Анатомска грађа корена уреди

Корен[1] је осовински вегетативни биљни орган којим се биљка причвршћује за подлогу и упија воду са раствореним минералним материјама. На врху корена налази се вегетациона купа чијом активношћу корен расте читавог живота.

Ако се направи попречни пресек корена уочиће се његова примарна грађа:

  • На приферији корена је ризодермис (епиблем)
  • вишеслојна зона примарне коре и
  • у центру је централни цилиндар
 

Ризодермис уреди

Ризодермис је површински слој младих,вршних делова корена. Ћелије овог ткива образују коренске длаке којима се упија вода и у њој растворене минералне материје. Ризодермис споља покрива младе делове корена. То је у ствари примарно покорично ткиво које топографски одговара епидемису листа и стабла,али се од епидермиса разликује,јер ризодермис представља апсорпционо ткиво, пре свега, по томе:

а) што су спољњи зидови ћелија ризодермиса танки,

б) што нема кутикулу,

ц) што у ризодермису нема стома.


Примарна кора уреди

Примарна кора је грађена од више слојева паренхимских ћелија. Први слој примарне коре,који се налази непосредно испод ризодермиса,често је диференциран као посебно ткиво, означено као егзодермис. Значај егзодермиса је у томе што за време изумирања коренових длака и ризодермиса његове ћелије оплутњавају,егзодермис преузима заштитну улогу и добија карактер кожног ткива. Испод егзодермиса налази се основна маса примарне коре од ћелија које су ћесто распоређене у правилним радијалним низовима. Међу њима се налази доста интерцелулар. Нарочито много интерцелулара има код биљака чији се коренови развијају у земљиштима сиромашним кисеоником. У ћелијама овог ткива, које се због положаја понекад назива мезодермис, често се налазе скробна зрна. У мезодермису обично има идиобласта, смолних резервоара и канала.Последњи слој коре који је наслоњен на централни цилиндар,садржи ћелије пропуснице. Оне пропуштају воду са минералним материјама,коју су упиле ћелије ризодермиса,у централни цилиндар.Код скривеносеменица у паренхиму коре корена по правилу нема механичких и сличних ткива. Последњи слој примарне коре који чини границу према централном цилиндру, означен је као ендодермис, и увек је добро развијен. Он је од великог значаја за провођење воде и водених раствора у хоризонталном правцу од коренских длака до проводног система. На зидовима неких ћелија ендодермиса налазе се посебна Каспаријева задебљања, односно задебљања радијалних ћелијских зидова.


Централни цилиндар уреди

Централни цилиндар[2] се састоји од проводних елемената ксилема и флоема. Централни цилиндар почиње слојем паренхимских ћелија,означеним као перицикл. Перицикл се састоји од живих паренхимских ћелија,са танким целулозним зидовима. Перицикл је код многих дикотила и неких монокотила једнослојан, а вишеслојни код голосеменица. На зачетку бочног корена образује се омотач,који доприноси пробијању младог бочног корена кроз ткива коре. Овај омотач при пробијању коре корена дејствује не само механички,већ и хемијски,јер лучи ферменте који растварају зидове ћелија коре. Проводни систем корена је у облику радијалног проводног снопића. Број ксилема и флоема у радијалном проводном снопићу може бити различит. У полиархним снопићима коренова неких палми број ксилема односно флоема може износити и више од сто. У млађим кореновима је мањи, а у старијим већи. Дикотиледоне билке имају мањи број ксилема и флоема у снопићу, док су радијални снопићи у кореновима монокотиледоних биљака по правилу полиархни. У корену нема сржи, већ се у централном делу налази ксилем. Код извесних монокотила у центру корена се налазе паренхимске ћелије, које по положају и функцији одговарају сржи.

  • Ксилем се налази у центру,а флоем на периферији централног цилиндра. Ксилем има облик звезде између чијих зракова су уметнути елементи флоема.
 
Ksilem i floem

Код биљака монокотила корен има само примарну грађу,док код дикотила и четинара долази до секундарног дебљања. При томе паренхимске ћелије постају секундарно меристемско ткиво камбијум који деобом доводи до дебљања корена.

Литература уреди

Момчило Којић, Софија Пекић, Зора Дајић, Ботаника 9.издање, Издавачка кућа „Драганић” , Београд 2004.

Референце уреди

  1. ^ https://www.slideshare.net/biologijazaosnovnu/koren-55392249
  2. ^ http://en.calameo.com/books/00114967602d9db12e8d7