Википедија

Корисник:IvanaJovana/песак

< Корисник:IvanaJovana

Krivični populizam je proces preko kojeg se glavne političke partije takmiče jedna sa drugom da bi bile "oštre prema kriminalu". [1] Najčešće je povezan sa javnim mišljenjem da je kriminal van kontrole i ima tendenciju da se manifestuje za vreme izbora kada političari iznose svoju oštru politiku koja bi smestila više prestupnika u zatvor pre donošenja presude i iziskivala duže kazne. Krivični populizam obično izaziva razočarenje kod jednog dela društva - žrtva zločina i njihovih predstavnika - koji veruju da su izostavljeni, ili jednostavno zaboravljeni, zbog sudskih procesa koji se više fokusiraju na osuđenike. [2] To vodi krivičnoj politici napravljenoj da osvoji glasove pre nego da smanji kriminal ili promoviše pravdu.

Poreklo termina уреди

Prema mišljenju profesora John Pratt-a , kriminologa sa Viktoria Univerziteta u Wellengtonu i internacionalnih vlasti za krivični populizam, originalni koncept je započet u radu Ser Anthony Bottoms-a kriminologa sa Univerzitet u Cambridgeu. 1995. godine Ser Antony je skovao termin "populističko kažnjavanje" da opiše jedan od glavnih uticaja koje je video u radu savremenog krivičnog pravosuđa i kaznenih sistema. Namera je bila da se prenese pojam političkog tapkanja isključivo u njihove vlastite svrhe, za šta je verovao da je kazneni stav javnosti za svakoga ko počini zločin. Termin se promenio u "krivični populizam" kada kada je profesor Julian.V. Roberts ( Univerzitet u Oksfordu ) tvrdio da " krivični populisti omogućavaju izbornu prednost politike kako bi imali prednost nad njihovom kaznenom efikasnošću."

U Francuskoj, ovaj koncept je popularizovao Denis Salas, sudija i univerzitetski kolega, koji je definisao kao "saosećajan diskurs prema žrtvama" koji vodi izvrtanju pravde. [3] Salas kaže da je u Francuskoj krivični populizam vodio preplavljenošću novim zakonima napravljenim da dostignu nerealne ili utopijske ciljeve - društvo gde ne postoji nikakav rizik. On je rekao da su mnogi novi krivični zakoni odobreni što može biti povezano sa njihovim uticajem na javno mišljenje, pre nego na stvarnu efikasnost smanjenja kriminala.

Teorije zastrašivanja уреди

Osnovni pozivi za snažniji pristup kriminalu je verovanje u teoriju zastrašivanja - što je strožija kazna za određenog prestupnika, manja je verovatnoća da će ljudi počiniti taj isti zločin. Programi kao što su centri za obuku i programi "zastrašivanja" obezbeđuju "stroge" kazne za tinejdžerske prestupnike - oslanjajući se na teoriju zastrašivanja. Tri udarca" politika na Novom Zelandu i u Sjedinjenim Američkim Državama je takođe bazirana na pretnji i na stvarnom, dugoročnom zatvaranju prestupnika. [4] Verovanje u teoriju zastrašivanja takođe zahteva verovanje u sposobnost potencijalnih prestupnika da prave racionalne izbore. 'Teorija racionalnog izbora' objašnjava da će pojedinac biti jedino odvraćen sa određenog kursa ukoliko napravi listu za i protiv i shvati da teška kazna leži u čekanju(u kombinaciji sa procenom verovatnoće da budu uhvačeni) i čini da nije vredno napraviti zločin.

Međutim, dokazi ukazuju da povećanje težine kazne nema toliko zastrašujući uticaj na kriminal, koje povećanje izvesnosti kazne ima. [5] Očigledno da će povećanje težine kazne imati manji uticaj na ljude koji ne veruju da će biti uhapšeni za svoje postupke. Studija kanadskog kriminologa Paul Gendraua prikazuje rezultate 50 različitih studija efekta zastrašivanja od zatvoreništva koji uključuje preko 300.000 presutpnika. U izveštaju se navodi: "Ni jedna od analiza nije navela zatvorenike da smanje recidivizam. Stopa recidivizma za prestupnike koji su bili kažnjeni sankcijama od strane zajednice je bila slična. Sve u svemu, duže kazne nisu povezane sa smanjivanjem redicivizma. Zapravo, dokazano je suprotno. Duže kazne su bile povezane sa povećanjem redicivizma za 3%. Ovo saznanje ukazuje podršku (suprotnoj) teoriji da zatvor može služiti kao "škola za zločin" za određene prestupnike".[6]

