Кошаркашка репрезентација Србије

национални спортски тим

Кошаркашка репрезентација Србије представља Републику Србију на међународним кошаркашким такмичењима. Њено административно тело је Кошаркашки савез Србије (КСС) са седиштем у Београду. На међународној сцени, Србија је дебитовала у оквиру репрезентације Краљевине Југославије приступајући ФИБИ 1936. године.

Србија
Кошаркашка репрезентација Србије на Светском првенству у кошарци 2023.
Пласман на Фибиној ранг-листи4. (март 2024)[1]
Приступила Фиби1936.[2]
Фибина зонаФИБА Европа
Национални савезКошаркашки савез Србије
ТренерСветислав Пешић
НадимакОрлови
Олимпијске игре
Учешће12
Медаље7
Злато (1) : 1980.

Сребро (5): 1968, 1976, 1988, 1996, 2016.

Бронза (1): 1984.
Светско првенство
Учешће18
Медаље12
Злато (5): 1970, 1978, 1990, 1998, 2002.

Сребро (5): 1963, 1967, 1974, 2014, 2023.

Бронза (2): 1982, 1986.
Европско првенство
Учешће34
Медаље19
Злато (8): 1973, 1975, 1977, 1989, 1991, 1995, 1997, 2001.

Сребро (7): 1961, 1965, 1969, 1971, 1981, 2009, 2017.

Бронза (4): 1963, 1979, 1987, 1999.
Дресови
Домаћи jersey
Team colours
Домаћи
Гостујући jersey
Team colours
Гостујући
Прва међународна утакмица
 Југославија 11:50  СССР[3]
(Праг, Чехословачка; 27. април 1947)'
као Србија
 Србија 65:73  Русија [4]
(Гранада, Шпанија; 3. септембар 2007)
Највећа победа
 Југославија 90:13  Албанија [5]
(Праг, Чехословачка; 3. мај 1947)'
као Србија
 Србија 126:67  Филипини[6]
(Фошан, Кина; 2. септембар 2019)
Највећи пораз
 Југославија 42:104  Сједињене Државе[7]
(Рим, Италија; 1. септембар 1960)'
као Србија
 Србија 92:129  Сједињене Државе[8]
(Мадрид, Шпанија; 14. септембар 2014)

ФИБА сматра репрезентацију Србије носиоцем континуитета свих репрезентација, те се и њено учлањење у ФИБА води још од 1936. године, када се у ову организацију учланила Кошаркашка репрезентација Југославије.[2],[9],[10],[11].

Након распада СФР Југославије почетком 1990-их, преостале републике Србија и Црна Гора су приступиле ФИБИ под именом СР Југославија да би Србија након расформирања поменуте заједнице постала директни наследник те репрезентације.[12]

Своју прву међународну утакмицу, репрезентација је одиграла на Европском првенству у Чехословачкој, 27. априла 1947. године против селекције Совјетског Савеза.

Србија је, у склопу државних заједница, освојила све три златне медаље са: Светског првенства, Европског шампионата и Олимпијског кошаркашког турнира. Петоструки је освајач Светског првенства и осмоструки шампион Европе у кошарци. 1980. године освојена је једина златна медаља са Олимпијског кошаркашког турнира.

У четвртфиналу Светског првенства у Индијанаполису „Плави” су елиминисали домаћу селекцију Сједињених Америчких Држава са 81:78. То је био тек други пораз америчког „Тима снова”, састављеног од НБА играча, у њиховој историји.

У периоду од 1992. па до средине 1995. године репрезентација је пропустила три велика такмичења због санкција које је Савет безбедности Уједињених нација увео тадашњој Савезној Републици Југославији. Први меч после санкција репрезентација је одиграла у квалификацијама за првенство Европе 1995. године против Бугарске и славила тек после продужетка 93:87.[13]

Као независна земља Србија је дебитовала на Евробаскету 2007. године у Шпанији где је у првом мечу групе А поражена од Русије са 73:65.[14]

Пре осамостаљења кошаркаши из Србије играли су за репрезентације под именима: 19361945 Краљевина Југославија,19451992 ФНР/СФР Југославија,19922006 Савезна Република Југославија/Србија и Црна Гора и коначно од 2006Србија.

1990-е уреди

Ембарго и санкције уреди

 
Селектор Душан Ивковић. Водио је репрезентације СФРЈ и СРЈ (1988–1996) и Србије (2008–2013).

Убрзо после званичног распада СФР Југославије, створена је заједница између преосталих република, Србије и Црне Горе, названа Савезном Републиком Југославијом, 27. априла 1992. године. СР Југославија била је наследница бивше државе СФР Југославије, те се директно, као Европски шампион, квалификовала за Олимпијски кошаркашки турнир 1992. године и Евробаскет у Немачкој. Овој земљи су непосредно затим уведене санкције од стране Уједињених нација које су онемогућиле кошаркашку репрезентацију да учествује на Олимпијском кошаркашком турниру у Барселони 1992. године, за који се увелико спремала[15], те да брани титулу првака Европе на Евробаскету у Немачкој 1993. године, а домаћинство Светског првенства за 1994. годину одузето је и дато Канади (кренула, већ тада, изградња Београдске арене).

Европско првенство 1995. уреди

Године 1995, СР Југославији је дозвољено да учествује на међународним такмичењима. Међутим, наредни турнир био је Евробаскет у Грчкој планиран да се одржи исте године за који СР Југославија није имала претходно прилику да обезбеди себи учешће. Свих дванаест учесница турнира било је познато. Ипак, ФИБА проширује број екипа на четрнаест организујући специјални квалификациони турнир у Бугарској почетком јуна 1995. за још две селекције уочи самог првенства, због великог броја новонасталих земаља распадом, пре свих, Совјетског Савеза и СФР Југославије. И поред одсутности од неколико година, СР Југославија је била у ужем кругу фаворита. На њеном челу је био последњи селектор СФР Југославије, Душан Ивковић. У тим квалификација учествовале су још Турска, Естонија, Босна и Херцеговина и домаћин Бугарска. И управо против Бугарске, СР Југославија је започела турнир коју је уз доста напора савладала тек након продужетака. Растерећена почетног притиска лако се суочила са наредним ривалима, Естонијом и Турском. Утакмица са Босном и Херцеговином регистрована је службеним резултатом 20:0 за СР Југославију услед одбијања противничке репрезентације да одигра меч. Коначно, СР Југославија одлази на првенство Европе након четири године заједно са Турском. Изабраници селектора Ивковића били су: Бодирога, Даниловић, Обрадовић, Сретеновић, Паспаљ, Берић, Ђорђевић, Ребрача, Дивац, Савић, Томашевић и Котуровић. Према мишљењу многих то првенство било је једно од најнеизвеснијих јер су све селекције наступале у најјачим саставима.

Колико је ситуација у Кошаркашком савезу била тешка најбоље сведочи податак који је изнео Душан Ивковић. Репрезентација није имала ниједну мушку гарнитуру дресова, па је требало да играчи наступају у женским гарнитурама. Како је то, за већину играча, било скоро па немогуће, селектор Душан Ивковић финансира куповину "Најк" гарнитуре, беле и плаве на којима није било презимена. Накнадно су доштампани грбови и спонзори.

Прву утакмицу на првенству СР Југославија је играла са домаћином Грчком пред око петнаест хиљада навијача. У веома напетој и узбудљивој утакмици, сличној оној са Бугарском из квалификација, СР Југославија је победила (84:80) што домаћи навијачи нису могли да прихвате те су до краја турнира навијали за све наредне противнике СРЈ репрезентације. Наредна два кола у групи против репрезентације Литваније (70:61) и Италије (87:74), играчи Душана Ивковића много лакше су решили у своју корист оправдавши почетна очекивања јавности. Тиме су обезбедили себи прво место у групи што су само потврдили мечевима против Шведске (85:58), Израела (72:59) и актуелног првака Немачке, која није била ни приближно јака као на претходном првенству (92:79).

У четвртфиналу СР Југославија је истим темпом наставила избацивши Француску (104:86). Захваљујући тој победи резервисана је карта за Олимпијске игре наредне године у Атланти. Оно што је у том тренутку било значајније јесте заказани поновни дуел између СР Југославије и Грчке у полуфиналу. Утакмицу је обележила негативна атмосфера седамнаест хиљада домаћих навијача уперена према СРЈ кошаркашима. За разлику од премијерног дуела, СР Југославија је држала ствари под контролом упркос притисцима на судије и свела противника на само 52 поена (60:52). Понашање публике „преузели“ су новинари на конференцији после меча вербално нападајући тренера Ивковића оптужбама и непристојним питањима, а његову супругу, која се налазила на трибинама, су и физички напали. Како год, у финале су отишле СР Југославија и Литванија, која се на међународну кошаркашку сцену, самостално, вратила бронзаном медаљом са Олимпијског кошаркашког турнира 1992. године.

Историјско финале Евробаскета 1995. године, једно од најчувенијих свих времена, обележено је дешавањима како на терену тако и ван њега. Утакмицу су обележиле варнице између играча, громогласно навијање грчких навијача присталица Литваније, четрдесет и један поен Александра Ђорђевића[16] (шут за три поена: 9/12), закуцавање[17] Даниловић преко Арвидаса Сабониса и одбијање литванских играча да се врате у игру. Наиме, незадовољни суђењем, репрезентативци Литваније у 38. минуту предвођени Марчуљонисем изашли су са терена не желећи више да играју. Упркос вођству, СРЈ играчи су пришли Литванцима и наговарали их да наставе утакмицу. Напослетку, утакмица се привела крају, а СР Југославија је освојила титулу првака Европе резултатом 96:90. Печат свим скандалима дали су трећепласирани кошаркаши Хрватске који су отишли са подијума чим су Југословенски играчи позвани да приме медаље и одслушају своју химну[18]. По повратку у СР Југославију, кошаркаше је дочекало више од сто хиљада људи како би заједно прославили сјајни повратак на међународну сцену. Дочек испред Народне скупштине организован 3. јула постао је касније традиционални начин прослављања свих значајних спортских успеха у СР Југославији и Србији.

Олимпијске игре 1996. уреди

 
Жарко Паспаљ, капитен репрезентације СР Југославије из 1995. и 1996. године.

Освојеним Евробаскетом из 1995, СР Југославија је аутоматски изборила пласман на Олимпијским играма у Атланти следеће године. Након забране учешћа на Играма у Барселони 1992. и пропале прилике да се сударе амерички и комплетни југословенски дрим-тимови, створила се могућност да се тај дерби коначно одигра иако је СР Југославија ускраћена за играче бивших република.

Након седам година веома успешног вођења репрезентације од стране Душана Ивковића, на кормило долази његов дотадашњи помоћни тренер, Жељко Обрадовић. Са очуваним костуром екипе уз пар новитета попут Николе Лончара и Миленка Топића који су одменили Сретеновића и Котуровића, кошаркаши одлазе са осталим спортистима из СР Југославије решени да се коначно нађу са Американцима. Прваци Европе сврстани су у другу групу заједно са Аустралијом, Грчком, Бразилом, Порториком и Јужном Корејом. Грци, сада већ редовне муштерије СРЈ играча, изгубили су у првом колу (63:71). Два дана касније, Обрадовићеви изабраници су без проблема савладали Аустралију (91:68) а затим у истом маниру Јужну Кореју (118:65) и Бразил (101:82). Уочи елиминационе фазе, савладан је и Порторико који је пружио солидан отпор (97:86).

Као што се тадашња јавност надала, елиминациони костур је испао такав да СР Југославија и Сједињене Државе могу да се сусретну искључиво у финалу. Са великим ишчекивањем њиховог међусобног сусрета, обе екипе су похитале глатко до финала. У четвртфиналу разбијена је репрезентације Кине са 128 поена у њеном кошу (128:61). У полуфиналу су се нашли прошлогодишњи финалисти Евробаскета: Југославија и Литванија. Литванци су били решени да се реванширају за пораз у финалу, међутим у трилер завршни, серијом изузетно успешно изведених слободних бацања Даниловић одводи Југославију у финале (66:58). На другој страни Американци са својим трећим по реду дрим-тимом заказали су толико очекивани дуел.

Ово је било пето финале Олимпијског кошаркашког турнира између Југославије и САД -а, с' тим што се, пре овог финала, Југословенски кошаркаши никада нису сусретали са НБА играчима. Са једне стране Дивац, Паспаљ, Даниловић, Бодирога и Ђорђевић, чинили су петорку Југославије, а са друге стране Шакил О’Нил, Карл Мелоун, Чарлс Баркли, Скоти Пипен и Џон Стоктон у „Тиму снова” напокон су удовољили јавности како би дали коначан одговор на питање ко је најбољи на свету. Југославија је одлично почела меч. Очекивано Џон Стоктон није могао да заустави Сашу Ђорђевића, а под кошевима Владе Дивац водио је велику борбу са, већ тада, НБА колегама Робинсоном и младим О’Нилом. Треба напоменути и животну партију Жарка Паспаља који је у првом полувремену био нерешива енигма за Американце. Међутим, неизвесност је трајала до средине другог полувремена кад Американци потпомогнути контроверзним судијским одлукама (Владе Дивац зарадио пети фаул) одлепљују се од СРЈ играча, подижу разлику и стављају тачку на утакмицу (69:95). Овом сребром Олимпијском медаљом, СРЈ играчи су најавили поход на још једну европску титулу наредне године. Са сребрном медаљом од репрезентације се опростио Жарко Паспаљ, а за новог капитена репрезентације изабран је Александар Ђорђевић.

