају представљених личности, њену такозвану ,обрнуту перспективу' по којој су главне личности када су даље од посматрача веће од подређених фигура у предњем делу, разметљиви фронтални изглед који она даје значајним фигурама, њену сумарну обраду чисто допунских појединости, итд. Друга развојна линија дала је епски или илустративан стил чији је циљ да пружи уму живи приказ разних призора, радњи и догађаја. У ствари, рељефи, слике и мозаици ране хришћанске епохе или су предмети обожавања или приказују библијске приче и легенде о свецима. У њима су сви уметникови напори усредсређени на јасно и разумљиво представљање саме радње; на пример, на минијатури из Росанског јеванђеља, која приказује Јуду како враћа сребрњаке, један од предњих стубова који подупиру свод делимично је одсечен да би се видео свештеник, иако се претпоставља да он седи иза стуба. Сликар је свакако више желео да јасно прикаже свештеников покрет одбијања него да да тачан приказ појединости које немају никакве везе с радњом.