Корисник:Milicaaa Andic/песак

Поплаве и бујице представљају једну од највећих опасности по људе и животну средину и имају значајан утицај на друштвено-економски и техничко-технолошки развој и одрживост природних ресурса.О њиховој учесталости готово свакодневно говоре електронски медији. Поједине велике поплаве у свету, али и на нашем државном геопростору, праћене великим материјалним штетама и губицима људских живота, уврстиле су те појаве у жижу интересовања јавности. Међутим, данас у свету нема потпуне заштите од поплава и бујица.Ризик од велике воде и отказа система заштите не може се избећи, јер су то случајне величине. Поред тога, не може се димензионисати систем заштите за сваку велику воду.

Стога је у последње време у многим земљама света напуштен став да се поплаве и бујице могу сузбити и контролисати, тј. да се против њих може „борити“ и њима у потпуности управљати. С тим у вези је све више заступљен приступ адаптативног управљања заштитом и спасавањем од поплава и бујица, тј. прилагођавање поплавном ризику или принцип „живети са поплавама“. Нови концепт адаптативног управљања остварује се одмереним односом у неинвестиционим и инвестиционим радовима, као и смањењем изложености становништва и елемената животне средине поплавном ризику.

Дефинисање система цивилне одбране

Систем цивилне одбране као део одбрамбено-заштитног система земље представља облик цивилног организовања државе и друштва, који претпоставља максимално ангажовање свих потенцијала цивилног сектора друштва у циљу заштите, одбране и спасавања становништва, материјалних и културних добара, привреде, органа власти и екосистема од свих катастрофичних угрожавања у миру и рату, и стварање што повољнијих услова за заштиту и одбрану и за не-оружано супротстављање нападачу (агресору у рату).

Субјекти од значаја за систем цивилне одбране

Систем цивилне одбране је изузетно сложен систем и да би он функционисао што ефикасније неопходно је учешће бројних субјеката. Неки од тих субјеката су:

• органи унутрашњих послова
• војска
• предузећа
• инспекцијски органи
• здравствена служба
• јавне ветеринарске службе
• хидрометеролошка служба
• пољопривредна служба
• водопривредна служба
• невладине организације и удружења грађана

Задатак јавних водопривредних предузећа

Задатак јавних водопривредних предузећа је да управљају водопривредним објектима:

1. објектима за заштиту од штетног дејства вода са водопривредним уређајима и опремом (насипи, регулационе грађевине, ретенције, бране, акумулације, одводни канали, дренажни бунари, уставе, црпне станице и објекти за заштиту од ерозија и бујица);
2. објектима за коришћење вода (акумулација, водозахвати, црпне станице, резервоари за водоснабдевање, магистрални цевоводи или канали са објектима, постројења за питке воде и бродске преводнице);
3. хидромелирационим објектима са водопривредним уређајима и опремом (објекти за наводњавање и објекти за одводњавање).

У оквиру своје делатности водопривредно предузеће обавља:

• газдовање водним ресурсима,
• обезбеђење воде за коришћење, организовање и спровођење одбране од поплава,
• заштиту вода од загађивања,
• заштиту од ерозија и бујица,
• праћење, одржавање и унапређивање водног режима,
• одржавање и реконструкцију водопривредних објеката,
• одржавање каналске мреже за наводњавање и одводњавање,
• припремање планова и програма, истраживања у водопривреди, вођење водопривредног информационог система и документације о водама,
• извршавање међудржавних споразума.

Развој водопривреде Србије

Досашњи развој водопривреде у Србији био је условљен потребама и могућностима претходних генерација. Најзначајнији радови у прошлости извођени су у области заштите од поплава на равничарским теренима и речним долинама, са циљем да се онемогуће честа плављења и да се ове површине преведу у високопродуктивна пољопривредна земљишта.

Коришћење већих река за пловидбу било је посебно значајно, због скромног обима путне мреже и малих брзина на њој. Воде које су се користиле за снабдевање становништва биле су релативно доброг квалитета и лоциране у непосредној близини не тако великих насеља и појединачних корисника (прва фаза развоја). Загађење које се продуковало и испуштало у водотоке имало је локални карактер, тако да су водотоци могли да га прихвате и опораве се на релативно малом растојању од места упуштања.

Развој урбанизације, као и пораст индустријске и пољопривредне производње, захтевали су све веће количине вода одређеног квалитета, које се нису могле наћи непосредно уз кориснике. У области водоснабдевања становништва ово се манифестовало изградњом централних водоводних система насеља, а слично је и код других видова коришћења вода. При томе се захваћена вода, наравно, не враћа у водоток у квалитетном стању у каквом се захвата на изворишту. Напротив, воде у водотоцима све више служе као транспортно средство и медијум у који се одлажу отпадне материје. На овај начин се све већи број водотока на све већем простору претвара у објекте у којима је стање воде незадовољавајуће, при чему те воде постају опасне по здравље људи и живог света у њима и око њих. Развој ове комуналне фазе водоснабдевања и диспозиције отпадних вода (друга фаза развоја), која је и данас у великој мери присутна, све оштрије се сукобљава са даљом експанзијом потреба у квалитетним водама, при чему питање квалитета и коришћења речних вода поприма национални и глобални карактер.

Овоме треба придодати и велику зависност од карактеристика вода које дотичу на нашу територију, односно зависност од развоја узводних корисника и загађивача вода и мера које они предузимају у домену заштите вода, рационалног коришћења вода и заштите од вода. Ово је од посебног значаја за просторе северно од Саве и Дунава, пошто су транзитне воде десет пута веће од домаћих, а експлоатабилне (мале) транзитне воде двадесет пет пута веће од домаћих, па се као императив намеће сарадња са суседним земљама. Стање је у одређеној мери другачије на простору јужно од Саве и Дунава, где је доминантан утицај домаћих вода. Наравно, ова подела је условна пошто ће у будућности вероватно бити рационална интензивна размена вода између ових простора.