Европско првенство 1997. уреди

Године 1997, актуелни европски шампиони смештени су у групу Ц уз домаћина Италију, Пољску и Летонију. Иако без Дивца у строју, репрезентација је и даље важила за првог фаворита. Поред очекиваних победа против Пољске (104:76) и Летоније (108:89) догодио се пораз од Италије предвођене Грегором Фућком (74:69) који су тиме запретили Ђорђевићу и саиграчима на њиховом путу до одбране титуле. Ово је, иначе, био први пораз репрезентације на Европским првенствима још од полуфинала Европског првенства 1987. године када је Грчка славила са 81:77. С обзиром да је измењен систем такмичења, прве три екипе из ове групе оформиле су заједничку нову групу са екипама из групе Д: Шпанијом, Хрватском и Немачком.

Након глатке победе над Немачком (88:73) уследио је дуго очекивани дуел са сада бившим сународницима, репрезентацијом Хрватске, први након распада земље. Утакмицу су обележили нервозна игра репрезентације СР Југославије и вођство хрватске селекције до пред сам крај меча од једног поена разлике (61:62). До краја су остале још три секунде. У том тренутку лопту прима Александар Ђорђевић на почетку терена и трчи према противничком кошу да би уз скок - шут, постигао тројку која је решила питање победника за 64:62[19]. На скоро исти начин је то учинио као 1992. године у Истанбулу када је донео титулу првака Европе Партизану против Хувентуда. После тог меча, савладана је Шпанија са девет поена разлике (79:70). У елиминационој фази Југославија се, поново, трећу годину узастопно, сусреће са Литванијом. На ово првенство Литванија је дошла у знатно измењеним, подмлађеном саставу, па је и изостала неизвесност за разлику од претходна два сусрета (75:60). У полуфиналу, редовне муштерије, Грци, пружили су солидан, али недовољан отпор, па су, поново, поражени од „Плавих” кошаркаша резултатом 88:80. У финалу је чекала Италија, тим који је указао на своју добру игру већ на почетку турнира. Прилика за освету тог јединог пораза на првенству је паметно искоришћена, супарник сведен на само 49 поена, а да, притом, ниједном није био у вођству, је морао положити оружје и признати надмоћ екипе која други пут узастопно постаје првак Старог континента. Од репрезентације се, после првенства, опростио дугогодишњи центар Зоран Савић чији је допринос, посебно у финалу, био немерљив.

Светско првенство 1998. уреди

 
Дејан Бодирога, репрезентативац (1995-2005). Најкориснији играч Светског првенства у Грчкој 1998. и члан идеалне петорке.

Сада већ доказана суперсила, СР Југославија се након три године враћа у Грчку како би званично доказала своју снагу на светском нивоу. Селектор Обрадовић сусрео се са доста отказа. Због, већ најављеног, локаута у НБА лиги Владе Дивац је одлучио да прескочи првенство, а са повредом је кубурио и Предраг Даниловић, па се ни он није одазвао позиву. Уиграном тиму сачињеном од кошаркаша из домаће лиге придодат је двојац Будућности из Подгорице, Владо Шћепановић и центар Никола Булатовић, те и дебитанти из Партизана, Предраг Дробњак и Драган Луковски. До самога краја је био неизвестан наступ капитена, Саше Ђорђевића, али се он, упркос повреди, појавио у саставу репрезентације, али без могућности да помогне тиму све до четвртфинала. Екипа се експресно пласирала у наредну фазу. У премијерном колу савладан је Порторико (80:66). Дан касније уз доста неизвесности тек након продужетка поражена је и Русија (74:82). Пред пресељење у нову групу, демолирана је репрезентација Јапана (99:54).

Како је завршила прву фазу, СР Југославија је тако наставила другу против Канаде (95:55). Наредни меч нови противник, Италија, искористила је прилику да се освети за пораз на Евробаскету прошле године што срећом није се теже одразило на циљеве актуелног европског шампиона. Пред четвртфинале, Грчкој је нанесен још један пораз пред њеним навијачима (70:56).

У четвртфиналу је чекала репрезентација Аргентине која је тих година била у успону са генерацијом младих и талентованих играча. У мечу пуном преокрета главни играч по свом уласку на терен био је тек опорављени Александар Ђорђевић, који је серијом кошева обезбедио пласман у полуфинале опет против Грчке. Грци решени да узврате за силне поразе пред својом публиком од стране Југославије, успели су да парирају противнику, изборе продужетке и чак буду у позицији да победе. Међутим, ни овог пута се то није десило (78:73), СР Југославија одлази у финале, највише захваљујући Дејану Бодироги и центру који је бележио више од две блокаде по мечу, Жељку Ребрачи. У финалу је чекала селекција Русије, која је у полуфиналу успела да порази национални тим Сједињених Америчких Држава који на овом првенству нису имали „Тим снова”. Непосредно по окончању сезоне 1997/98. у којој су моћни Чикаго Булси дошли до још једне титуле првака, уследио је „локаут” тј. штрајк играча у НБА лиги који су тражили веће уговоре, односно, да лига обезбеди већи простор у селери кепу клубови. Због тога, ниједан од кошаркаша из НБА лиге није желео да учествује на Светском првенству, па су селекцију чинили играчи са других континената, највише из Европе.

У тесном финалу са мало кошева, главну улогу је одиграо Жељко Ребрача који је у кључним тренуцима меча дао поене који су се испоставили касније победоносни, а затим је успео да блокира играча Русије Виталија Носова у зицер позицији. Русија је водила на полувремену, међутим, преокрет је уследио у самом финишу меча, а при резултату 62:60, Жељко Ребрача је имао два слободна бацања. Иако је био центар, имао је сасвим солидан просек са линије пенала. Обадва је искористио. До краја је остало још само 12 секунди. Играчи Југославије нису ни играли одбрану, па су Руси, полагањем, са звуком сирене, поставили коначних 64:62. Тако су, актуелни прваци Европе и олимпијски вицешампиони, постали Светски прваци са скором 8-1. Играчем првенства проглашен је Дејан Бодирога који се са Ребрачом нашао у идеалној петорци. Ово првенство, иако непланирано, испало је опроштајно за Александра Ђорђевића у националном дресу због хроничних проблема са коленом.

Европско првенство 1999. уреди

Још увек нису избледеле санкције са почетка задње деценије 20. века, а нове су уследиле заједно са новим ратом. Наиме, крајем 1998. године поново су уведене санкције СР Југославији, овога пута од стране ЕУ и САД, због оптужби за прогон Албанаца са Косова и Метохије и прекомерну употребу силе током рата у овој покрајини.[20]. Ипак, ове санкције нису значиле тоталну изолацију, те је спортистима било дозвољено да се такмиче.

Године 1999, непосредно после бомбардовања СР Југославије, наступ њене кошаркашке репрезентације био је под знаком питања, али она ипак одлази на Евробаскет у Француску. Да би помогли, релативно, новој селекцији, у екипу су се вратили Даниловић и Дивац, а њима су се придружили дебитанти са грчким пасошима Милан Гуровић и Предраг Стојаковић. У најлакшој групи на првенству, са скором од 3-0, отишло се у наредну фазу. Редом су побеђене Израел (81:61), Македонија (83:68) и домаћин Француска (63:52).

У другој фази се наставило истим темпом против Словеније (71:66) и Шпаније (77:63) све до неочекивано лаког пораза од Русије (76:68). Упркос том поразу, у четвртфинале се отишло са првог места. У четвртфиналу, без проблема, савладана је Немачка (78:68). На походу ка трећем узастопном злату СР Југославију је зауставила Италија која је узвратила за пораз из 1997. године и резултатом 71:62 прошла у финале. У овом полуфиналу селекција СР Југославије није ниједног тренутка била близу преокрета, а на полувремену је губила и са 14 поена разлике, На крају, СРЈ играчи су се морали задовољити бронзом против поново Француза (74:62) и тако су наставили низ медаља.

2000-е уреди

Олимпијске игре 2000. уреди

У задњој години старог миленијума, репрезентација СР Југославије одлази на Олимпијске игре у Сиднеју надајући се још једној медаљи. Поново без Дивца, којег је заменио још један „Грк”, Драган Тарлаћ, а због повреде у репрезентацији није био ни Миленко Топић чији су поени са клупе, често у прошлости, доносили превагу у најбитнијим мечевима. Њега је у задњем тренутку заменио млади Никола Јестратијевић. У доста јакој групи, на премијери, надиграна је Русија (66:60), а потом и домаћин Аустралија предвођена НБА центром Луком Лонглијем (80:66), затим Ангола (73:64) и Шпанија (65:78). Одлучујући меч за прво место у групи донео је пораз од селекције Канаде. Канада је на овом турниру имала на располагању своју надолазећу кошаркашку звезду Стива Неша, тада играча Даласа који је и одвео своју репрезентацију до победе од 83:75 и првог места у групи А. У четвртфиналу наишла је Литванија. СРЈ играчи који су у мислима имали Американце у полуфиналу веома лако су савладани (76:63) иако су на 7 минута до краја пришли на пола коша разлике (61:60). Првенство су завршили на шестом месту после пораза и од Италије (69:59). Све ово је послужило као повод селектору Обрадовићу за оставку, затим и неким играчима да се опросте од државног дреса међу којима и Даниловићу. На чело тима долази Светислав Пешић са циљем да реновира састав и врати СР Југославију међу освајаче медаља.

Европско првенство 2001. уреди

Дивац и Стојаковић, двојац из Сакраменто Кингса.
 
Светислав Пешић, селектор репрезентације СР Југославије 2001. и 2002. године.

Иако две године без златне медаље СР Југославија, на челу са Пешићем који је дао значајну улогу играчима као што су Стојаковић, Гуровић и Јарић, важила је за једног од фаворита. Капитен екипе је остао Дејан Бодирога, а позвани су и играчи из домаће лиге попут Веселина Петровића и Дејана Милојевића уз Ракочевића који је од раније репрезентативац.

Групну фазу СР Југославија је завршила на првом месту без икаквих проблема. Прво је побеђена Хрватска (66:80), која је направила смену генерација, а затим Естонија (113:58) и Немачка (86:73) за коју је по први пут наступан НБА ас, а касније и најбољи стрелац Европског првенства у Турској, Дирк Новицки. У четвртфиналу је савладана Летонија (114:78), а први прави тест је требало да буде меч са Шпанијом у полуфиналу. Међутим, распуцани Стојаковић и одлични Предраг Дробњак у трећој четвртини, није дозволио Шпанцима да приђу те су Гасол и његови саиграчи заустављени (78:65). У финалу, СР Југославија је играла са домаћом Турском коју је пратила огромна подршка са трибина. Како год, Турцима то није помогло, а СР Југославија је постала првак Европе трећи пут у четири, задња, учешћа (78:69). Према мишљењима многих кошаркашких критичара, ова репрезентација СР Југославије била је једна од најдоминантнијих на неком првенству. Стојаковић је проглашен за најкориснијег играча првенства.

Светско првенство 2002. уреди

Наредне године организовано је Светско првенство у Индијанаполису. СР Југославија додатно је појачала свој састав јер се, пре свих, у репрезентацију вратио, после три године паузе Владе Дивац. Како је сам више пута изјавио није могао да одбије позив Светислава Пешића, па је Југославија имала уиграни тандем из Сакраменто Кингса, Дивац - Стојаковић. Одбрану трона највише је угрожавала, домаћа, селекција Сједињених Америчких Држава, коју су на овом шампионату предводили: Пол Пирс, Реџи Милер, Бен Валас, Мајкл Финли, Андре Милер и остали. После седам година екипи се придружио Дејан Котуровић, а први пут дрес СР Југославије облаче Жарко Чабаркапа, Милош Вујанић и млада звезда Владимир Радмановић који је годину пре тога провео у екипи Сијетл Суперсоникса са завидном минутажом за почетника.

После почетне врло лаке победе над Анголом (113:63) уследио је неочекивани пораз од Шпаније који је у том тренутку помрсио рачуне СРЈ (71:69). У дуелу са Канадом, која је наступала без своје највеће звезде Стива Неша, СР Југославија је тражила пролаз што је на крају успела, поприлично лагано (87:71). У другој групној фази на самом старту Пешићеви изабраници су тесно изгубили од Порторика (83:85) и још једном довели у питање свој опстанак. Наредна два дана су се поново извукли после мечева са Бразилом (90:69) и Турском (110:78), али су се пласирали у четвртфинале као други и тако заказали дуел са домаћином Сједињеним Државама.

 
Актер случаја „банана”, Владимир Радмановић.