Uspon pokreta žrtava уреди

Do 60ih godina XX veka krivična pravda u zapadnjačkim demokratijama je uključivala pre svega samo dve strane, državu i prestupnike. Uspon pokreta žrtava u drugoj polovini XX veka uključuje nove, a do sada uveliko zaboravljene, igrače u arenu pravde. U početku grupe žrtava su pružale podršku i savetovanje žrtvama zločina, dok je država počela da obezbeđuje finansijsku pomoć i restituciju. Kako je pokret postajao sve organizovaniji, stavovi grupa žrtava su postali institucionalizovani kroz spektar mehanizama kao što su uticaj izjava žrtava i umešanost žrtava u rasprave glavnih odbora. U Sjedinjenim Američkim Državama notifikacione šeme kao što je Meganin zakon, wkoji zhateva od vlasti da informacije koje se tiču seksualnih prestupnika budu dostupne u javnosti, takođe je bio deo procesa.[7]

Grupe kao što su Ujedinjeni građani za bezbednost i pravdu u Kanadi, Pravda za sve u Sjedinjenim Američkim državama i Sensible Sentencing Trust na Novom Zelandu su često bile oštre i bučne iako njihovi potparoli generalno predstavljaju samo manjinu žrtava kriminala –obično one u senzacionalnim slučajevima ubistava.[8] Takve grupe se oslanjaju na populističke apele na ‘ zdrav razum’ pre nego na dokaze, istraživanja i analize – što ih čini privlačnim za senzacionalni pristup sve više usvojen od strane medija.

Na Novom Zelandu, Sensible Sentencing Trust je imao značajan uticaj u medijima i u političkom procesu –iako Trust ne pominje žrtve u svojim izveštajima o misijama koje su vezane za zaštitu 'sigurnosti za sve ljude sa Novog Zelanda od nasilnih i kriminalnih prekršaja'. Na čelu Trusta je Garth McVicar, farmer iz Nejpira.

Uloga medija уреди

Uloga medija je ključna u oblikovanju percepcija o nivou krivičnih dela u društvu i promovisanja populističkih ideja. Pogotovo u Anglo-Saksonskim državama, tabloidi imaju običaj da se fokusiraju na priče o nasilnim zločinima, pogotovokada u njima postoje jezive ili neobične okolnosti. U Britaniji, obimna pokrivenost data o ubicama desetogodišnjeg James Bulger je tipičan primer. Na Novom Zelandu, dvanaestogodisnji Bailey Junior Kurariki je dobijao godinama sličnu medijsku pažnju[9] posle njegovog učesća u smrti Michael Choy-a, koji je bio pretučen na smrt dok je dostavljao picu.

Pofesor Pratt tvrdi da način na koji kazneni populizam stupa na snagu je kroz niz zakonsih i ustavnih lobi grupa koje koriste ovakva visoko profilna ubistva kako bi proizveli strah i zahtevali oštrije kazne. Ishod je da tabloidi, radioprogrami sa uključenjem, desničarski trust mozgova, organizacije žrtava i neki šefovi policije koji su evangelisti šireporuku da je rešenje za kriminal 'bez tolerancije'. Kako ove grupe dobijaju pristup medijima, postale su sve uticajnije u vladi.

Nove tehnologije, uključujući socijalne medije su takođe imale ulogu. Sve informacije su ukratko saopštene u 'audio isečcima' tako da postane nešto između informacije i zabave. To čini 'vesti' više podložne pojednostavljenim ipopulističkim objašnjenjima na račun više detaljnih analiza i naizgled nepojmljivih mišljenja akademika i eksperata. Pratt tvrdi da kao posledica, uticajnih akademika, viših državnih službenika, kaznenih reformnih grupa i sudija koji kolektivno čine 'krivično-pravnu ustanovu' je u stalnom padu.[10]

Generisanje straha od kriminala уреди

Medije omogućavaju zabrinutim građanima da pristupe slikama kriminalnih događaja - počinioca, žrtava, motiva, i senzacionalnim detaljima nasilnih krivičnih dela; međusobna komunikacija i socijalne mreže doprinose širenju tih informacija. Strah se može pojaviti ako se pojedinac poistovećuje sa opisanom žrtvom, ili oseća da njegov vlastiti komšiluk ima sličnost sa opisanim; onda se slika generalnog rizika može promeniti, personalizovati i prevesti u brigu o ličnoj sigurnosti.[11] Medije nekada izveštavaju o strahu i kriminalu kroz širu zabrinutost o propadanju komšiluka, gubitku moralnog autoriteta,i raspada uljudnosti i društvenog kapitala. [12]

Često postoji znatna razlika između percipiranog rizika od postajanja žrtve nekog krivičnog dela i statističke verovatnoće za isto. Međutim, slušati nekog ko je bio žrtva ili dobijati informacije o tome preko medija povećava percepciju rizika viktimizacije kod javnosti.[13] U nekim zapadnjačkim zemljama, reportaže o kriminalu predstavljaju 25% medijskog pokrića.[14] Formacijom povratne sprege "straha od kriminala" utiče se na to da veći broj stanovnika bude anketirano kao uplašeni, veći broj politicara može upotrebiti "strah od kriminala" kao politički problem, što tu spregu zapravo i održava.[15]

See strah od kriminala for more information.

