Корисник:Golija/Самуил Смајлс:Труд
|
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
ГЛАВА ПРВА. Труд.
„Не шта имам, него шта стварам, то је моје имућство". (Карлајљ).
„Стваралачки је труд једини капитал којим се један народ богати и који народни напредак и његово благостање умножава. Соломун вели: у сваком раду лежи корист. Шта је наука о народном газдинству и привреди, него досадна придика о овом тексту". (Самуило Линг).
„Бог се брине за добре ствари у свету, да служе потребама природе, помоћу радова ратара, помоћу умешности и труда занатлије и предузимљивости трговаца... Лен је човек сличан мртвом човеку, он је равнодушан на све промене и нужности у свету и он живи само за то да страћи време и да једе плодове земљине. Као црв или као вук умире такав човек и он се губи и пропада када му дође суђени час, а у међувремену док живи низашта није . (Јеремија Тајлор).
„За материјал за грађевину коју подижете, можете утрошити своје време, јер наше Данас и Јуче гомилају грађу, којом ми зидамо. (Лонгфело).
Штедња је почела са цивилизацијом. Први почеци њени падају у оно доба, кад су људи нашли за нужно да се исто тако брину за сутрашњи дан, као што се брину за данашњи. Она је отпочела пре него што је новац и постојао.
Штедети, то значи у приватном животу домаћински поступати. Штедња садржи или обдржава заједницу ствари у домаћим односима, а исто тако и ред и управљање породице.
Док вештина домаћега газдинства појединих, приватних људи има смер, да створи и појача газдинство и угодност појединца, дотле је циљ народне привреде, да створи и појача богаство народа. Приватна имовина као и јавни иметак имају исто порекло. Богатство, тј. течевина, задобија се радом и штедњом, нагомилавањем она се обдржава, а вредноћом и истрајношћу она се умножава. Уштеђевине појединаца чине богатство или боље рећи благостање читаве нације. С друге стране, распикућство појединаца доводи ка осиромашењу држава. Према овоме сваки се штедљив човек има сматрати као Јавни добротвор, а сваки распикућа као јавни непријатељ. Не постоје различита мишљења о томе, да се у приватном животу мора кућевнички, тј. штедљиво поступати. Сваки то признаје и сваки препоручује то. Али у погледу народнога привређивања, мишљења се у многоме разликују и мимоилазе. Мишљења су различна на пр. у погледу поделе капитала, у погледу гомилања имућства, у разрезивању порезе, у законодавству за сиротне класе и другим предметима — ну ми нећемо да улазимо у ове ствари. Нас овде, за овај мах, интересује домаће газдинство у приватном животу, тј. штедња.
Управљање домаћим газдинством није природан нагон човеков, него последица искуства, примера и расуђивања. Оно је исто тако и последица васпитања као и свесности. Само онда, кад људи постану разумни и кад почну расуђивати, наступа то, да постају умерени и скромни у својим захтевима. Отуда је најбоље средство да људи и жене постану кућани, ако их учинимо разумнима.
Распусност или расипање је човеку више својствено него кућење. Дивљак је највећа распикућа; јер он не пошишља на будућност, не мисли на сутрашњи дан. Преисторијски човек ништа није створио. Он је живео у јамама и пећинама, које су биле грањем прекривене. Дивљак се хранио шкољкама, што их је на морској обали находио, или је јео дивљу ружу и брашњаву јагорчевину, што их је по шумама збирао и купио. Он је каменом убијао животиње. Он их је вребао, или их је тражио и гонио јурећи пешке за њима, док оне нису пале. Тада је тек научио да употреби камен као оруђе, као алатку и начинио је од њега стрелу и копље. На тај начин он је свој рад корисно употребио и тако је тице и остале животиње брже и лакше убијао.