Након шест година поново су играли амерички и европски дрим-тим. Многи су називали тај дуел финалом пре финала. Растерећена притиска, селекција СР Југославије вођена најискуснијим Дивцем одлично је парирала противнику до полувремена после ког је водила 40:36. У трећој четвртини предност се истопила, а Американци, као по навици, највише поена убацују у том периоду. У последњој деоници у једном тренутку воде 69:59 и практично приводе утакмицу крају. Међутим, играч из сенке, Милан Гуровић, серијом тројки најављује сензацију. Резултат је изједначен, а тимови наизменично погађају кош. Још једном тројком Гуровић доводи СР Југославију у вођство од четири поена на шта Андре Милер одговара својом тројком. Касније, серијом слободних бацања Марко Јарић чува вођство. У последњем нападу за продужетке, Андре Милер не успева да погоди тројку за изједначење, па СР Југославија одлази у полуфинале са Новим Зеландом.

Подигнути у небо овом победом, играчи СР Југославије су потценили противника и мучили су се велики део меча. По мало неочекивано, партију каријере пружио је Дејан Котуровић и помогао саиграчима на путу до финала, коначним резултатом 89:78. Огромна количина нервозе у полуфиналу резултирала је и једним инцидентом. Наиме, у току једног тајм аута, који је позвао Светислав Пешић, док су сви играчи слушали шта селектор говори, Владимир Радмановић је узео банану и потпуно незаинтересовано „одрадио” минут одмора. Побеснели Пешић на полувремену оставља Радмановића у свлачионици и за финале пријављује Александра Смиљанића, тада кошаркаша Будућности, који је са репрезентацијом одрадио већи део припрема.[21]

У финалу следио је дуел са репрезентацијом Аргентине, која је још на Светском првенству 1998. године показала да има генерацију младих и изузетно талентованих играча. Штавише, Аргентина је и пре финала исписала историју, с'обзиром да је постала прва селекција која је победила неки од „Тимова снова”. Већина играча стасавала је тада у шпанској кошаркашкој лиги, а смешила им се и НБА каријера, почевши од Мануа Ђинобилија, преко Луиса Сколе, Фабриција Оберта, Карлоса Делфина и осталих.

Након прве четвртине, све је деловало да ће Југославија лако доћи то пете титуле Светског првака, али концентрација у одбрани је попустила до краја трећег периода, па су захваљујући сијасету отворених шутева „Гаучоси” дошли крајем треће деонице у вођство 57:52. У последњој четвртини, СР Југославија је губила осам поена разлике, али је онда ствар у своје руке, из очаја, узео капитен Дејан Бодирога. Иако бек/крило, Бодирога је био играч који узимао јако мало шутева за три поена, скоро никада више од три. Међутим, на овом сусрету, Бодирога је пет пута шутирао ван линије 6,25, од чега су две тројке постигнуте у кључним моментима сусрета за повратак у резултатски егал. На самом крају меча, Владе Дивац је имао два слободна бацања за вођство. Оба је промашио, али на срећу по Југословенску селекцију и Фабрицио Оберто није поентирао са звуком сирене. Продужетак, тројком, отвара Предраг Стојаковић, након тога разиграо се и Марко Јарић, те нови трилер није дозвољен. Коначним резултатом 84:77 , Југославија успева да одбрани титулу првака Света у кошарци. Стојаковић је уврштен у идеалну петорку, а зачуђујуће титулу најкориснијег играча добио је Дирк Новицки из Немачке.

Европско првенство 2003. уреди

 
Селектор репрезентације Србије и Црне Горе на Евробаскету 2003. године, Душко Вујошевић.

После обједињених титула првака Европе и cвета, дошло је време за промене, како у играчком, тако и у селекторском погледу. Светислава Пешића на место селектора заменио је тадашњи стратег Партизана Душко Вујошевић, од репрезентације се опростио Владе Дивац, док је Дејан Бодирога после седам везаних година боравка у репрезентацији, те врло исцрпљујуће сезоне у Евролиги, затражио годину паузе од националног дреса. Вујошевић се ослањао на углавном играче из домаћег шампионата. У састав је уврстио младог Косту Перовића, дугогодишњег главног играча ФМП Железника, Огњена Ашкрабића и мање више анонимног Душана Вукчевића тада кошаркаша Монтепаскија. С обзиром на то да је освајањем титуле Светског првака обезбеђено било учешће на Олимпијском кошаркашком турниру 2004. године ово првенство послужило је као прилика да се пружи шанса неким другим играчима и да се, евентуално, настави низ освајања медаља који је трајао од Евробаскета 1995. године. Под новим именом, Србија и Црна Гора, дебитовала је против Русије поразом (80:95). Уследила је победа против домаћина (78:68). Последњи меч у групи против Шпаније потврдио је да ствари не иду како треба. У мечу препуном нервозе, "Плавима" није помогла ни сјајна партија прве звезде Пеђе Стојаковића који је убацио 25 поена, па је Шпанија успела да се реваншира за пораз из полуфинала прошлог првенства, резултатом 75:67. Као трећепласирана у групи Србија и Црна Гора прошла је у осмину финала, а тамо се сусрела са вицешампионима са прошлог Евробаскета, селекцијом Турске. У трилер завршници, захваљујући одличном Предрагу Дробњаку остварена је победа 80:76. Већ у четвртфиналу претрпљен је тежак пораз од Литванаца коју су до другог тријумфа у историји над селекцијом Србије/Југославије предводили Рамунас Шишкаускас са 27 поена и један од најбољих плејмејкера у историји ове земље Шарунас Јасикевичијус са 11 асистенција до коначног резултата 98:82. У разигравању од пете до осме позиције прво је побеђена Русија са 86:77, а затим је уследио и пораз од Грчке 72:64, па је заузето доста разочаравајуће шесто место. И на овом шампионату се наставило са испадима на релацији играч - селектор. Нови „Случај банана”, овога пута, догодио се одмах по завршетку првенства, када је Дејан Котуровић назвао селектора Вујошевића „гробаром српске кошарке”. Котуровић је изнео и податак да, скоро, ниједан кошаркаш није био задовољан избором селектора, те на какав се начин исти бирао.[22]

Олимпијске игре 2004. уреди

Домаћинство Евробаскета 2005. године се ближило, па је селекцију поново преузео најтрофејнији српски и европски тренер, те за разлику од Вујошевића знатно пожељнији Жељко Обрадовић који за Грчку води играче различитих профила од оних најискуснијих до играча који тек дебитују. Због одређеног анимозитета не позива Предрага Стојаковића који од тад више никада није заиграо за репрезентацију. Наиме, Предраг Стојаковић није могао да се прикључи репрезентацији у термину за када је било заказано окупљање, већ је затражио да са, поприличним, закашњењем, августа месеца се придружи тиму, што је Обрадовић, аутоматски, одбио. Ипак ту су били, поново, Дејан Бодирога и Дејан Томашевић, затим НБА играчи Владимир Радмановић, Предраг Дробњак, дебитанти из најјаче кошаркашке лиге света Ненад Крстић и Александар Павловић, као и проверени играчи из домаће лиге: Игор Ракочевић, Вуле Авдаловић, Ђуро Остојић. Са списка је изостао Марко Јарић, тада кошаркаш Л. А. Клиперса, а као други плејмејкер у тиму је био Милош Вујанић. Селектор Обрадовић није могао да рачуна на НБА центра Детроита младог Дарка Миличића који је доживео повреду шаке у плеј офу НБА лиге, па је у тим уврстио центра Петра Поповића из Хемофарма. Спој младости и искуства стартовао је поразом у првом колу од Аргентине (82:83) пошто је Емануел Ђинобили погодио двојку у задњој секунди меча преко Ракочевића од табле.[23] Пољуљаног самопоуздања до краја турнира репрезентација је сваки меч играла на једну лопту и остаће упамћено да ниједан пораз није био забележен двоцифреном разликом. Од Новог Зеланда (87:90), затим још један пораз и од Шпаније (68:76), а као задња нада дошла је тесна победа над Италијом (74:72). У последњем мечу у групи о пролазу даље одлучивало се против Кине коју је предводио НБА див, Јао Минг. Изабраници селектора Обрадовића нису имали решење за 2,29цм високог центра Хјустона који је меч завршио са 27 поена и 13 скокова, иако је био, редовно, удвајан. На крају, Кина је славила резултатом 67:66 и изборила историјски наступ у четвртфиналу Олимпијског кошаркашког турнира.[24] Најгори пласман на Олимпијским играма кошаркашке репрезентације Србије / Југославије, једанаесто место, укњижен је победом над Анголом 85:62.

Европско првенство 2005. уреди

 
Маскота Европског првенства 2005. године. Мачак "Мачо"

Следеће године Београд је по трећи пут домаћин Евробаскета. Рачунајући на предност домаћег терена и одзив свих играча селектору Жељку Обрадовићу, циљ је био златна медаља. На самом старту Шпанија је лако савладала Србију и Црну Гору (70:89) и то без прве звезде Пау Гасола који је мечеве своје репрезентације посматрао са трибина. Ово је, уједно, била четврта узастопна победа Шпаније над „Плавима”. До краја групне фазе, очекивано су остварене победе против Израела (93:77) и Летоније (82:67). У осмини финала наишао је шокантан пораз од Француза (71:74) у сусрету где су кошаркаши Србије и Црне Горе водили и са 10 поена разлике. После овог шокантног пораза и елиминације Жељко Обрадовић је дао оставку, а на прес конференцији, као главне разлоге ране елиминације са првенства, навео је лошу атмосферу у самом тиму, као и чињеницу да неколицина играча, још од Олимпијских игара 2004. године, није причала између себе.[25] После овог Евробаскета од репрезентације су се опростили: Дејан Бодирога, Дејан Томашевић, Владо Шћепановић и Жељко Ребрача који због срчаних проблема брзо завршава и играчку каријеру.

На овом Европском првенству ФИБА је први пут употребила нову кошаркашку лопту компаније Молтен - ГГ7, која се, уз одређене модификације, користи и данас.

 
Лопте ГГ 7 компаније Молтен

Светско првенство 2006. уреди

Захваљујући специјалној позивници за учешће, Србија и Црна Гора, земља која више није постојала на папиру (Црна Гора је након референдума 21. маја исте године прогласила независност) нашла се на Светском првенству 2006. као бранилац титуле. Последњи тренер био је Драган Шакота који није успео да поправи ствари у тиму. Шакота није могао да рачуна на велики број пензионисаних играча, док су Шћепановић и Дробњак одлучили да наступају за репрезентацију Црне Горе. Окосницу тиму требало је да чине млади асови из НБА лиге: Дарко Миличић и Александар Павловић који је, иако рођен у Бару, прихватио да игра за Србију, али никада, после Олимпијских игара 2004. године, није обукао, поново, репрезентативни дрес[26]. Једини искусни играч, на овом првенству, био је Игор Ракочевић.

Већ на старту првенства брука се догодила против Нигерије (75:82). Знатно боља, борбенија, игра виђена је против Француска (65:61). Ситуација се знатно поправила у тиму пошто су, за пролаз даље, савладани Либан (104:57) и Венецуела (90:65). Сада већ очекивано, изгубљен је меч против Аргентине која је у комплетном саставу желела да дође до титуле Светског првака (79:83). У осмини финала Србију и Црну Гору је чекала репрезентација Шпаније. Поново је, пети пут, узастопно, „Црвена фурија” поразила „Плаве” који су се резултатом 75:87 опростили од титуле Светског првака. Управо је на мечу осмине финала задњи пут интерпретирана химна Хеј, Словени која је пратила репрезентацију од 1946. до, ове, 2006. године. Србија као правни наследник државне заједнице Србије и Црне Горе, обезбедила је учешће на Евробаскету 2007. године, док је Црна Гора кренула из Б дивизије. Као и у случају распада претходних република, Србија је наследила медаље, успехе и остале резултате.

