Корисник:Golija/Умртвљавање приватног капитала од стране државе

Током сеобе народа грчки Исток није доживео културну пропаст као Запад. Градска и новчана привреда, скоро потпуно пропала у Западном Римском Царству, наставила је да цвета на Истоку и била је у ствари снажнија него икада. Становништво Константинопоља порасло је на један милион већ у петом веку, а приче савременика о његовом богатству и сјају звуче као бајка. Током целог средњег века Византија (Источно Римско Царство)је важила као земља чуда пуна небројеног блага, непрекидних светковина и палата блиставих од злата; она је читавом свету била пример државне величине. Средства која су омогућавала тај сјај притицала су од заната и трговине. Константинопољ је далеко више него Рим био метропола у модерном смислу речи; то је град са становништвом које је било мешавина разних народности и имало космополитске погледе, центар индустрије и извоза, чворна тачка спољне трговине и веза с удаљеним крајевима, а истовремено и прави источњачки град чији становници не би могли да схвате због чега се на Западу трговина сматрала понижавајућим занимањем. Чак је и двор са својим монополима био једно велико индустријско и трговачко предузеће. Ограничења која су ти монополи наметали економској слободи условила су да је и поред капиталистичке структуре византијске привреде стварни извор приватног богатства била непокретна имовина, а не трговина. Велике зараде у трговини нису притицале у руке приватника, већ су одлазиле држави и царској кући. Ограничења приватне иницијативе нису потицала само од тога што је од Јустинијана право на производњу извесних свилених материјала и трговину најважнијим животним намирницама припадало једино држави него и од прописа која је целу организацију производње и трговине препуштао градској администрацији и еснафима. Међутим, захтеви државног благајника нису се ни у ком случају задовољавали државним монополом у најуноснијим гранама индустрије и трговине; државна благајна је већи део свог прихода извлачила од приватних предузећа путем такса, пореза, царине, наплата за овлашћења, итд. Због тога покретни приватни капитал уопште није могао доћи до изражаја. Аутократска економска политика круне дозвољавала је једино земљопоседнику да остане неузнемираван и самосталан на свом пољском поседу; у граду је све било под најстрожом контролом и управом средишне владе." Захваљујући својим редовним приходима од пореза и рационализованих државних предузећа, Византија је имала потпуно уравнотежен буџет и располагала је залихама новца које су јој, за разлику од западних држава раног и зрелог средњег века, омогућавале да сузбије све партикуларистичке и либералистичке тежње. Царева моћ се темељила на снажној најамничкој војсци и на ефикасној јавној служби које би било немогућно одржавати без редовних државних прихода. Њима је држава дуговала своју чврстину, а цар и своју економску слободу акције и своју независност од велепоседника.

Ти услови објашњавају зашто динамичне и антитрадиционалистичке тенденције, обично повезане с трговином, комуникацијама и градском новчаном привредом, у Византији нису могле остварити никакав напредак. Градски живот, који обично изједначава и ослобађа становништво, овде је постао извор строго дисциплиноване, конзервативне културе. Захваљујући Константиновој градској политици, Византија је од самог почетка имала друкчију друштвену структуру него градови класичне старине или зрелог и касног средњег века. На првом месту, закон по коме је поседовање некретнине у извесним деловима царства морало бити повезано с власништвом куће у Константинопољу условио је сеобу земљопоседника у град, а то је, опет, довело до развоја посебне градске аристократије која је према своме цару показивала више лојалности него племство на Западу. Та материјално задовољена конзервативна класа ослабила је и покретљивост осталог становништва и у великој мери допринела да у једном суштински тако нестабилном центру као што је био Константинопољ настане и одржи се типична култура апсолутне монархије с њеним уједначујућим, конвенционалним и статичним тенденцијама.

Цезаропапизам је био претежни облик владавине у Византијском Царству: то значи да је световна и духовна власт била сједињена у рукама једног властодршца. Власт цара над црквом засновала се на учењу о божанском праву које су развили црквени оци а Јустинијан прогласио за закон. То учење је заменило стари, с хришћанском вером сада неспојиви, мит о божанском пореклу краља. Ако цар више није смео да буде ,божански', он је још увек могао да буде заменик бога на земљи или, како је Јустинијан волео да га називају, његов ,врховни свештеник'. Нигде у западној Европи није држава у толикој мери била теократија, никада у модерној историји није служба световном господару представљала тако битан део службе богу као овде. На Западу цареви су били само световни владари и црква им је увек била такмац, ако не и отворени непријатељ. На Истоку, с друге стране, они су стајали на челу све три хијерархије — црквене, војне и управне— и сматрали су цркву само једним, државним ресором'.