Дивљак преисторијски није имао ни појма о обделавању земље. Тек у сразмерно новије доба отпочели су људи да сабирају зрневље и семе за храну, и да од тога остављају један део за сејање и жетву о идућој години. Човек је учинио огроман, управ неизмеран напредак, када су пронађени минерали и када се употребила ватра, те се од њих и из њих вадили и топили метали. Тада је човек већ могао тврде предмете да справља, тада је могао камење да оштри, куће да зида; и тако је неуморним трудом проналазио разнолика средства и путове, који су га одвели цивилизацији. Становник океана изгорео је у обореном дрвету средину, довукао је то дрво до обале и навезао се с њим на море, те хватао себи рибу, да се њом храни. Издубљено дрво постало је ораница и чун, чије су стране придржавали гвоздени јексери. Брод је постао галија, лађа, пароброд, лађа са завртњем и моторима и свет је био отворен за расељивање и цивилизацију.
Човек би и даље остао да живи у дивљачном стању, да се нису јавиле последице корисних радова, који су претходили. Човек се задржао на земљишту и присвојио га је и он га је почео тако да обделава, да му је земља почела да даје храну за употребу. Стари су пронашли алатке и предине, а ми смо пожели корисне последице. Они су пронашли и открили уметност и науку, а ми смо наследници корисних успеха њихових радова. Свеколика природа учи нас, да оно, што је једном постало, а показало се као добро и благотворно, не може никад сасвим пропасти и изгубити се. Жива створења потсећају вазда на милијуне покојних и погребених, који су пре њих радили и нешто створили. Умешност у изради уметничких производа и спретност, која се показује на грађевинама и уметничким радовима давно пропалих вароши, Ниниве, Вавилона и Троје, та умешност и складност досежу до у данашње дане. У кућаништву и пословима природе не пропада труд и рад ни једнога човека. Ма колики био заостатак кориснога пословања, он се наставља и корисно служи, не само појединцима, него читавоме нараштају и роду људском.
Просто материјално богаство, материјални иметак, који нам је од наших предака у наслеђе остао, чини само један незнатан део огромне суме нашега општега наслеђа. Наше право наслеђа по рођењу, састоји се из нечега, што никако није пролазно. Оно се састоји из суме корисних дела људске умешности и људскога рада. Та се дејства не преносе ученошћу, него поуком и примером. Прошло покољење било је учитељ следећем колену и тако се до у наше дане одржавају уметност и умешност у раду, поуке и знања о примени машина и осталих предмета. Радови и напори ранијих покољења, преношени су на тај начин са оца на сина, са колена на колено и они још и данас сачињавају природно наследство људске расе — које је једно од најважнијих средстава цивилизације.
Наше право наслеђа по рођењу, састоји се, дакле, из корисних последица радова наших предака; али се не можемо њему радовати, ако и ми сами на истом послу не будемо имали учешћа у раду. Сви морају да раде — или рукама, или главом. Без рада живот нема никакве вредности; без рада наступа стање моралне успаваности. Ми не мислимо овде једино на физички рад. Има безброј других радова: посао делања и издржљивости, посао стрпљења и проучавања, посао предузимљиве човекове воље и љубави, рад, који шири и утврђује истину и цивилизацију, рад, који умањава болове и страдања, који сиротињи олакшава сношење терета, који поткрепљује и подиже слабе и немоћне, и који их доводи у положај, да се сами могу помоћи.
Баров овако говори: „Племенито срце ће увек одбити са презирањем да, као трут, живи од рада других људи, да као јазавац]] и лопов из туђих кошева себи храну набавља, да као ајкула хвата ситне рибе и живи од њих. Такав ће се човек трудити и преко својих дужности, да се стара и брине чак и за друге, и изићи ће људима на сусрет услужношћу и доброчинством. Јер нема рада, нема занимања, од скиптра до просјачке палице, које не захтева рад главе или рад руку, или рад обејих."
