Корисник:Vikipedijanac/АКВ/Земља/2

Структура и обим земљеУреди


Авантура
кроз


Земља је једна од осам планета у Сунчевом систему. Трећа је планета по удаљености од Сунца и највећа терестричка планета у Сунчевом систему. Планета Земља има један природни сателит, Месец. За сада је једина позната планета на којој има живота.

Структура и састав Земље

Земља је пета планета по величини у Сунчевом систему. За разлику од неких других планета, Земља није гасовити џин, каква је на пример планета Јупитер, већ је терестричка планета, односно планета која има чврсту површину. Термин терестрички потиче од грчке речи terra што значи земља. У сунчевом систему ако Земљу упоредимо са остале три терестричке планете, Меркуром, Венером и Марсом, она је највећа, са највећом густином, највећом силом гравитације и најјачим магнетским пољем. Генерално, Земља се састоји од атмосфере, биосфере, хидросфере и њене унутрашње грађе испод површине. Облик Земље је веома сличан облику троосног ротационог елипсоида. Ипак ово геометријско тело, које се до скора користило при интерпретацији не одговара у потпуности облику Земље, и њега је у научним круговима заменио нови приближнији облик - геоид.Маса Земље је приближно 5,98 × 1024 kg.[1]

Научници су успели да реконструишу детаљне информације о прошлости планете. Земља се формирале пре 4,6 милијарди година. Атмосферски услови су се значајно променили од како је настао живот, што ствара еколошку равнотежу која модификује услове на површини Земље. Око 71 % Земљине површине је покривено водом. Земља је једина планета Сунчевог система где вода може да опстане у течном стању. Осталих 29 % површине се састоји из континената и острва. Земља такође реагује на спољни свет у одређеном степену, посебно на Сунце и Месец. Земља се ротира око сунца једном у 365,25 дана. Једна ротација око сопствене осе се назива дан а једна ротација око сунца се назива година. Ово објашњава зашто постоји 365 дана у години, али се додаје један дан више у календару једном у 4 године.

Ротација Земље ствара екваторијална испупчења, тако да је екваторијални промер за 43 km већи од промера између полова. Највеће локалне девијације на стеновитој Земљиној површини су Монт Еверест (8.848 метара надморске висине), и Маријански ров (10.911 испод површине мора). Стога, у поређењу са савршеним елипсоидом, Земља има толеранцију од 1:584 или 0,17 %, што је за 0,22 % мање од толеранције дозвољене у једној лопти за билијар. Због испупчења, најудаљенија тачка од центра Земље је у ствари планина Чимборазо у Еквадору [2]


Атмосфера

Земљина атмосфера има вишеструку улогу. Она штити Земљу од мањих метеора тако што узрокује њихово потпуно сагоревање пре него што стигну до њене површине. Азот и кисеоник у атмосфери, удружени са Земљиним магнетским пољем, штите површину од радијације која би била погубна за живот. Земљина атмосфера нема тачно одређену границу, јер полако постаје све ређа и блеђа према свемиру.

Чини је више слојева, а протеже се више стотина километара изнад површине. Састављена је од 78% азота, 21% кисеоника, 0,93 % аргона, 0,03% угљен-диоксида, нешто водене паре и других гасова.[3]

Биосфера

Колико је до сада познато, Земља је једино место на којем постоји живот. Животни облици чине биосферу планете. Сматра се да је развој биосфере на Земљи започео пре отприлике 3,5 милијарди година. Животне заједнице (биоми) настањују готово целу површину Земље, од малобројних на арктичким и антарктичким подручјима, до најбројнијих биодиверзитета у подручју око екватора.

Функционисање биосфере огледа се у узајамној повезаности њених различитих екосистема на принципима кружења материје и једносмерном протицању енергије у глобалним размерама. Основне елементе (C, О, H, N и др.) организми уграђују у органска једињења у свом телу. Органска материја пролази кроз ланце исхране и на крају се разлаже и минерализује. Тако се основни елементи враћају у спољашњу средину, одакле поново могу да се искористе. Овај пут основних елемената представља биогеохемијске циклусе материје на Земљи, који се могу утврдити за сваки елемент посебно.

Хидросфера

Земља је једина планета у Сунчевом систему на чијој површини има воде у течном стању. Вода покрива 71 % Земљине површине. Највећи део водених површина су морске (97 %), а мањи део чини слатка вода (3 %). Текућа вода постоји на површини Земље захваљујући споју одговарајућих погодних услова: орбите око Сунца, вулканизма, гравитације, ефекта стаклене баште, магнетског поља и атмосфере богате кисеоником.

Земљина орбита налази се изван подручја у којем је довољно топло да би се одржала текућа вода. Без малог ефекта стакленика који задржава топлоту у атмосфери, вода на Земљи би се заледила. Палеонтолошки налази упућују на раздобље у Земљиној историји у којем је привремено нестао ефекат стакленика, а површина се смрзнула током 10 до 100 милиона година.


Земљина површина

Облици земљине површине варирају, разликују се, од места до места. Око 70,8 % земљине површине налази се под водом, укључујући и већи део континенталног шелфа. Подводна површина има различите облике, планинске, укључујући и глобални ширећи средњеокеански гребенски систем, као и подморске вулкане, океанске ровове, подморске кањоне, океанске платое и абисалне равни. Преосталих 29,2 % земљине површине који нису покривени водом чине планине, пустиње, равнице, платои, и други геоморфолошки облици.

Површина планете је од настанка Земље током геолошког времена до данашњих дана у процесу сталног преобликовања и то под утицајем тектонских покрета и ерозије. Облици рељефа настали и мењани утицајем тектонике плоча стално су изложени утицају временских прилика и то падавинама, температурним променама, и хемијским утицајима. Глацијација, ерозија обала (маринска ерозија), настанак коралних гребена и удари великих метеора [4] такође утичу на промену рељефа.

Орбита и ротација

Слично Марсу, релативно мерено у односу на звезде, Земљи је потребно у просеку 23 часа, 56 минута и 4,091 секунди за ротацију око осе (ротациони период или звездани дан) која спаја северни и јужни пол.

Земља изврши једну револуцију, или један обилазак орбитом око Сунца за 365,2564 главних звезданих дана а на просечној удаљености од око 150 милиона километара од Сунца. Смер револуције Земље око Сунца је супротан смеру казаљке на сату гледано од севера на доле, односно, смер кретања Земље око Сунца одговара смеру ротације Сунца око своје осе.

Референце

  1. ^ Morgan, J. W.; Anders, E. (1980). „Chemical composition of Earth, Venus, and Mercury”. Proceedings of the National Academy of Science 71 (12): 6973-6977.
  2. ^ Senne, Joseph H. (2000). "Did Edmund Hillary Climb the Wrong Mountain". Professional Surveyor 20 (5). Retrieved on 2007-02-04.
  3. ^ Staff (27. 2. 2004.). „Crust and Lithosphere”. Plate Tectonics & Structural Geology. The Geological Survey. Приступљено 11. 3. 2007.
  4. ^ "The Crust". Alphonz, Edgar. Oregon State University.