Корчула (острво)
Корчула (итал. Curzola, грч. Κόρκυρα Μέλαινα [Kórkyra Mélaina], лат. Corcyra Nigra, стнем. Kurzel, стсл. Кркар) је хрватско острво на Јадранском мору поред далматинске обале.
Основни подаци
уредиОстрво припада Дубровачко-неретванској жупанији, има површину од 279,03 km² (дужина 46,8 km, ширина 5,3-7,8 km) и 17.038 становника. Највиша брда су Клупца са 568 м и Ком са 510 м.
Становништво
уредиКорчула има 17000 становника. Друго је острво у Хрватској по броју становника.
Насеља
уредиТри највећа места на Корчули су главни град Корчула, град Блато у унутрашњости као и мали лучки град Вела Лука на западу острва.
У главном граду стоји вероватно кућа у којој је рођен Марко Поло. Постоји спор да ли је рођен ту или можда негде другде.
Историја
уредиПрво словенско становништво острва су Срби Неретљани према цару Константину Порфирогениту[1], који нису прихватили хришћанство када је то учинила већина Јужних Словена. Корчула је била део Паганије. Петар Франасовић, римокатолички Србин[2] и свештеник из места Трстено, родом са Корчуле, 1864. пише да су Срби Неретљани населили Корчулу.[3]
Срби Неретвани, који почетком 800. год. посвојише Корчулу, град утврдише...
Дана 8. септембра 1298. године одвијала се близу острва Битка код Курзола између флота Венеције и Ђенове.
На острву је 1220. године подигнут православни храм посвећен Успенију Богородице. Поред православних Грка (који су имали свој храм) ту су живели и Срби, њих око 500 и то махом трговаца. До 1350. године број Срба је растао, а упоредо и богатство. Онда долази Венеција - Млетачка република осваја те просторе. Од православне цркве одузета је богомоља и предата католичком женском самостану. Православни храм је постао католичка црква Св. Варваре. Током векова зграда цркве је пропадала а власништво се мењало. Око 1880. године град Корчула је то сада руинирано здање пребацила у државни ераријални фонд[4] ге и остало и по ослобођењу 1918. године.
Године 1840. на Корчули живи трговац Радо Поповић, који је набавио српску (ћириличну) књигу у Дубровнику.[5]
Јак православни покрет који је настао на острву Вису пренео се 1926. године и на Корчулу. Ту је почетком те године 20 породица католика прешло у православље. Мештани су били у сукобу са католичким свештеником.[6] Срби досељеници су формирали православну Црквену општину и измолили православног свештеника. Стари српски православни храм - стара Немањићка задужбина је преузет из државног фонда, и обновљен за богослужења, заслугом председника корчуланске општине др Ј. Арнерића. Освећење обновљене српске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице уследило је 22. новембра 1934. године.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2008. г. Приступљено 16. 3. 2007.
- ^ Tolja, Nikola (2011). Dubrovački Srbi katolici, istine i zablude, pp.548.
- ^ Narodni koledar, Ulomak iz korčulanske povjestnice, pp. 28. Zadar: Matica dalmatinska. 1864.
- ^ "Време", Београд 22. новембар 1934.
- ^ "Младић како треба да се изобрази", превод са немачког, Задар 1840.
- ^ "Време", Београд 29. јануара 1926. године
Литература
уреди- Максимовић, Љубомир (1964). „О времену доласка Неретљана на далматинска острва”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 145—152.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Ферлуга, Јадран (1957). Византијска управа у Далмацији. Београд: Научно дело.