Европско првенство 2007. уреди

 
Милан Гуровић - први капитен независне Србије

Године 2007, Србија први пут наступа под тим именом на Евробаскету 2007. године у Шпанији пошто се као Србија и Црна Гора квалификовала преко Мундобаскета 2006. године. Први тренер самосталне Србије био је Зоран Славнић, уједно и једини озбиљан кандидат за „ужарену” селекторску клупу. Мока се одлучио на, очекивану, смену генерација, па је у тим уврстио и неке двадесетогодишњаке који су освојили титулу првака Европе за играче до 20 година, неколико месеци пре самог, сениорског, Евробаскета. У тиму је било чак шест двадесетогодишњака, а то су: Милош Теодосић, Стефан Марковић, Новица Величковић, Немања Александров, Драган Лабовић и Миленко Тепић. За капитена је изабран једини играч са 30 година и најискуснији у тиму по броју мечева Милан Гуровић. Поред њега једини играч који је још освајао титуле са почетка двадесет првог века био је Марко Јарић. За прву звезду тима изабран је Дарко Миличић једини играч у овом саставу из НБА-а. Са просеком година 22,3 Србија је била убедљиво најмлађа селекција на турниру, а не само то, већ је ово и најмлађа селекција са највећим бројем дебитаната у историји Европских кошаркашких првенстава. Зоран Славнић је полагао велику наду у свој млади тим, па је доделио репрезентацији и надимак „Москитоси”. Амбиције нису биле нереалне. Нико није причао о освајању неке од медаља већ је, као примарни циљ, постављено заузимање једне од првих шест позиција како би се изборио наступ на Олимпијском кошаркашком турниру 2008. године. Међутим, „Москитоси” су били исувише неискусни да се носе са репрезентацијама Русије и Грчке. У првом мечу Групе А, против Русије, на крају је избегнута катастрофа пошто су Руси, предвођени незаустављивим Андрејем Кириленком (24 поена и 12 скокова) нанели пораз од "само" осам поена разлике 65:73. Уследио је изузетно тежак меч са актуелним првацима Европе - Грцима. Млада екипа Србије заиграла је много боље неголи у првом мечу, посебно у одбрани. Плејмејкери су преузели кошгетерску одговорност (Марко Јарић и Милош Теодосић меч завршили са по 18 поена), а колико је меч био "тврд" говори податак да је трећу четвртину Грчка решила у своју корист резултатом 9:7!? Миличић и Ерцег одлично су контролисали скок, али је судијска тројка Фабио Фаћини (Италија), Вирџинијус Довијавичијус (Литванија) и Стелан Баника (Румунија) олако досуђивала „Хеленима” прекршаје и довела их на корак од победе. Да се та победа, још мало, пролонгира, потрудио се капитен Милан Гуровић који при резултату 56:53 за Грчку погађа тројку са десетак метара, од табле, за продужетак [27]. У продужетку судијски критеријум је био још строжи, па је Србија доживела и други пораз на шампионату, минималним резултатом 68:67. Низ контроверзних судијских одлука изазвао је велику количину беса и незадовољства код младих кошаркаша, а предњачио је Дарко Миличић који је у интервјуу одмах по завршетку меча, отворено вређао судијску тројку, због чега је, касније, новчано био кажњен.[28] За пролаз даље била је потребна победа против Израела, али до ње није дошло, упркос вођству од 10 поена разлике. Тада Гај Пнини погађа две важне тројке, уноси немир у тим Србије. Јанив Грин, натурализовани Израелац, такође, погађа са дистанце, а касније у пенал завршници рука му није задрхтала, па је Израел, неочекивано, као аутсајдер групе А, изборио пласман у нокаут рунду. Ова најмлађа репрезентација у историји Европских кошаркашких првенстава је ипак исписала историју, али ону неславну страницу. Наиме, коначно 14. место је најгоре у историји наше репрезентације. Пре овог Евробаскета најлошији пласман била је 13. позиција на Европском првенству 1947. године када је у мечу за ово, тада, претпоследње место савладана Албанија са 90:13. Од националног дреса се, одмах по завршетку првенства, опростио Милан Гуровић, а убрзо након њега и Марко Јарић. Оставка је, од стране Кошаркашког Савеза Србије, уручена и Зорану Славнићу.

Европско првенство 2009. уреди

 
Иван Паунић, дебитовао је за Србију на Евробаскету 2007. године и постао један од кључних дефанзивних играча.
 
Повратник на репрезентативну клупу, Душан Ивковић.

После низа неуспешних година, репрезентација Србије је морала, први пут још од 1995. године у квалификације за Евробаскет чији је домаћин била Пољска. За селектора је изабран, најискуснији, Душан Ивковић који се одлучио за рад на дуге стазе подмладивши екипу. Репрезентација Србије је дошла на Првенство са скором 7-1 у квалификацијама. У квалификацијама је од искуснијих играча наступао само Милош Вујанић, који због повреде није играо на првенству у Пољској, па га је заменио Бојан Поповић. За капитена је именован Ненад Крстић једини играч у том тренутку из НБА лиге, а селектор Ивковић се ослањао на младе играче чији је просек био 22 године, па су позвани: Милош Теодосић, Миленко Тепић, Иван Паунић, Немања Бјелица, Стефан Марковић, Урош Трипковић, Мирослав Радуљица, Коста Перовић, Новица Величковић и најмлађи, 19. годишњи Милан Мачван који је у сениорски тим дошао као МВП Европског првенства за играче до 20 година.

На почетку првенства, потпуно неочекивано, побеђена је, фаворизована, Шпанија (66:57), у другом колу еуфорија је спласнула пошто је Словенија била боља са (80:69), а затим је побеђена Велика Британија (77:59). У другој групној фази побеђени су домаћин Пољска (77:72) и Литванија (89:79), а претрпљен је и други пораз на првенству од Турске (64:69). У четвртфиналу је, без већих проблема, поражена Русија са (79:68) па се тако Србија пласирала у полуфинале европског првенства први пут након осам година. У полуфиналу, Србију је чекала, поново, Словенија. У мечу са Словенијом истакао се Милош Теодосић који је постигао 32 поена, а серијом тројки (укупно шест на мечу) пред крај сусрета обезбедио Србији продужетак и победу (96:92). У финалу је фаворизована Шпанија од првог подбацивања држала је велику разлику која је често прелазила и 30 поена, да би, на крају, "Фурија" победила са (63:85), реванширајући се репрезентацији Србије за пораз на старту првенства. Тако су играчи Душана Ивковића освојили прву кошаркашку медаљу за самосталну Србију. Ово је, иначе, била и прва титула првака Европе за репрезентацију Шпаније, која је пре овог првенства шест пута губила у финалима. Такође, Душан Ивковић је први пут водио репрезентацију на Европском првенству, а да, притом, није освојио златну медаљу.

2010-е уреди

Светско првенство 2010. уреди

 
Теодосићев победнички шут против Шпаније са девет метара преко Хорхеа Гарбахосе за пласман у полуфинале СП у Турској из 2010.

Репрезентација Србије је играла добро и на Светском првенству у Турској, али није успела да освоји медаљу. У првом мечу на турниру убедљиво је са 94:44 савладана селекција Анголе, да би у другом, после два продужетка уследио пораз од Немачке 82:81. После истека суспензије од два меча, због физичког обрачуна на Акрополис купу [29], у тим се враћају Милош Теодосић и капитен Ненад Крстић. Уследила је још једна рутинска победа над Јорданом 112:69, те тријумфи над Аустралијом 94:79 и главним фаворитом у групи А, Аргентином са 84:82. Као првопласирана у групи А, са скором четири победе и један пораз, Србију је у осмини финала чекала четвртопласирана из групе Б, Хрватска. Неизвесна завршница и резултатска клацкалица потрајала је до самог краја, када је на једну секунду до краја меча, Александар Рашић изнудио два слободна бацања. Прво је погодио, друго, намерно, промашио за коначних 73:72. У четвртфиналу Србију је чекао други фаворит турнира и Европски првак Шпанија. Жељни реванша, "Орлови" су одиграли најбољи меч на турниру, а херој победе постао је Милош Теодосић који је тројком са девет метара, три секунде пре краја, преко Гарбахосе поставио коначан резултат 92:89. Међутим, финале је изостало пошто је у полуфиналу, након судијске грешке Србија [30], изгубила од Турске. Индиспонирани након сијасета судијских грешака у полуфиналу, "Орлови" нису били достојан ривал Литванији која је, већ у првом полувремену, убацила девет тројки. Предвођени одличним Клеизом који је меч завршио са 33 поена, млада селекција Литваније је славила са коначних 99:88 за прву медаљу са Светских првенстава. Ово је, иначе, први пут да је репрезентација Србије/Југославије, поражена у борби за бронзану медаљу на Светском првенству.

Европско првенство 2011. уреди

 
Милош Теодосић био је најбољи асистент на Евробаскету 2011. године са укупно 63 асистенције

Европско првенство у Литванији у задњем тренутку је проширено са 16 на 24 селекције, што је значило још већи број утакмица, а по први пут на шампионату се појавила и кошаркашка репрезентација Црне Горе. Суочен са отказима на позицији центра (Раковић, Радуљица) селектор Ивковић позива, по први пут, Бобана Марјановића. Српски кошаркаши су, без проблема у прва четири сусрета остварили исто толико победа против: Италије 80:68, затим Летоније 92:77, Израела 89:80 и Немачке 75:64. Меч за прво место у групи игран је против Француске коју је на овом шампионату предводио НБА играч Тони Паркер. Србија је имала задњи напад на мечу при резултату 96:97 за Французе, али је шут са полудистанце, за победу, промашио Душко Савановић, па је Србија са другог места у групи Б отишла у новоформирану групу Е, где су се налазиле селекције: Турске, Шпаније и Литваније. За пролаз у четвртфинале била је довољна једна победа. Поприлично изморена репрезентација Србије, поражена је у прва два меча у новонасталој групи од Литваније 90:100 и од Шпаније која је силно мотивисана била да се реваншира за пораз са Мундобаскета годину дана раније те је декласирала "Орлове" са 84:59. Међутим и Србија је жељела да се у мечу бити или не бити реваншира Турској и успела је у томе, пошто је задњи шут на мечу, за победу Турске, при резултату 68:67 промашио Ерсан Иљасова, па је Србија прошла у четвртфинале. репрезентације Русије предвођена својим најбољим кошаркашем Кириленком, славила је са 77:67. Остала је била још једна шанса да се Србија домогне, макар, шесте позиције и додатних квалификација за Олимпијске игре у Лондону. Међутим, у мечу за шесто место репрезентације Грчке, без проблема је савладала Србију са 87:77. Првенство је означено као неуспешно пре свега због чињенице што се репрезентација Србије није квалификовала на Олимпијски кошаркашки турнир у Лондону, а за следеће Европско првенство у Словенији 2013. морала је у нове квалификације. Остаће уписано да је репрезентација одиграла чак 11 мечева на овом турниру што је апсолутни рекорд свих кошаркашких првенстава.

Европско првенство 2013. уреди

 
Српска клупа за време одмора на утакмици Србија-Украјина

Нови Олимпијски циклус кренуо је новим квалификацијама за Европско првенство у Словенији 2013. године. У групи са: Црном Гором, Естонијом, Исландом, Израелом и Словачком Србија је имала скор 6-4, баш као и Естонија, али је због бољег међусобног скора отишла на Евробаскет. Србија је по први пут у овим квалификацијама заиграла у црвеној гарнитури дресова, уместо у традиционалним плавим. На 38. Европском првенству Србија је отишла без првог плејмејкера Милоша Теодосића, њега је заменио Немања Недовић, а селектор Ивковић одлучио је да подмлади репрезентацију, па је прилику пружио и младом Богдану Богдановићу и Николи Калинићу, који су, већ тада, постали стуб екипе, али и Данилу Анђушићу, Ђорђу Гагићу, Василију Мицићу и најстаријем дебитанту у историји репрезентације Рашку Катићу. Са великим бројем нових играча, Србија је на старту првенства направила изненађење победивши репрезентацију Литваније са 63:56, а поред ове остварене су и очекиване победе над Босном и Херцеговином 77:67 и над Летонијом 80:71. Упркос поразима од репрезентације Македоније 89:75 и Црне Горе 83:76 Србија је заузела прво место у групи. Уследила је, поново, исцрпљујућа друга групна фаза, а у новоформирану групу Србија се нашла са селекцијама: Белгије, Украјине и Француске. После, очекиване победе над Белгијом од 76:69, уследио је потпуно неочекивани пораз од Украјине коју је до тријумфа од 82:75 предводио натурализовани кошаркаш Јуџин Џетер. За прво место у групи, Србија је играла против Француске и захваљујући сјајној партији Недовића и капитена Крстића остварена је, до тада, највећа победа на турниру од 77:65. Срећа, ипак, није погледала "Орлове", пошто је четвртопласирана селекција из друге групе била Шпанија која је била на прагу елиминације, да би, на крају, сумњивим поразом од Италије избегла у нокаут фази сусрет са Француском. У четвртфиналу Шпанци, поново, нису дали ни промил наде српским кошаркашима. Предвођени искусним асовима Серхијом Родригезом са 22, те Рудијем Фернандезом са 19 поена, "Фурија" је током целог меча имала 30 и више поена предности, до коначних 90:60. Примарни циљ селектора Ивковића био је да се заузме макар седма позиција, што би значило да се репрезентација квалификовала за Мундобаскет 2014. У првом мечу за разигравање од пете до осме позиције, Србија је поражена од домаћина, Словеније са 92:74, да би у сусрету за седмо место захваљујући сјајним партијама Ненада Крстића и Немање Бјелице Србија победила са 76:64 и обезбедила одлазак на Светско првенство. После овог првенства од репрезентације се после пет година опростио Душан Ивковић, а на његово место доведен је прослављени репрезентативац Александар Саша Ђорђевић.

Светско првенство 2014. уреди

 
Ненад Крстић Након десет година репрезентативне каријере опростио се од репрезентације на Мундобаскету 2014. године
 
Милош Теодосић именован је за новог капитена репрезентације након Мундобаскета 2014. године.

Након доласка на место селектора Саша Ђорђевић за свога помоћника, поред осталих, именује Муту Николића. Са ширег списка објављеног пре припрема за Светско првенство у Шпанији, одређен број играча отказује што због повреда што због личних разлога. Ипак костур тима је остао непромењен. Иако је у групи репрезентација доживела три пораза од екипа Француске, Бразила и Шпаније, успева да се домогне осмине финала. На првој елиминационој утакмици против Грчке креће одлична игра српске репрезентације. Грчка и Бразил су савладани доста убедљиво уз одличну игру каква, пре тога, није могла да се наговести у групи. Поред већ устаљених Бјелице, Теодосића, Марковића и осталих, пажњу на себе су скренули Никола Калинић и херој победе над Бразилом млади Богдан Богдановић. У полуфиналу их је чекала Француска која је претходно избацила фаворизовану репрезентацију Шпаније која је на првенство дошла у најјачем могућем саставу и већ је била виђена у финалу против америчког „дрим тима”. Србија је одлично играла у првом полувремену и стигла до разлике од 18 поена. Међутим у последњој четвртини Француска је предвођена Батумом успела да се приближи и доведе Француску на два поена заостатка, али су на крају репрезентативци Србије сигурним извођењем слободних бацања и пресудним поенима Симоновића успели да се домогну финала.

