Marija.Desancic7

За чланак о врсти жичаре, погледајте чланак Гондола.

Гондола је врста традиционалног веслачког чамца у Венецији. Назив Гондола потиче од грчке речи kondura^[1] која значи бродић. Препознатљива је по високим и широким крајевима. Подсећа на кануу, али је мало ужа. Прилагођена је за пловидбу по плитким водама венецијанске лагуне, јер има минимални газ. Гондола је вековима била главно превозно средство и најчешћи пловни објекат у Венецији. Данас, ови култни бродови и даље имају велики значај као превозно средство. Користе се и у бројним регатама које одржавају гондолијери, управљачи овог чамца. Временом су постале један од симбола Венеције и њених бројних канала. Вожња гондолом оставља посебан утисак и незабораван доживљај за туристе. Због тога је управо туристичка вожња, примарна улога гондола.^[2]

Опис уреди

Гондолијер и Гондола

у Венецији се данас налази близу 400 оваквих пловила.^[3] Они се израђују ручно, у традиционалним радионицама. Праве се из 280 делова, од девет врста дрвета: букве, трешње, бреста, јеловине, ариша, махагонија, храста и ораха. Према техникама прописаним у 19.веку, израда једне гондоле траје минимално три месеца и кошта неколико десетина хиљада евра. ^[4] Асиметрична гондола је дугачка 11m, широка od 1.40m do 1.60m и тешка 600kg. Нагнутост гондоле треба да буде у пропорцији са гондолијером, лева страна је за 24cm шира од десне па су на тај начин странице уједначене тежином. За бојење се раније користила смола, односно катран, како би се изоловале од влаге. Данас се користе специјалне водоотпорне боје и седам слојева лака, а једини украс на гондоли је ferro који штрчи на прамцу и прави баланс са тежином веслача, а шест зубаца на његовом врату симболише шест венецијанских sestiera- градских области. Унутрашњост гондоле је потпуно аутентична. То су два тапацирана седишта, црвене боје и још два помоћна на располагању туристима. Цена воње је око 60€ за 4 минута, a пење се на 80€ након 20 сати.

Историја уреди

Поглед на музеј са Гондоле

Гондоле у Гранд Каналу

Гондола на уметничкој слици Мишела Мариеша из 18. века

Први пут се спомиње у писмима дужда Витала Фалиера из 1094 године. Оне су биле велика инспирација за многе писце, песнике, композиторе и сликаре. У прошлости је гондола имала другачију намену и улогу. У 16.веку постала је незаменљиво превозно средство имућнијих житеља ондашње Млетачке републике, племићких и трговачких породица. Успон овог поморског града- државице већ је био достигао свој врхунац, а након открића Америке, примат су полако преузимале поморске велесиле. Почетак кризе довео је до тога да богаташи постану још разметљивији у приказивању своје моћи и сјаја, па су угледне породице почеле да се надмећу чија ће гондола бити већа, раскошнија, са скупоценијим украсима и фигурама на прамцу и крми. У 17. веку, 1633. године, Сенат је тачно прописао величину и изглед свих венецијанских гондола да се њихов добар укус не би потпуно уништио. Чланови Сената одабрали су црну боју напросто због тога што оличава елеганцију и скромност. Неке легенде су тврдиле да је црна боја био симбол пропадања, или да се тиме изражавала жалост због епидемије куге 1630, која је у овом граду однела трећину тадашњег становништва. ^[5] У 18. веку Венеција је била једна од најпрометнијих водених путева на свету са око 14.000 гондола. Њихов број се данас смањио, а осим туриста, гондолом се возе и младенци, а ова дестинација једна је од најатрактивнијих када је у питањумедени месец. Постоји традиција да се љубавни пар у гондоли мора пољубити испод сваког моста, како би вечно остали заљубљени. Осим улоге и изглед гондоле је био другачији. Сликарство Каналетаприказују много мањи прамац, виши ferrо и обично два веслача. Банана облик гондоле настао је у 19. веку од стране бродоградитеља. Конструкција гондоле наставила је да се развија све до средине 20.века, када је градска управа забранила додатне модификације.

Гондолијери уреди

Гондолијери

Гондола и њен гондолијер чине Венецију необичном и представљају њен најпрепознатљивији симбол. По венецијанском обичају, гондолијер стоји иза путникана палуби, са једном испруженом ногом, док другом синхронизује завеслаје. Он стоји усправно, а брод покреће у смеру у којем је окренут ка лицу, што је врло необичн за веслаче. Традиционалну одећу гондолијера чини шешир од сламе са траком, пругаста морнарска мајица и црне панталоне. Весло има ребрасту лопатицу, а ушица којом је весло прикачено за чамац има осам различитих положаја за кормилање. Гонделијерство је било искључиво мушко занимање, све до 2010. када је прва жена, Џорџа Босколо постала гондолијер. ^[6] Бештина маневрисања уским каналима преноси се вековима са оца на сина. Делује једноставно, занимљиво и романтично, али само наизглед. Канал Гранде, главна венецијанска улица и сплет уских, кривудавих канала закрчених чамцима, глисерим и бродовима су веома тежак изазов и захтевају велику вештину и искуство.