Рад није само једна неопходност, нужност, него он је и радост. Што би иначе могло бити клетва, уређењем нашега физичкога система постаје благослов. У извесним односима наш је живот борба са природом, али је исто тако, у другим односима и заједнички рад са природом. Сунце, ваздух и земља, непрестано нам одузимају наше животне способности. Због тога ми једемо и пијемо, да би се исхранили и одржали, због тога се одевамо, да би сачували потребну топлоту.
Природа ради са нама у друштву. Она нам даје земљу, коју ми плугом и ралицом преоравамо; она чини да расту и сазревају плодови што их ми у земљу сејемо и садимо. Она нам, уз припомоћ људских руку, набавља и даје вуну, коју предемо, и храну, коју ми једемо. И не треба никада изгу-бити из вида, да је, били ми сироти или богати, све што једемо и пијемо, све, чиме се одевамо и све што нам склоништа над главом даје, да је све то, од палате до колебе, последица рада. Људи раде узајамно и указују једни другима рукопомоћ ради узајамнога одржања свију. Земљорадник обделава њиву и земљу и стара се за храну, фабрикант прави тканине од којих кројач и шваља кроје одело и рубље, циглар и зидар подижу и зидају куће, у којима ми уживамо у радостима породичнога живота. Дакле, велика множина раднога света доприноси да се створи овај општи резултат.
И најпростије ствари добијају одмах велику вредност, чим се на њих примене рад и умешност. Рад је у истини прави живот човечанства. Нека се рад уклони, нека се одагна, и људски род одмах ће бити осуђен на смрт. Апостол Павле каже: „Онај, који неће да ради, не треба ни да једе"; а апостол се дичио што је сопственим рукама радио и што никоме није био на терету. Постоји још она добро позната прича о једном старом сељаку, који је имао троје нерадне деце. Када је старац био на самрти, он позове сва три сина к постељи, да им каже једну важну тајну. „Децо драга, рече родитељ, велико благо лежи зако-пано у њиви и ја сам рад да га вама оставим." Старац се борио са смрћу тешко дишући. „А где је закопано то благо?" запиташе сва три сина у један глас. „То баш хоћу и да вам кажем" одговори немоћни старац. „Ви ћете морати да копате тамо ..." У томе тренутку старца издаде снага, он клону и испусти душу своју, пре него што је саопштио важну тајну деци својој. Ну одмах после смрти синови се дадоше на посао и преораше напуштену и необрађену њиву и тако преврнуше и управо уредише сваки крајичак своје земље.
Али блага нигде не нађоше; ну научили су радити. А када њиву засејаше, па узри плод и стиже жетва, тада се јави накнада за онај њихов негда утрошени труд. Тада су заиста у своме имању нашли оно закопано благо, о коме им је њихов стари отац на самрти говорио да га ископају из земље. Ну рад је у исто време и терет; радје и казна; он је част и он је задовољство. Рад се може сматрати и као сиромаштина, али у њему ипак има нечега госпоственога. Он у исто време изазива наше природне жеље и подмирује наше разнолике потребе. Без рада шта би био човек, шта би био живот, шта би била цивилизација? Све што је велико на човеку происходи из рада—радом су постале велике тво-ревине уметности, у књлжевности, у науци. Знање, како се вели „крила, којима се ми ближе небу дижемо", знање, само се радом постиже. Геније је само способност да се интензивно ради; он је сила, која чини велике и непрекидне напоре. Рад може бити и казна, али у истини то је победничка казна. То је служба Богу, испуњавање дужности, похвална песма и бесмртност за оне, који са најчистијим смером раде и теже најузвишенијим циљевима.