У финалу их је чекала репрезентација САД која је као током целог првенства демонстрирала врхунску кошарку. Американци су желели да поново, после 1994. године, освоје титулу Светског првака, која им је, на претходним шампионатима, измицала. Зато Мајк Шишевски окупља јак, млади, тим, предвођен, Кајријем Ирвингом, те Џејмсом Харденом и осталима. Сам почетак меча показао је да се „Орлови” нису уплашили. Милош Теодосић је уз неколико сјајних асистенција разиграо свој тим, да би, при резултату 12:5 Мајк Шишевски затражио тајм аут. Тај тајм аут, затражен је био на 6 минута до краја прве четвртине, а резултат на крају исте био је 35:19 у корист САД. Распуцаног Ирвинга и Томпсона нико није могао да заустави, те чињеница да је центар Ентони Дејвис ушао у брз проблем са фауловима није представљала толико битан податак. Пред крај треће деонице, Американци су имали и вођство од 40 поена разлике, 115:75, па је циљ био избећи катастрофу. Ипак, на крају, кошаркашка репрезентација Србије, доживела је најубедљивији пораз у својој историји, обухватајући и претходне називе република, од 129:92.

Ипак освајање сребра је оцењено као највеће изненађење првенства. Милош Теодосић је поново био члан прве петорке првенства, док је закуцавање Николе Калинића на утакмици са Грчком оцењено као други најбољи потез првенства.[31] Поред њих двојице током првенства нарочито су се истакли Бјелица, повратник у репрезентацију после 2009. године Мирослав Радуљица , као и дебитант из Радничког, Јовић. Овај шампионат био је задњи за Ненада Крстића који је после десет година завршио репрезентативну каријеру, а за новог капитена именован је Милош Теодосић.

Европско првенство 2015. уреди

 
Александар Ђорђевић као селектор на припремној утакмици са Словенијом, август 2015. у Љубљани.
 
Немања Бјелица, један од лидера репрезентације на Евробаскету 2015. године.

На Евробаскету 2015. Србија је доминирала у групи Б и са скором 5:0 прошла у осмину финала. У првој утакмици групе Б, Орлови су сјајним преокретом поразили Шпанце, главног фаворита за освајање нове титуле Европског првака (80:70). Наредног дана, репрезентација Србије је савладала Немачку (68:66) у Мерцедес-Бенц арени поготком Немање Бјелице у последњим моментима утакмице. селектор Ђорђевић је на 3,9секунди до краја меча позвао тајм аут, затим креирао акцију за свог крилног кошаркаша, а Немања Бјелица постао је херој сусрета[32] Орлови су до краја забележили још три победе: против Исланда (93:64), Турске (91:72) и Италије (101:82). У завршном мечу против увек незгодних „Азура” заблистао је капитен Милош Теодосић са 26 убачених поена и 8 асистенција[33]. У осмини финала су савладани увек незгодну Финску (94:81), а у четвртфиналу Чешку (89:75) којој није помогао ни, током првенства, изузетно расположени двојац: Томаш Саторански и Јан Весели. У полуфиналу, Србију је поново чекао сусрет са, традиционално, незгодном репрезентацијом Литваније. Имала је Литванија и више од десет поена предности, на почетку последње четврте четвртине, али су обе екипе играле у налетима, па је Србија константно смањивала предност ривала, све до самог краја. Милош Теодосић је нестварном тројком[34] смањио предност Литваније на само један поен, 13 секунди пре краја меча, да би Сеибутис погодио само једно слободно бацање. Лопта је стигла у руке Богдановића, који је покушао соло-продором да донесе изједначење и продужетак, али је, уз контакт са противником, промашио кош, док су судије меча остале неме, те су Литванци славили резултатом 67:64 и пласирали се, директно, на Олимпијски кошаркашки турнир 2016. године. У утакмици за треће место уследио је, очекиван, пораз од домаћина Француске (68:81). Пред својом публиком Французи су од првог минута наметнули свој ритам игре и до краја га, без већих проблема, одржавали. Србија је, тако, остала без медаље на овом Европском првенству иако је имала, коначни скор од 7 победа и 2 пораза. Проласком у четвртфинале Србија је изборила и пласман на Евробаскет 2017. године без квалификација.

Олимпијске игре 2016. уреди

 
Стандардни репрезентативац и заменик капитена Стефан Марковић опростио се од репрезентације после Олимпијских игара у Рију.
 
Богдан Богдановић, јунак победе над Хрватском у четвртфиналу Олимпијског кошаркашког турнира у Рију 2016. године.

Захваљујући четвртом освојеном месту на Евробаскету 2015. репрезентација Србије изборила је учешће на једном од четири квалификациона Олимпијска турнира. На сву срећу, изабраници Саше Ђорђевића, као домаћини једног од турнира, добили су поприлично лаке ривале. У групи су савладали Порторико (87:81) и Анголу (83:60), а у полуфиналу је савладана Чешка. У финалу "Орлове" је чекао Порторико, а екипа Александра Ђорђевића их је убедљиво савладала резултатом 108:77 и пласирала се на Олимпијске игре у Рију. На турниру је блистао сјајни Никола Јокић који је заједно са Богданом Богдановићем бележио просечно 17,8 поена на 4 утакмице и проглашен је за најкориснијег играча овог турнира.

У групи А, Олимпијског кошаркашког турнира у Рио Де Жанеиру, изабраници Александра Ђорђевића савладали су Венецуелу са 86:62, да би потом уследили порази од Аустралије 95:80, те и пораз од 76:75 против Француске и од Америке 94:91 пошто је Богдан Богдановић промашио шут за три поена за продужетак. Уследио је меч "бити или не бити" за пролаз даље против Кине, која је 2004. године на Олимпијском кошаркашком турниру у Атини у истој ситуацији елиминисала тадашњу репрезентацију Србије и Црне Горе. Међутим, овога пута је остварена убедљива победа Србије од 94:60 и заказано четвртфинале са Хрватском. У четвртфиналу, кошаркашка репрезентација Србије наставила је традицију непобедивости против вечитог ривала, репрезентације Хрватске. За победу од 86:83 најзаслужнија је одлична, колективна, одбрана као и врло добро шутерско вече Богдана Богдановића који је убацио 18 поена, од чега, неке у кључним тренуцима меча. У полуфиналу чекала их је, поново, Аустралија. Жељни реванша, за пораз у групи, "Орлови" су одиграли најбољу одбрану на целом турниру, лимитирајући Аустралијанце на свега 14 датих поена у првом полувремену што никада није забележено у овој фази Олимпијског кошаркашког турнира. Питање победника ниједног тренутка није доведено у питање, па је коначним резултатом 87:61 Србија отишла у ново финале, прво после 20 година и Олимпијског кошаркашког турнира у Атланти. Као и пре 20 година и овога пута у финалу их је чекала селекција САД. Коначан резултат био је скоро идентичан финалу из 1996. година - 96:66. За разлику од финала Светског првенства из Мадрида у овом сусрета Србија је имала само почетно водство 3:0, након чега су Американци подизали ниво игре и већ на полувремену водили са 52:29, највише захваљујући незаустављивом Кевину Дјуренту. Било каква неизвесност је изостала у трећој и четвртој четвртини, па је селекција САД дошла до своје 15 златне олимпијске медаље. Ово је била прва олимпијска медаља за самосталну кошаркашку репрезентацију Србије, а укупно пето сребро са Олимпијског кошаркашког турнира. Након ових Олимпијских игара од репрезентативног дреса се опростио плејмејкер Стефан Марковић који је у репрезентацији био још од Европског првенства у кошарци 2007. године.

Европско првенство 2017. уреди

 
На Европском првенству 2017., Александар Ђорђевић ушао је у кошаркашку историју пошто је једини и као играч и као тренер учествовао у финалима Европско и Светског првенства, као и Олимпијског кошаркашког турнира.
 
Нови капитен репрезентације на Европском првенству 2017. Милан Мачван.

И ранијих година репрезентација Србије имала је проблем са отказима играча, али никада као пред Европско првенство 2017. године које је, уједно, било и последње које се одржало на сваке две године, пошто је ФИБА раније одлучила да шампионат помери на сваке четири године. Због обавеза према свом клубу Денверу наступ је, први, отказао Никола Јокић, да би, недуго потом, наступ отказао и нови члан Мемфиса Раде Загорац. Током припремних турнира, на којима је забележено девет победа и један пораз, наступ су, због повреда, отказали: Мирослав Радуљица, Марко Симоновић, Немања Бјелица, да би, током припрема своју повреду листа обновио капитен и нови члан Л. А. Клиперса, Милош Теодосић, па је за новог капитена именован Милан Мачван. Четири дана пре почетка првенства селектор Ђорђевић остао је без Николе Калинића, због повреде леђа, а на првенство није повео ни Немању Недовића који би заиграо тек у осмини финала. Упркос рекордном броју отказа, селектор Ђорђевић успео је да направи заједницу, тим, где су се као две највеће кошгетерске фигуре истицали Богдан Богдановић и повратник у национални тим Бобан Марјановић. Већ у првом мечу у групи Д, видело се да Ђорђевић с правом и даље циља највиши пласман. Резултатом 92:82 побеђена је Летонија која је на шампионат дошла са својом првом звездом, Кристапсом Порзингисом, али и са браћом Бертанс, Калнијетисом, Тимом и осталим искуснијим играчима. На овом мечу потврде да је нови лидер репрезентације доказао је нови члан Сакрамента, Богдан Богдановић који је меч завршио са 30 убачених поена. Након мање од 24 часа одмора, већ наредног дана, Србију је чекала репрезентација Русије. У поприлично нервозној игри, посебно у одбрани, Русија је остварила тријумф резултатом 75:72 коју је до победе водио најскупљи играч Евролиге, Алексеј Швед. После дана паузе, Србију је чекао меч са домаћином групе и првенства (нокаут фазе), репрезентацијом Турске коју је на сваком сусрету бодрило преко 10 хиљада навијача. Иако су „Орлови” добро контролисали меч, Турска на пет минута до краја сусрета долази до изједначења, након чега две везане тројке, за мање од једног минута, погађа Богдан Богдановић, а утакмица одлази у мирну завршницу до коначних 80:74. После ова три, на папиру, најтежа дуела, уследили су мечеви против аутсајдера: Белгије и Велике Британије. Иако најслабије од свих селекција у групи Д, опуштања није било ни једног тренутка, те је Уједињено Краљевство побеђено резултатом 82:68 (Богдановић 18 поена, 7 скокова, 7 асистенција), а још убедљивије савладана је и Белгија, 74:54 уз 22 поена Марјановића.

 
Повратник у репрезентацију и највиши играч Евробаскета 2017. године, Бобан Марјановић.
 
Један од дебитаната и најмлађи репрезентативац Србије на Европском првенству 2017. године, Марко Гудурић.

