Коста Јовановић (политичар)
Коста Јовановић (Врање, 8/21. септембар 1875 — Београд, 30. април 1930) био је српски агроном, политичар и публициста. Јовановић је био општински одборник, председник и потпредседник Београдске општине.[1]
| Коста Јовановић | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 (1920) | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 21. септембар 1875. | ||||||||||||
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија | ||||||||||||
| Датум смрти | 30. април 1930. (54 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија | ||||||||||||
| Универзитет | Београдски универзитет | ||||||||||||
| Професија | политичар, агроном, публициста | ||||||||||||
| Породица | |||||||||||||
| Родитељи | Петар | ||||||||||||
| |||||||||||||
Биографија уреди
Рођен је 8/21. септембра 1875. године, у сиромашној породици,[2] од мајке Велике и оца Андона, по занимању кројача. [1] Још као дете је остао без родитеља, па како није наследио имање, напустио је родно место. Као ђак је, да би се издржавао, радио као послужитељ и шегрт код многих занатлија, по разним варошима и селима у Србији,[2] такође је живео од помоћи добрих људи.
Школовање уреди
Основну школу је завршио у Јагодини, гиназију у Пожаревцу, а Земљомерску школу у Београду.[2] Након тога је радио у државном катастру најпре као геометар, а затим на изради регулационих планова по разним градовима у Србији и у Бугарској.[2]
Политички рад уреди
Од 1892, као дете из народа, саосећајући се са невољама својих ближњих, се укључио у политички живот, у борби за политичку и социјалну правду, активно је учествовао у организовању првих синдикалних савеза у Србији, те буђењу свести радника у борби за своја економска и политичка права.[1] Радио је на организацији првих радничких синдиката, као што су металски, дрводељски, синдикат фабричких радника и друге, и на повезивању професионалних удружења међусобно у раднички савез.[3]
Године 1901. је постао први секретар обновљеног Београдског радничког друштва.[4] Друштво је представљало прави народни универзитет на коме су се одржавала предавања, са великим одјеком у радничким и народним масама.[3]
Упоредо са практичним и организаторским радом учествовао је и у борби путем штампе.[3] Уређивао је социјалистичке листове Социјалдемократа (1985[3]), учествовао у покретању „Радничких Новина” (1895)[3]), уређивао листове „Напред”, „Раднички лист” и друге, а почетком 1903. је покренуо пољопривредни часопис „Ново време” и уредио прва четири броја. Са Јованом Скерлићем и Драгишом Лапчевићем се налазио на челу социјалдемократског покрета. Након размимоилажења у партији, постао је опонент Димитрију Туцовићу и Радовану Драговићу, налазећи се на левом крилу грађанске демократије.[4]
Наставак студија уреди
Након тога је напустио политику и синдикалну борбу[3] и 1904. године је наставио школовање у Немачкој. Студирао је на Пољопривредној академији у Берлину и Бону, најпре културну технику, а затим пољопривреду уопште. Докторирао је на Универзитету у Бону из области економских и пољопривредних наука, са докторском тезом из аграрне политике „Породично добро” (нем. Die Heimstätte) и након тога се вратио у Београд 1907.[2] Са Јованом Скерлићем је прешао у Самосталну радикалну странку, на челу са Јашом Продановићем и где се већ налазио Светозар Марковић. Почео је да пише за „Дневни лист”, под вођством Јована Скерлића и Милана Грола. И даље је осећао симпатије према радничком сталежу и уз његову сарадњу, програм странке је предвиђао разне социјалне реформе, у корист радника и сељака, које је ускоро добио прилику и да срповеде.[3]
Рад у министарству уреди
Запослио се у Министарству привреде, где је радио на оснивању и контроли пољопривредних школа о чему је написао и општирну студију из аграрне политике „Професионална настава у Србији”, која је штампана у Српском књижевном гласнику (1910), а њени изводи су штампани и у италијанском листу „L'Istrucione profesionale”[2]