Много је таквих који проклињу закон рада и туже се на њ, а не помишљају да преданост раду није само у сагласности са божјом вољом, него нам у исто време служи као неопходно средство за развитак духа и за сва уживања, као и све потребе наше заједничке природе. Од свију несрећних људи извесно су најнесрећнији они, који се ничим не занимају, којима живот бескорисно протиче, који немају ништа друго да раде, до једино да се брину о задовољењу својих чулних потреба. Зар то нису најжалоснији људи; зар то нису најјаднији и најнезадовољнији од свију људи, јер живе у стању досаде и бескорисни су и себи као и другима? Зар такви људи нису прави терет за земљу, које, кад их нестане, нико нежали, нико не оплакује? Заиста врло жалосна, врло несрећна је судбина беспосличара и нерадника!
Који су људи потпомогли, да се свет тако много унапред крене, него радни свет; ко други, него људи који су из нужде или сопствених побуда радили? Све што називамо напретком — цивилизација, благостање, усавршавање — све то зависи од примењене радљивости, почевши од надгледања житнога класа, па до градње огромнога пароброда, од убода игле у јаку, па до дивне статуе, којој се свет диви. На исти начин све лепе и корисне мисли проистичу из рада, из студије, стварају се из посматрања, проучавања и приљежнога израђивања. Најплеменитији песнички производ, не може се извести и својим бесмртним строфама, кроз покољења будућности звонити, без брижљивога труда и рада. Ни једно велико дело није у једном потезу створено и изведено. Оно је последица многоструких напора, који су често пута рђаво за руком испадали. Један нараштај отпочиње једно дело, други га наставља ту садашњост ради у складу и заједници са прошлошћу. Тако је Партенон отпочео да се прави од опека; тако је најранији запис и суд био забе-лежен неколиким потезима у песку. Исто је тако са појединцима у човечјем роду, отпочињу са напорима који стварају наказе, али услед и помоћу сталне и издржљиве тежње и ра а завршују славним и успешним исходом.
Примери, које нам пружа историја људскога труда и радљивости, остају увек исти. Труд и вредноћа стављају и најсиромашнијега човека у положај, да стекне и задобије части, ако не и одликовања. Најславнија имена у историји уметности, књижевности и науке, јесу имена људи, који су упорно и неуморно радили. Машински грађевинар дао нам је парну машину; ткач један дао нам је машину за предиво, радник у угљеном мајдану усавршио је локомотиву, а берберин је пронашао машину за ткање — управ радници свију врста, једни за другима, допринели су слави и тријумфу механичка рада и извежбаности.
За радника сматрамо ми не само онога човека, који својим мишићима ради. Мишићне покрете може и коњ један да чини. За нас је онај, у правом смислу, радник, који ради и својим мозгом и чији физички систем стоји под утицајем његових виших, умних, способности. Човек који црта једну слику, човек који пише какву књигу или израђује законе, човек који сачињава песму, у најсавршенијем смислу речи, јесте радник и он није толико потребан за физичко одржање људске заједнице, као што су потребни орач и пастир; али он није ништа мање важан за друштво, јер он друштву набавља и даје најсавршенију духовну храну.
Пошто смо довољно говорили о важности и нужности рада, сад ћемо да видимо каква се употреба може учинити од користи, коју можемо да извучемо од рада. Јасно је да би човек остао вазда дивљак, кад не би нагомилавао уштеде, што су му их преци створили и оставили — уштеде у умешности у раду, у способностима, изналажењу и образовању. Уштеде света створиле су цивилизацију његову. Уштеде су последица рада, и само се онда резултати цивилизације почињу да дижу и гомилају, кад радни свет отпочиње штедети. Ми смо већ нагласили да је штедња створила цивилизацију.