Захваљујући победи Летоније од 84:69 против Русије, Србија је завршила групну фазу као првопласирана, па ју је у осмини финала очекивала четвртопласирана селекција из групе Ц, Мађарска. Упркос фуриозном почетку и вођству од 18:3, „Орлови” су дозволили да се Мађарска примакне, а до самог краја Србија није успела да направи већу предност, али је на крају, очекивано, славила резултатом 86:78. На овом мечу посебно се истакао Огњен Кузмић са дабл - дабл учинком од 17 поена и 10 скокова, уз већ стандардног Богдановића који је имао исти број поена. „Орлове” је у четвртфиналу чекала Италија која је током шампионата остала без свог НБА играча Данила Галинарија. Сусрет против Мађарске донео је потребан опрез, као и подигнут ниво одбране, па су Марко Белинели и остали заустављени били на тек 67 датих поена, а Србија је победом од 83:67 те најбољом игром на првенству прошла у четврто полуфинале у четири године. Неписано правило је да на оваквим првенствима једна селекција тешко може два пута да тријумфује против исте репрезентације у групи и у борби за медаљу. То правило се у овом случају испоставило као тачно, пошто је Србија успела да се реваншира Русији за пораз у групи. „Зборнаја команда” је на шампионат дошла са циљем да се дође до медаље, прве после 2012. године, а и да се прекине низ катастрофалних резултата на претходним Европским првенствима. Сергеј Базаревич је тим градио на играчима из ЦСКА Москве, главни играч био је Алексеј Швед, а једини играч који није наступао за неки тим из ВТБ лиге био је центар Тимофеј Мозгов. И овога пута изабраници Александра Ђорђевића нису успевали да лимитирају овог бека испод свог просека од 22 поена. Напротив, Швед је сусрет завршио са 33 поена. Већим делом меча Србија је имала предност, да би на четири минута до краја Андреј Воронцевич промашио тројку за резултатски преокрет. На супротној страни, управо, тројком битнију разлику доноси Василије Мицић, а до краја две сјајно креиране акције успева да материјализује Богдановић те Србија пролази у финале резултатом 87:79. Невољу пред финале представљала је и повреда првог плејмејкера, Стефана Јовића који је у полуфиналном мечу доживео дисторзију зглоба,[35] али је најавио да ће играти у финалу. У сусрету у групи Бранко Лазић задобио је повреду бутног мишића, па је селектор Ђорђевић могао да рачуна на десеторицу здравих играча за финале. За разлику од Србије, други финалиста Европског првенства, репрезентација Словеније имала је само један отказ пре почетка првенства, а на путу до свог првог финала репрезентација коју је са клупе предводио Игор Кокошков савладала је у нокаут фази: Француску, одличну Летонију и актуелног шампиона Шпанију којој није помогла ни још једна одлична партија браће Гасол. До самог финала Словенија је дошла без иједног пораза, а најзаслужнији за овај перфектан низ био је Горан Драгић као и вундеркинд и један од најталентованијих играча Европе, 18. годишњи Лука Дончић. За разлику од претходних мечева, високи српски центри, Огњен Кузмић и Бобан Марјановић били су ван свог учинка, како у скоковима, тако и у поенима. Словенија је у другој четвртини потпуно преокренула резултат највише захваљујући сјајном Драгићу који је постигао 26 поена већ у првом полувремену, а на одмор, Словенија одлази са предношћу од 56:47. На почетку трећег периода Србија је агресивнијом игром, као и тројкама најмлађег члана на овом првенству, Марка Гудурића, пришла на само четири поена заостатка. У последњи период Србија улази без класичног центра. Кузмића и Марјановића, због покретљивије одбране, заменио је Владимир Штимац, а на руку „Орловима” ишла је и повреда младог Луке Дончића, као и то што је Горан Драгић био избачен из шутерског ритма. На четири минута до краја, поенима капитена, Мачвана , Србија је повела 78:77. Резултатска неизвесност трајала је до самог краја, када при нерешеном резултату два слободна бацања не успева да искористи Огњен Кузмић, након чега Словенија поенима прво из игре, а затим и са линије слободних бацања, Клемен Препелич донео својој репрезентацији недостижну предност. На крају, Србија није успела да понови успех из 2001. године, када је освојена титула шампиона, док је Словенија дошла до своје прве медаље у историји кошаркашке репрезентације. За МВП-а првенства изабран је Горан Драгић док је у идеалну петорку уврштен Богдан Богдановић. Селектор Александар Ђорђевић ушао је у кошаркашку историју пошто је само њему пошло за руком да учествује у финалима Европског првенства, Светског првенства и Олимпијског кошаркашког турнира и као играч и као селектор.

Светско првенство 2019. уреди

Квалификације уреди

 
Марко Симоновић је једини одиграо свих десет утакмица у квалификација за Светско првенство 2019. године и прокламован је у новог капитена.

Одмах по окончању Европског првенства у кошарци ФИБА је објавила промену у свом кошаркашком календару увођењем квалификација за Светско првенство, популарних ФИБА "Прозора". Ова промена је дошла као последица вишегодишњих несугласица између ФИБА и Евролиге[36]. Увођењем "Прозора" по први пут се играла репрезентативна кошарка паралелно са клупском сезоном, те су све репрезентације биле лишене помоћи играча који наступају у НБА лиги и Евролиги, па су селектори националних тимова морали да се ослоне на играче из Еврокупа и ФИБА Лиге шампиона.

Исте проблеме имао је и селектор Александар Ђорђевић јер није могао да рачуна на девет играча са Олимпијског кошаркашког турнира, па су позив добили играчи који нису били у првом плану у неким претходним окупљањима. У првом кругу "Прозора", Србија је била у групи са: Немачком, Грузијом и Аустријом. Остварене су четири победе и два пораза од Немачке[37]. Пресудну победу у овом делу квалификација омогућио је у Бечу Алекса Аврамовић, кошаркаш Варезеа који је тројком против Аустрије обезбедио Србији тесну победу од 82:81[38].

Друга групна фаза, уједно и пресудна за пласман на Мундобаскет, била је још тежа за репрезентацију Србије. У новоформираној групи Л Србији, Немачкој и Грузији, прикључиле су се селекције: Грчке, Естоније и Израела. После стартног пораза од Грчке 70:63, уследила је победа над Естонијом 91:65, те пораз 30. новембра у Тел Авиву од Израела 83:74, што је, додатно, закомпликовало одлазак на Светско првенство. До краја 2018. године побеђена је Грчка у Београду са 84:61[39]. Пресудни су били задњи, фебруарски "Прозори" и сусрети са Естонијом и Израелом у Београду. У Талину Естонија је минималним резултатом изненадила изабранике Александра Ђорђевића који су током већег дела меча имали предност, да би, на крају, били поражени резултатом 71:70[39]. Овим поразом Србија је себе довела у ситуацију да у задњем колу против Израела решава питање одласка на Мундобаскет[40]. У одлучујућем мечу 24. фебруара, Србија је пред 6 000 гледалаца у дворани Александар Николић, декласирала Израел са 97:76[41]. За овај одлучујући меч селектору су се одазвали: Никола Милутинов, Владимир Лучић, Драган Милосављевић као и Милош Теодосић коме се ближио крај сарадње са НБА екипом Лос Анђелес Клиперса. Једини кошаркаш који је одиграо свих десет мечева у овим квалификацијама био је Марко Симоновић који је, сасвим заслужено, кроз ове квалификације прокламован у новог капитена репрезентације[42].

Финални турнир уреди

Србија се пласирала на Светско првенство освојивши 3. место у Европским квалификацијама у 2. кругу.[43][44] Тим је водио Александар Ђорђевић, а помоћни тренери Мирослав Николић, Дарко Рајаковић и Јовица Антонић. На жребу који је одржан 16. марта 2019. у кинеском граду Шенџен, Србија је била у другом шеширу. У првој рунди тј. групној фази такмичења сврстана је у групу Д заједно са Анголом, Филипинима и Италијом. Важила је за великог фаворита у групи. Селектор је 7. јуна објавио први списак од 34 играча.[45][46] Већ 1. јула селектор је скратио први пут списак и то на 18 играча.[47][48]

 
Никола Јокић, члан најбоље петорке НБА лиге, одазвао се позиву селектора Ђорђевића за Светски куп 2019.године у Кини.

Центар Никола Јокић, који је изабран у Идеални тим НБА лиге, потврдио је 24. маја 2019. да ће играти на Светском првенству.[49] Сви играчи који су освојили сребрну медаљу на Евробаскету 2017. године у четири европске земље били су укључени у списак од 34 играча поред центра Владимира Штимца који је објавио повлачење из репрезентације након Евробаскета. Бранко Лазић је једини члан из 2017. године у Србији који није био наведен на прелиминарном списку од 18 играча. Центри Јокић и Огњен Кузмић и бек Марко Гудурић чланови су прелиминарног састава од 18 играча који нису одиграли ниједну утакмицу у квалификацијама за Светско првенство. 1. јула Плејмејкер Немања Недовић изразио је своје разочарење због свог одстрањења из прелиминарног списка од 18 играча..[50] Кузмић је 14. јула доживео тешку саобраћајну несрећу у близини Бања Луке, у Босни и Херцеговини, у којој је имао повреде опасне по живот.[51][52] Кузмић је 15. јула био одстрањен из екипе због случаја са несрећом, па је тренер Александар Ђорђевић позвао центра Николу Јовановића као замену.[53] 8. августа селектор Ђорђевић скратио је ростер на 14 играча.[54] Капитен тима Милош Теодосић 10. августа доживео је повреду плантарне фасције левог стопала у утакмици против Литваније и остаће на листи док се не сазнају нови резултати након терапије опоравка.[55][56] Крило Владимир Лучић и плејмејкер Милош Теодосић прескочиће турнир Акрополис куп због повреда.[57] 16. августа бек Драган Милосављевић задобио је повреду предњег укрштеног лигамента левог колена у утакмици против Турске.[58][59] Следећег дана објављено је да бек Драган Милосављевић због повреде неће моћи да игра на Светском првенству.[60]

Србија је играла 10 припремних мечева и свих десет је добила. Редом су побеђени: Борац у Чачку (97:66), Финске у Зрењанину је побеђена са 20 разлике 95:75, па онда Литванија у Београду и Каунасу је добијена оба пута и то узастопно. Прво 72:68 и онда 95:91. Након тога уследиле су и победе против Турске у Атини на Акрополис купу резултатом 87:72. После Турске уследио је меч са ривалом из групе на Светском првенству, такође, утакмица играна на Акрополис купу У Атини, Италија је добијена са невероватних 32 разлике 96:64. Након тога уследио је и финални меч са домаћином на Акрополис купу у Атини Грчком. Након веома тесне и неизвесне завршнице отишло се у продужетке где је Србија победила резултатом 85:80. Након тога Србија је отпутовала у Кину на турнир у Шенјангу. Прву припремну утакмицу у Кини је одиграла поново са Италијом овог пута је победила али са много мањом разликом 71:65. Следи утакмица са Новим Зеландом Србија бележи још једну добру партију и лако излази на крај са Новозеланђанима 88:78. Последњу припремну утакмицу Србија игра 27. августа 4 дана пре почетка првенства против Француске, Србија побеђује резултатом 61:56.

Светски куп Србија је отворила баш као и 2002.године против афричке селекције Анголе. Србија је врло лако, као и 2002., савладала немоћне Африканце са 46 поена разлике, резултатом 105:59.[61] У 2. колу Србија је играла против доста слабе азијске репрезентације Филипина и савладала је невероватном разликом 126:67. Ово је, уједно, била и најубедљивија победа откако се Србија самостално такмичи. Такође, на овом сусрету Србија је са 37 асистенција поставила рекорд у овој категорији на Светским првенствима.[62] У 3. колу "Орлове" је очекивао и најтежи испит против Италије са којом је Србија играла два припремна меча и оба добила. Србија је и овај пут победила Италију. Иако су се "Азури" примакли у једном тренутку на 55:53, добром одбраном изабраници селектора Ђорђевића поново праве двоцифрену разлику до коначних, 92:77.[63] Овом победом Србија је заузела 1. место у групи.

У другој рунди, након укрштања са Ц групом Србија добија противнике са којима се и у ранијим турнирима састајала: Шпанијом (задњи пут на Европском првенству 2015) и Порториком (квалификације за Олимпијске игре 2016.године). У 1. колу новоформиране групе Србија је играла против Порторика и дошла до 90:47. Ово је била шеста узастопна утакмица на Светским првенствима на којој је Србија убацила 90 и више поена, што је још један рекорд.[64] Овом победом Србија је и математички осигурала пласман у четвртфинале, а меч са Шпанијом је одлучивао да ли ће се у исто ићи са прве или друге позиције. "Орлови" су сјајно почели овај меч! Контролисали су скок, успорили напад Шпаније и после прве четвртине водили са 20:13. Међутим, наставак сусрета донео је неупоредиво лошију игру "Плавих" кошаркаша. Шпанија је почела са форсирањем зонске одбране за коју изабраници Александра Ђорђевића нису имали решење. По први пут на шампионату Србија је на полувреме отишла са резултатским дефицитом - 45:38. Пресудни тренутак догодио се на шест минута до краја треће деонице. Након спорне судијске одлуке да се не досуди фаул Николи Јокићу, центар Денвера наставља са приговорима и добија искључујући фаул, па је Србија, без Јокића, наставила овај дуел[65]. Шпанија је у једном моменту водила и са 21. поеном разлике, али је Србија предвођена константно добрим и поузданим Богдановићем дошла до осам поена заостатка, али није успела да избегне и први пораз на првенству који ју је са друге позиције послао у четвртфинале на Аргентину.

Пољуљаног самопоуздања и уморни од далеког пута из једног у други град Кине (2000км раздаљине) свој најлошији меч на шампионату кошаркаши Србије показали су баш онда када то није требало - у четвртфиналу. Лоша одбрана дозволила је "Гаучосима" велики број отворених шутева за три поена, а управо овај сегмент игре је перфектно служио Аргентину у првом полувремену (10/18 за три). Консолидованом одбраном и уз бољу дистрибуцију лопте у нападу, Србија током треће четвртине смањује предност, да би у четвртој, после тројке из угла Гудурића и повела са 70:68. Иако су "Плави" имали прилику да увећају предност, то нису искористили. Аргентина је одговорила уз две везане тројке и сјајну индивидуалну ролу у завршници Луиса Сколе који је сусрет завршио са 18 поена.[66] Управо је 39.годишњи Скола уз плејмејкера Факунда Кампаза најзаслужнији за елиминацију Србије из четвртфинала резултатом 97:87. Додатно разочарање представљало је и дефинитивно испадање САД од Француске у четвртфиналу. Тим поразом, САД нису одбраниле златну медаљу, а Србија неће ићи директно на Олимпијске игре већ ће морати преко квалификација, због тога што су две најбоље европске селекције већ прошле у полуфинале, а то су Француска и Шпанија.