Јаша Продановић му је као министар привреде поверио посао израде Закона о радњама, који је под његовим надзором и у сарадњи са представницима трговине, заната, индустрије, као и радницима, повољно завршио,[2] али се о њему касније деценијама дискутовало. Овим законом је замењена застарела Еснафска уредба и уведени су принципи савременог индустријског и социјалног законодставства.[3] Нови закон је послужио као основа за регулисање свих питања индустријског и социјалног законодавства, како пре Првог светског рата на територији Краљевине Србије, тако и након рата, уз извесне измене, на целој територији Краљевине СХС.[2] Након успостављања Привредних комора (1910), изабран је за секретара Београдске трговачке коморе и на том положају је остао до краја рата.[2] На том положају се бавио организацијом коморе и трговачких удружења у свим већим местима у Србији, укључујући и Јужну Србију, након Балканских ратова.[2]
Ратни период уреди
Био је учесних Балканских и Првог светског рата, све до повлачења у Албанију, када је због болести пребачен у Француску, где је остао до краја рата. Након опоравка у Француској је преузео дужност секретара Трговачке коморе, која је оформљена прво у Марсеју, а затим у Ници. Комора је помагала својим члановима у поробљеној отаџбини, бавила се проучавањем привредних прилика и успостављањем веза у иностранству, које би се искористиле након рата. У том циљу, Трговачка и Индустријска комора су у организацији енглеске владе обишле све важније привредне центре. Јовановић је био један од секретара делегације и своја искуства је описао у брошури под називом „Српска мисија у Енглеској”. Мисија је осим тога утицала на формирање јавног мњења у Енглеској о приликама на Балкану и оправданим разлозима за стварање заједничке државе југословенских народа. У циљу пропаганде је написао посебну брошуру „La Serbie économique” (1917), као и више чланака у француским листовима и часописима.[2]
Послератни период уреди
Након рата, краће време је био начелник Министарства социјалне политике, а затим је као дугогодишњи одборни и радник у комори, изабран за вршиоца дужности председника Београдске општине и ту дужност је обављао, све до нових општинских избора августа 1920. године. Након избора, наредних неколико година је био општински одборник и активно је учествовао у решавању комуналних проблема у Београду. Године 1926. је изабран за потпредседника Београске општине, и ту дужност је обављао до 15. фебрурара 1929, када је смењен. У том периоду је сарађивао са председником општине Костом Куманудијем, кога је доста дуго и замењивао на функцији председника, док је овај обављао функције министра. Јовановићеве заслуге су у уређивању града и у модернизацији града.[2]
Бавио се и новинарством. Сарађивао је у многим листовима и часописима, а неке од њих је уређивао: „Политика”, „Правда”, „Српски књижевни гласник”, „Трговински гласник”.[4] Дуги низ година је хонорарно предавао политичку економију на Пољопривредном факултету у Београду.[2]
Оснивач је и редовни члан Друштва за економску и социјалну политику, оснивач и први председник Друштва социјалних радника, које се бавило социјалним проблемима у Југославији и налажењем начина за побољшање положаја широких народних маса.[3] За своје заслуге као јавни радник одликован је Оредном Светог Саве III степана и био је официр Почасне легије академске палме.[3]
Умро је у Београду 30. априла 1930. године. Поводом његове смрти, Београдска општина је поставила црну застави на општинском дому и одлучено је да се породици бесплатно додели гробница. Сахрањен је наредног дана 1. маја у Аркадама на Новом гробљу у Београду.
Референце уреди
Литература уреди
- Златановић, Момчило (2009). Радмиловић, Чедомир, ур. Српски биографски речник, књига 4, И-Ка. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-149-0.
- Миленовић, Миомир; Тановић, Јован, ур. (01. 5. 1930). „Др Коста Јовановић”. Политика. Београд. 7897: 5. Приступљено 04. 12. 2018.[мртва веза]
- Сокић, Дамјан, ур. (01. 5. 1930). „Др Коста Јовановић”. Правда. Београд. 115: 2. Приступљено 04. 12. 2018.