Штедња производи и ствара капитал, а капитал је сачувани и одржани резултат рада. Капиталиста је онај човек, који не утроши сасвим оно, што је радом стечено и зарађено. Ну штедња није никакав природни нагон. Она је основни нагон испољавања, истицања, а он мора да се заради, да се задобије. Она садржи у себи самоодрицање — одустајање од садашњега уживања за рачун будућега, потчињавање животињских пожуда разуму, она је предрачун, предвиђање и мудрост. Она ради за данас, али се брине и за сутрашњи дан. Она полаже капитал што га је сачувала и састарава се за будућност. Едвард Денисн говори овако: „Право човеково да у будућност погледа, то право, које му разум даје има дужност за сапутницу, да се за ту будућност брине, а наш језик, да би означио или изразио тај рад за обезбеђење од будуће оскудице, служи се једном речи, која у своме првобитноме значењу садржи у себи само пасивну предвиђеност. Колико год говоримо о врлини предвиђености и старања за будућност, ми увек сматрамо, да у напред нешто предвидети, значи за исто се припремити или се од њега сачувати. Будућност знати није никаква врлина; али највећа је врлина знати се и умети за њу приуготовити се."
Али највећи број људи не брине се за будућност. Ти се људи ни прошлости не сећају. Они помишљају само на садашњост. Они ништа не подижу. Они утроше све што зараде. Ни најмање се они не паште ни за сопствену будућност, нити пак за будућност својих породица. Они могу велику количину зарађивати, али они поједу и попију, утроше све што заслуже. Такви су људи непрестано сиромашни и стално се налазе на ивици оскудице.
Исто тако бива и са понеким народима. Они народи немају никаква капитала, који утроше све што произведу, и не оставе никакав сувишак за будуће произвођење. Они живе као и појединци који не штеде, ну живе одмах из руку у уста носећи и вечито су бедни и оскудни. Народи који никаква капитала немају, немају ни трговину никаку. Они нису ништа сакупили ни прибрали, чиме би могли располагати и шта би могли дати; тако, они немају никаквих лађа, никаких морнара, никаких лука ни пристаништа, никаквих канала ни путева, никаквих железница. Уштедни труд јесте основа цивилизације света.
Погледајмо само на Шпанију. Најбогатија и најплоднија земља најмање производи. На обалама Гвадалакивира реке, где је некада постојало дванаест хиљада села, нема данас ни осам стотина, па и она су пуна просјака. Једна шпанска пословица вели: „El cielo y cuelo es bueno, el entresuelo malo - - небо и земља су добри, али оно што између њих постоји, то је рђаво и не ваља. Трајни напор или стрпељиви рад су ствари које Шпањолац не може да издржи. Створен пола из лености, пола из охолости, не може никако послу да се привикне и приволи. Шпањолац ћe ce стидети да ради, али се неће застидети да пружи руку и просјачи.
На такав начин људско се друштво очито издваја у две класе - у штедљивце и у расипаче, у оне који се брину и у оне који се ни о чему не старају. На тај начин друштво је састављено из кућаника и бескућника, из оних који нешто имају и оних који ништа немају. Људи, који раде кућански поступају, постају поседници и притежаоци капитала, који за тим опет и нове послове предузимају и у покрет доводе. Капитал се гомила у њиховим рукама и они дају посла другим радницима, да за њих раде. На тај начин отпочињу трговина и саобраћај. Штедише зидају куће, подижу магацине и воденице. Они набављају машине и алате за фабрике. Они граде лађе и шаљу их у далека светска пристаништа. Они гомилају своје капитале и граде железнице, луке читаве и пристаништа. Они отварају окна рудокопна за вађење угља, гвожђа и бакра и постављају пумпе у њима да их од воде очисте. Они дају радницима да рударство обрађују и тако дају повода за стварање безбројних послова и занимања.
Све је ово резултат штедљивости. То је последица размишљања, умовања, које узима себи новац у помоћ и употребљује га или примењује на корисне сврхе. Онај, који не штеди ништа, нема никакога удела у напредовању света. Он утроши све што му утече у руку и никоме не може на припомоћи да се нађе. Сасвим је све једно, колико новаца он зарађује, положај његов ни у ком случају није пажње достојан. Он не негује ни један извор за припомоћ. Такав човек увек призива другога у помоћ. Он је збиља у ствари рођен слуга и роб штедише.