У разигравању од петог до осмог места на шампионату дошло је до дуела који се очекивао у финалу. Нови дуел Сједињених Америчких Држава и Србије, селекција које су играле финале Светског првенства 2014.године као и финале Олимпијског кошаркашког турнира 2016. Нови селектор САД, Грег Поповић, имао је великих проблема са састављањем тима за ово првенство јер му је учешће, са првобитног списка, отказало чак седамнаест НБА играча. Зато је у Кину повео подмлађену репрезентацију, такође, сачињену од играча из НБА лиге који су имали запажене роле у прошлој сезони (Кемба Вокер, Донован Мичел, Џо Херис, Брук Лопез,...). Због свих тих промена, пред почетак првенства, селектор Ђорђевић је на питање о потенцијалном сусрету са Американцима дао констатацију која ће се дуго препричавати: „Ако се случајно сусретнемо нек' им је Бог у помоћ!”[67]

Знатно мотивисанија Србија је импресивно одиграла првих 10 минута овог сусрета! Богдан Богдановић је био незаустављив, баш као и Владимир Лучић, који је константно добро одиграо цело првенство. Прва четвртина је завршена крајње нестварним резултатом 32:7 у корист Србије. Американци су подигли ниво игре у наставку и смањили резултатски дефицит на пристојних пет поена разлике на полувремену. До краја у доста динамичном ритму кош за кош, Србија није испустила предност и славила је са 94:89, што је прва победа над Сједињеним Америчким Државама још од 2002. године. У последњем мечу на првенству у дуелу за пето место, побеђена је Чешка са 90:81 уз још једну импресивну партију Богдана Богдановића који је сусрет завршио са 31. постигнутим поеном.

Одмах по окончању сусрета за пето место, селектор Александар Ђорђевић је на прес конференцији изјавио да се после 102 меча и пет година повлачи са места селектора кошаркашке репрезентације оценивши да је за то дошло право време.[68]

Пре и током првенства повлачене су многобројне паралеле између ове и генерације из 2002. године која је освојила титулу Светског првака. Ово су неке од сличности[69]:

  • - први меч на шампионату и 2002. и 2019.године наша репрезентација имала је против Анголе
  • - по пет играча из НБА лиге и 2002. и 2019. године
  • - два играча из Сакраменто Кингса
  • - пораз од Шпаније у групној фази
  • - плава боја дресова
  • - капитен је носио дрес са бројем 4 (Теодосић се повредио пред почетак првенства, па је улога капитена додељена Мирославу Радуљици).

2020-е уреди

Олимпијске игре 2020. уреди

Због неуспеха да се квалификују на Олимпијске игре 2021. на Мундобаскету, кошаркаши Србије морали су да играју квалификације, које су други пут заредом игране у Београду. Због пандемије корона вируса, Олимпијске игре су померене за годину дана. За новог селектора репрезентације одабран је Игор Кокошков, који је био члан стручног штаба репрезентације Србије и Црне Горе под командом Жељка Обрадовића на Олимпијским играма 2004. и Евробаскету 2005. Поред тога, самостално је водио репрезентацију Грузије и репрезентацију Словеније, са којом је освојио европско злато 2017. управо у финалу победивши Србију, затим био асистент у бројним НБА клубовима и чак био главни тренер Финикс санса.

Репрезентацију су пратили бројни откази, највећи проблеми били су откази Николе Јокића, тадашњег најкориснијег играча НБА лиге, затим дугогодишњег носиоца екипе Богдана Богдановића, али и битних играча као што су Мирослав Радуљица, Алексеј Покушевски, Ален Смаилагић, Немања Недовић, Марко Гудурић, Владимир Лучић, Никола Милутинов, Огњен Јарамаз, Бранко Лазић, док су са коначног списка прецртани Вања Маринковић и Далибор Илић. Ипак у коначном саставу нашли су се неки од носилаца репрезентације претходних година, као што су капитен Милош Теодосић, најкориснији играч Евролиге те сезоне Василије Мицић, а на списку су били и Немања Бјелица, Никола Калинић, Стефан Јовић, Драган Милосављевић, Бобан Марјановић, Алекса Аврамовић, Дејан Давидовац, Огњен Добрић, Филип Петрушев и Данило Анђушић.

"Орлови" су лако савладали Доминиканску Републику у првом колу групне фазе (94:76), а најефикаснији на мечу био је Марјановић са 18 поена и 10 скокова, затим Филипине где је поново најбољи био Марјановић са 25 поена и 11 скокова (83:76) и тако као први у групи прошли у полуфинале квалификација. У полуфиналу их је чекао Порторико, који је као и пет година раније, лако побеђен(102:84), тако да их је у финалу чекала Италија. Упркос очекивању да ће и њих лако победити и осигурати пласман на Олимпијске игре, кошаркаши Србије су изгубили од бољег ривала. Италијани су захваљујући сјајној игри Никола Маниона (24 поена), Ахилеа Полонаре (22 поена) и Симонеа Фонтекија (21 поен), поразили наше кошаркаше, где су једино расположени за игру били Анђушић са 27 поена , Петрушев са 22 поена и Добрић са 17 поена, а коначан резултат био је 102:95. Тако је репрезентација Србије остала без права на учешће на Олимпијским играма, а Италијани су се први пут пласирали од 2004. године. Селектор Кокошков је два и по месеца касније споразумно раскинуо уговор са Кошаркашким савезом Србије.

Европско првенство 2022. уреди

На место селектора је поново доведен Светислав Пешић, који је са репрезентацијом Југославије освојио две златне медаље, на Евробаскету 2001. и Мундобаскету 2002. Након што се још под вођством Кокошкова репрезентација успешно пласирала на Евробаскет 2022. (који се одржао у Немачкој, Италији, Чешкој и Грузији) захваљујући двема победема над Финском (80:58 у гостима и 75:66 код куће) и по једне победе и пораза против Грузије (победа 92:66 у гостима и пораза 94:90 код куће) и Швајцарске (победа код куће 88:81 и пораз у гостима 92:90), жребом је одлучено да ће у групи Србије бити домаћин Чешка, потом Финска, Пољска, Израел и Холандија.

10. јуна 2022. Богдан Богдановић је објавио да неће моћи да се одазове селектору због операције десног колена. То је био први пут да репрезентација наступа без Богдана Богдановића на неком великом такмичењу од Евробаскета 2011. Никола Јокић, двоструки узастопни МВП НБА лиге, потврдио је да ће играти за Србију на Европском првенству 15. јуна.

Пешић је 12. јула објавио прелиминарни списак од 22 играча на које рачуна, на ком није било Бобана Марјановића и Данила Анђушића. Касније су са списка прецртани НБА играчи Никола Јовић и Алексеј Покушевски, због неодобравања њихових клубова, Мајамија и Оклахоме. Неколико дана касније са списка су искључени Милош Теодосић и Ален Смаилагић, а због повреде у Праг није кренуо ни Немања Бјелица, освајач НБА лиге са Голден Стејт Вориорсима, тако да је за капитена одабран Владимир Лучић.

Уочи Европског првенства, Србија је одиграла 4 припремне утакмице и победила редом Црну Гору (82:73), Италију (90:86) и Немачку (83:56), али је изгубила од Словеније у Љубљани (97:92) после продужетка. Такође, Србија је одиграла и две утакмице у оквиру квалификација за Светско првенство 2023. и остварила две победе. Прво је побеђена Грчка са 100:94 у препуној Штарк арени пред 19.150 гледалаца у окршају два претходна МВП-а НБА лиге, Николе Јокића који је имао 29 поена и 8 скокова, и Јаниса Адетокумба који је забележио 40 поена и 8 скокова, а затим је побеђена и Турска у Истанбулу (79:72).

На коначном списку од 12 играча, поред капитена Лучића и прве звезде тима Николе Јокића, били су и Василије Мицић (освајач Евролиге са Анадолу Ефесом две године заредом), Никола Калинић, Немања Недовић, Никола Милутинов, Марко Гудурић и дебитанти на великим такмичењима Огњен Јарамаз, Вања Маринковић, Дејан Давидовац, Душан Ристић и Марко Јагодић-Куриџа.

Упркос повреди Недовића који је напустио тим након 4. утакмице у групи и здравствених проблема Милутинова који се из тог разлога касније прикључио саиграчима на турниру, Србија је је завршила убедљиво прва у групи Д, након максималних 5 победа, редом над Холандијом (100:76), Чешком (81:68), Финском (100:70), Израелом (89:78) и Пољском (96:69).У победи над Холандијом у првом колу, најбољи појединац у тиму Србије био је Никола Јокић са 19 поена, а још чак четворица играча су били двоцифрени по броју поена: Маринковић са 18, Мицић са 15, Ристић са 11 и Калинић са 10. У другој утакмици, против Чешке поново су исти играчи осим Ристића били двоцифрени, а најефикаснији је поново био Јокић са 18 поена и 14 скокова. Јокић је поново блистао и против Финске са дабл-дабл од 13 поена и 14 скокова, као и против Израела и Пољске, са 29 и 19 поена, респективно. Оно што је био изузетан подвиг јесте да су сви играчи осим Јагодића-Куриџе бар једном у току групне фазе имали двоцифрен учинак, и то је уливало наду да наши кошаркаши, захваљујући тимској игри, могу далеко да догурају на овом шампионату. Србија је овим учинком осигурала прву позицију и тиме је заказала дуел са Италијом у осмини финала која је била 4. у групи Ц.

На припремама је Србија савладала Италију, међутим на турниру су Италијани поново изненадили Србију, као и у финалу квалификационог турнира за Олимпијске игре. Упркос бриљантној партији Јокића, који је меч завршио са 32 поена, 13 скокова и 4 асистенције, као и солидној партији Мицића са 16 поена и Калинића са 12, и искључењу селектора Италије Ђанмарка Поцека у трећој четвртини, и предности од чак 14 поена у једном тренутку, Србија је поново остала без медаље, пре свега због изузетне игре Италијана Марка Списуа који је имао 22 поена, Никола Мелија који је имао 21, Симонеа Фонтекија са 19 и Ахилеа Полонаре са 16 поена убачених у кош Србије, за коначан резултат 94:86.

Светско првенство 2023. уреди

Репрезентација Србије је почела квалификације за Мундобаскет 2023. (који се одржао на Филипинима, у Јапану и Индонезији) још у новембру 2021. године, а завршила их у фебруару 2023. У прелиминарној групи, Србија је била смештена са Летонијом, Белгијом и Словачком. У првом новембарском ''прозору'', код куће је савладана Летонија 101:100, али је изгубљена утакмица са Белгијом у гостима са 73:69. Уследиле су две победе над Словачком у фебруару 2022, прво код куће 75:63 и потом у гостима 71:63, да би потом Србија изненађујуће изгубила две утакмице крајем јуна и почетком јула исте године, најпре у гостима код Летоније 66:59, а онда и код куће од Белгије 74:73. Тако се са 3. позиције пласирала у другу рунду квалификација заједно са Летонијом која је била прва и Белгијом која је била друга, где су нови противници били Грчка, Турска и Велика Британија. У августу 2022. одигране су две утакмице непосредно пре Евробаскета, са Грчком у Београду где је остварена победа 100:94 после продужетка, а затим и са Турском која је такође побеђена, у Истанбулу са 79:72. Следе две победе у новембру, над Великом Британијом у гостима 74:68 и Турском код куће 77:76. У одлучујућим утакмицама у фебруару 2023. изгубљена је утакмица са Грчком у гостима 97:92, али је Србија победила на мечу са Великом Британијом код куће убедљиво са 101:83, и тиме је као другопласирана обезбедила учешће на завршном турниру који се одржао од 25. августа до 10. септембра. На жребу који је одржан крајем априла, Србија је смештена у групи Б са Кином, Порториком и Јужним Суданом.

Селектор Пешић прелиминарни списак од 20 играча објавио је 24. јула, а на њему није било Николе Јокића, који је освојио своју прву титулу у НБА лиги са Денвером и проглашен за најкориснијег играча НБА финала, па је због касног завршетка сезоне и физичке и менталне исцрпљености одлучио да прескочи репрезентативне обавезе. Међутим, то није било једино велико име које се није нашло на списку. Василије Мицић је отказао учешће да би се што боље припремио за своју прву НБА сезону у каријери са Оклахомом, као и Никола Калинић, који је решио да се потпуно опорави од напорне сезоне са Барселоном. Владимир Лучић се повредио крајем сезоне у немачкој Бундеслиги у дресу Бајерна, тако да је већ тада било извесно да ће пропустити шампионат. Са прелиминарног списка су прецртани Алексеј Покушевски, Огњен Јарамаз и Урош Трифуновић због повреда. Ален Смаилагић такође није кренуо пут Маниле због јаке вирусне инфекције коју је имао, а Немања Недовић је сматрао да није у најбољој форми и да није у стању да игра на највишем могућем нивоу за репрезентацију, па је напустио тим у току припрема. Након свих ових отказа, селектор Пешић је са списка прецртао младог Николу Топића, као и Душана Беслаћа и Алексу Раданова и тако одредио коначан списак, који је предводио нови капитен, Богдан Богдановић. Коначни списак чинили су још и Алекса Аврамовић, Стефан Јовић, Вања Маринковић, Марко Гудурић, Дејан Давидовац, Огњен Добрић, Никола Јовић, Филип Петрушев, Бориша Симанић, Никола Милутинов и Душан Ристић.