Uticaj na zatvorsku populaciju уреди

U zemljama u kojima se javlja kazneni populizam, vrlo često se vidi povećanje zatvorske populacije. Prema prof. John Pratt-u (sa univerziteta u Wellengtonu), države kao što su Novi Zeland, Velika Britanija, i Sjedinjene Američke Države pogotovu, su doživele uticaj krivičnog populizma.[16] Robert izveštava da je krivični populizam takođe imao i znatni uticaj na Kanadu i Australiju.[17]

Tokom poslednjih 25 godina, zatvorska populacija u ovim državama se znatno povećala uprkos masovnom poricanju prijavljenih krivičnih dela, koji su evidentni i prema zavedenim statistikama, a i izveštajima žrtava.[18] U SAD na primer, stopa zatvorenika se drastično povećala bez obzira na NCVS (nacionalni kriminalni viktimizacioni izveštaj) podnet 2007. god u kom se vidi da je stopa krađe imovine i nasilnih krivičnih dela bila najmanja još od 1973. god. U Engleskoj i Velsu, između 2006-e i 2008-e god, zatvorska populacija povećala se za 7% uprkos BCS (Britanskom kriminalnom izveštaju) koji otkriva da je 2008-e stopa kriminala bila najniža još od 1981. god kad je izveštaj žrtava prvi put objavljen. [18]

U Novom Zelandu zatvorska populacija se povećala sa 60 u 100,000 ljudi 1950-e godine do skoro 200 od 100,000 ljudi u martu 2011-e. Dramatična eskalacija zatvorenika od početka 2000-ih godina prouzrokovala je izgradnju 5 novih zatvora. Ovo se dogodilo u vreme kada je stopa kriminala Novog Zelanda padala i broj ubistava se iz godine u godinu polovio. [19]

Videti još уреди

Reference уреди

  1. ^ Pratt, John; Clark, Marie (2005). „Penal populism in New Zealand”. en:Punishment and Society. 7 (3): 303—322. doi:10.1177/1462474505053831. 
  2. ^ Bartlett, Tess (јун 2009). The Power of Penal Populism: Public Influences on Penal and Sentencing Policy from 1999 to 2008 (PDF) (Теза). School of Social and Cultural Studies, Victoria University of Wellington. стр. 9. Приступљено 30. 6. 2012. 
  3. ^ By siding with the victims, Sarkozy perverts justice, Augustin Scalbert, Rue 89.
  4. ^ Deterrence Theory, John Dilulio, p 236
  5. ^ "Deterrence in Criminal Justice: Evaluating Certainty vs. Severity of Punishment", Wright, Valerie (November 2010), The Sentencing Project.
  6. ^ Gendreau, P, Goggin, C, Cullen FT, The effects of prison sentences on recidivism, User Report: Office of the Solicitor General, Canada, 1999, p24.
  7. ^ Penal Populism and Public Opinion: Lessons from Five Countries.(Book Review) Australian and New Zealand Journal of Criminology 1 August 2003
  8. ^ The Power of Penal Populism: Public Influences on Penal and Sentencing Policy from 1999 to 2008, Tess Bartlett, Victoria University of Wellington, June 2009, p 16.
  9. ^ Kim Workman, Politics and Punitiveness - Overcoming the criminal justice dilemma http://www.rethinking.org.nz/assets/Media%20and%20Crime/Politics%20and%20Punitiveness%20.pdf
  10. ^ John Pratt, When penal populism stops: legitimacy, scandal and the power to punish in New Zealand, Australian and New Zealand Journal of Criminology, December 1, 2008. http://www.highbeam.com/doc/1G1-190794149.html
  11. ^ Winkel, F. W. & Vrij, A. (1990). Fear of crime and mass media crime reports: Testing similarity hypotheses. International Review of Victimology, 1, 251-265.
  12. ^ Lee, M. (2001). The Genesis of Fear of Crime.Theoretical Criminology (5) 4
  13. ^ Tyler, T. R. (1984) ‘Assessing the risk of crime victimization: The integration of personal victimization experience and socially transmitted information.’ Journal of Social Issues, 40, 27-38.
  14. ^ Maguire, M. Morgan, R. and Reiner, R. (1997). Oxford Handbook of Criminology. Oxford University Press, Oxford.
  15. ^ Lee, M. (2007). Inventing Fear of Crime: Criminology and the Politics of Anxiety. Willan, Collumpton.
  16. ^ Penal Populism, John Pratt, Routledge, London and New York, 2007, p 15.
  17. ^ Penal Populism and public opinion - lessons from five countries, Julian Roberts, OUP 2003: https://books.google.com/books?id=9ExuP6ve4MAC&pg=PA3
  18. ^ а б Bartlett, Tess (јун 2009). The Power of Penal Populism: Public Influences on Penal and Sentencing Policy from 1999 to 2008 (PDF) (Теза). School of Social and Cultural Studies, Victoria University of Wellington. стр. 10. Приступљено 30. 6. 2012. 
  19. ^ NZ's murder rate halved in past 20 years, NZ Herald, April 7, 2009.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:IvanaJovana/песак&oldid=23218196”