Припреме је репрезентација Србије почела победама у Београду на утакмицама које су биле затворене за јавност, против Босне и Херцеговине и Пољске. Потом је одигран традиционално Акрополис куп у Грчкој, са репрезентацијом домаћина (71:64 победа Србије), и селекцијом Италије, која је поново победила Србију, резултатом 89:88. До краја су остварене победе над ривалима из групе, Порториком у Штарк арени са 110:75, и потом над Кином коју са клупе предводи бивши прослављени селектор Србије и прослављени репрезентативац, Александар Саша Ђорђевић, резултатом 87:64. У последњој припремној утакмици, побеђен је Бразил са 89:85.

Током целог турнира, Србија је играла утакмице у Манили, што је ишло на руку нашем тиму, јер нису морали да путују онолико колико су путовале репрезентације које су играле групну фазу у Окинави или Џакарти, да би играле завршну фазу у главном граду Филипина. Финални турнир Мундобаскета за репрезентацију Србије почео је победом над Кинезима, 105:63. Србија је од самог почетка меча водила и у потпуности контролисала утакмицу, тако да противник није био ни близу победе. Најистакнутији појединци на мечу били су Богдановић и Маринковић са по 14 поена. Једини проблем на овој утакмици била је повреда Филипа Петрушева, за коју се касније испоставило да је била лакше природе. Он се вратио после две утакмице паузе. У другој утакмици, савладана је, сада већ редовна муштерија наше селекције, Порторико. На полувремену, Србија је водила 30 поена разлике, међутим, та разлика се преполовила у трећој четрвртини, али на сву срећу коначан резултат био је 94:77 за Србију. Најефикаснији у другој победи Србије били су поново капитен Богдановић, као и млади Никола Јовић, са по 17 поена. Никола Милутинов је допринео нашој победи са 12 поена и 15 скокова, а одличан је био и Аврамовић са 15 поена, иако се и он лакше повредио приликом једног продора, тако да је ради опреза морао да пропусти утакмицу последњег кола прелиминарне групе, против Јужног Судана. На овој утакмици Србија је наставила низ сјајних резултата, и поново убедљиво завршила утакмицу у своју корист, 115:83. Поново су блистали Никола Јовић и Богдан Богдановић са 25, односно 23 поена. Значајан је био и учинак Николе Милутинова који је додао 17 поена. Србија је са максималне 3 победе осигурала прво место у групи Б и пласман у наредну рунду такмичења. Нажалост, резултат ове утакмице пао је у други план. Приликом једног дуела испод коша, играч Јужног Судана, Нуни Омот, снажно је лактом ударио Боришу Симанића у пределу бубрега. Судије су гледањем успореног снимка процениле да није било намере да се удари противник, већ да је то био неконтролисани потез. Ипак, ударац је био толико снажан да је Симанић у току ноћи после те утакмице имао унутрашње крварење, па је због тога морао хитно на операцију, због чега је завршио своје учешће на Мундобаскету. Само три дана касније, Симанић је поново морао на операцију, након које му је одстрањен цео бубрег. Ово је и те како пореметило цео наш тим, сви играчи, као и цео стручни штаб на челу са Пешићем, су истицали да од забринутости за свог саиграча нису могли да спавају.

Негативни ефекти овог догађаја видели су се највише на мечу са старим непријатељима, Италијанима, против којих је тражена освета за два болна пораза на претходна два велика такмичења. На овом мечу су се вратили, после лакших повреда, Аврамовић и Петрушев. Меч је почео неизвесно, било је смењивања у вођству константно на обе стране, а Србија је завршила прво полувреме са благом предношћу, 42:40. На почетку треће деонице, наши кошаркаши су направили серију и дошли до 16 поена предности, 60:44. Ипак, и Италијани праве серију, па је на крају треће деонице Србија водила само три поена, 62:59. Наша игра је потпуно потонула у последњој четвртини, па је Србија током већег дела тог периода била у минусу. Ушло се у неизвесну завршницу, у којој су се боље снашли Италијани, иако је Србија имала чак и шут за победу, који није искоришћен јер није било довољно времена да се организује неки озбиљнији напад, па је коначан резултат био 78:76. Ово је била трећа узастопна победа Италије над Србијом на великим такмичењима. Поново је кључни играч у Италији био Симоне Фонтекио, са 30 поена, док је у нашем тиму најбољи био Богдановић са 18 поена, док је Милутинов имао 12 скокова. Уследио је одлучујући меч са Доминиканском Републиком за пласман у четвртфинале, са екипом чији је вођа искусни НБА центар, Карл Ентони Таунс. Он је на крају меч завршио са 25 поена, међутим то није било довољно да његова екипа победи, јер није имао адекватну подршку саиграча. У Србији је поново блистао Богдановић са 20 поена, а још чак петорица играча је било двоцифрено у нашој екипи, тако да је коначан резултат био 112:79 за Србију[70]. Тако су изабраници Светислава Пешића завршили на другој позицији групе И, иза Италијана, и избегли у четвртфиналу фаворита из групе Ј, Американце. "Дрим-тим" је завршио као други у тој групи, пошто су у последњем колу изненађујуће изгубили од Литваније, 110:104, тако да су Литванци, као први у својој групи, овом победом заказали четвртфинални дуел са Србијом.

У четвртфиналу, наши играчи су приказали најбољу игру онда када је то било најпотребније. Литванци су минимално водили на крају првог периода меча, да би Србија на полувремену водила чак 11 разлике. У трећој четвртини предност је порасла до чак 18 поена, да би у мирној завшници коначан резултат био 87:68 за Србију. Кључан фактор за победу нашег тима била је тимска игра. Највише погодака поново је постигао капитен Богдановић, 21 поен, а пресудна је била и игра Филипа Петрушева који је одиграо меч каријере у националном дресу, постигавши 17 поена. Изузетан допринос дао је и најискуснији у нашем тиму Стефан Јовић са 11 поена, од тога 3 веома важне тројке у 3. четвртини, такође и Никола Милутинов који је потпуно ''затворио'' Јонаса Валанчијунаса, који није могао да прикаже своју најбољу игру, док је дефанзивно најбољи био Алекса Аврамовић који је својом агресивном одбраном умногоме помогао игри Србије. После ове победе, капитен Богдановић је изјавио да је један од главних разлога овако добре игре и порука подршке коју је послао Бориша Симанић, док се опорављао од операција, што је омогућило нашим кошаркашима да буду ментално растерећени и најбоље одиграју утакмицу за свог друга, тако да је ова победа посвећена управо њему. У свлачионици, селектор Пешић је написао на белој табли цитат који ће се дуго памтити: ''Сви за једног, један за сви'', што је доказ да је у нашем тиму владао прави тимски дух.

Уследио је полуфинални меч са Канадом, која је на овом турниру победила неке од фаворита за освајање медаље, као што су Француска и Летонија у првој рунди, затим бранилац титуле Шпанија у другој рунди, и у четвртфиналу Словенија. Канађане је на овом турниру предводио члан идеалне петорке НБА лиге сезоне 2022/23 и Ол-стар играч, Шеј Гилџис-Александер. Ово је било прво полуфинале Светског првенства у историји за Канаду. Србија је поново сјајно отворила меч и на полувремену водила 52:39. Наставила је у истом ритму и у другом полувремену и на крају заслужено славила победу од 95:86 и пласман у велико финале. Још једном, по ко зна који пут, Богдановић је показао зашто је изабран за капитена, постигавши 23 поена. Сјајни су били и Огњен Добрић, Никола Милутинов, Марко Гудурић и Алекса Аврамовић са двоцифреним учинком. Дефанзивно је Аврамовић опет много значио, јер је свео Гилџис-Александера на свега 15 поена, знатно испод његовог просека. Сви играчи Канаде, осим Берета, који је дао 23 коша, били су испод свог нивоа. Тако је Србија други пут од осамостаљења ушла у финале Светског првенства. У другом полуфиналу, Немачка је изненадила САД 113:111 и ушла у велико финале први пут у историји.

У финалу је противник била Немачка, екипа коју је Пешић као селектор предводио до европског злата 1993. године. Још на самом почетку прве четвртине, Огњен Добрић се повредио приликом продора на кош, па је због тога отишао у свлачионицу, покушао да настави утакмицу, али није успео. Прва четвртина завршена је минималном предношћу Србије 26:23, да би на крају првог полувремена број кошева на обе стране био изједначен (47:47). У другом полувремену, једна спорна судијска одлука да немачки кошаркаш Денис Шрудер добије три слободна бацања уместо да му буде досуђен фаул у нападу, утицала је на то да Немци направе серију и оду на 12 поена предности. У последњој четвртини, Србија се вратила резултатски на крилима Алексе Аврамовића који је финале завршио са 21 поеном, чак је имала пред сам крај меча и шут за 3 поена за изједначење, који нажалост није искоришћен, па су Немци у пенал завршници мирно привели утакмицу крају, за коначан резултат 83:77 и прво светско злато у њиховој кошаркашкој историји, док је Србија освојила друго светско сребро од осамостаљења. Поред Аврамовића, двоцифрени у екипи Србије били су и Богдан Богдановић са 17 поена и Филип Петрушев са 10 поена. У саставу Немачке, далеко најбољи био је Денис Шрудер који је имао 28 поена, који је проглашен и за МВП-а Мундобаскета, а поред њега су били добри и Франц Вагнер и Јоханес Фојгтман са 19, односно 12 поена. Тек после утакмице, Пешић је открио да је Богдановић имао вирозу током финала, а да је Милутинов доживео повреду у полуфиналу против Канаде. Богдан Богдановић је уврштен у идеалну петорку првенства, док је Никола Милутинов уврштен у другу идеалну петорку. Пошто је још пре полуфинала Србија била међу две најбоље пласиране европске репрезентације, осигурала је директан пласман на Олимпијске игре 2024. године у Паризу.

По повратку у Београд, организован је традиционални свечани дочек сребрних кошаркаша, међу којима је био и Бориша Симанић, који се опоравио од операција, на балкону Старог двора, заједно са Новаком Ђоковићем који је освојио своју 24. гренд слем титулу на Ју-ес опену и баскеташима Србије који су освојили пето узастопно европско злато.

Табела медаља уреди

Такмичење        
Летње олимпијске игре 1 5 1 7
Светско првенство 5 5 2 12
Европско првенство 8 7 4 19
Медитеранске игре 5 2 2 9
Универзијада 4 2 3 9
Укупно 23 20 12 55

Ривалства уреди

Од оснивања 1936. године, па до данас, репрезентације Југославије и Србије стекле су велики број ривала. Због, пре свега, политичких струја средином 20. века највеће ривале тадашња Југославија имала је у националним екипама Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава. Крајем '80их година појављују се и ривалства са Грчком и Шпанијом, а после распада СФР Југославије највећи ривал постаје и репрезентација Хрватске. Такође '90их година створило се и ривалство са репрезентацијом Литваније, са којом се наша селекција редовно сусретала на свим великим турнирима.

Са Совјетским Савезом и Русијом уреди

Европска првенства[71] уреди

 
Кошаркашка репрезентација Русије на Европском првенству у Литванији 2011. године освојила је бронзану медаљу.
 
Сусрет Чехословачке и Совјетског Савеза на Олимпијским играма 1980. године у Москви. Александр Белостењиј (са бројем 14), Станислав Кропилак (бр 8), Сергеј Белов (бр 10). Фото РИА Новости.

Светска првенства[72] уреди

Олимпијске игре[72] уреди

Противник Бр. одиграних мечева Победе Порази
  СССР/  Русија 45 19 26

Са Сједињеним Америчким Државама уреди

 
Детаљ са утакмице Србија−САД на ОИ у Рију 2016. године (Никола Јокић десно, Кевин Дурант лево)

Светска првенства[73] уреди

Олимпијске игре[72] уреди

Противник Бр. одиграних мечева Победе Порази
  Сједињене Америчке Државе 20 6 14

Са Хрватском уреди

Европска првенства[71] уреди

Светска првенства[74] уреди

Олимпијске игре[75] уреди

Противник Бр. одиграних мечева Победе Порази
  Хрватска 4 4 0

Са Литванијом уреди

Европска првенства[76] уреди

Светска првенства[77] уреди

Олимпијске игре[78] уреди

Противник Бр. одиграних мечева Победе Порази
  Литванија 12 7 5

Са Шпанијом уреди

 
Кошаркашка репрезентација Шпаније је пуних осам година побеђивала Србију (од 2002. до 2010. године) на свим такмичењима. Све до четвртфинала Светског првенства у Турској 2010.године и тројке Милоша Теодосића преко Хорхеа Гарбахосе.

Европска првенства[79] уреди

Светска првенства[80] уреди

Олимпијске игре[81] уреди

Противник Бр. одиграних мечева Победе Порази
  Шпанија 38 25 13

Дресови и спонзори уреди

Марка дресова Године
  Nike 1995–2001
  Champion 2002–2004
  Kappa 2005–2009
  Peak 2010–данас

Тренутни састав уреди

Кошаркашка репрезентација Србије
Играчи Тренери
Поз. # Име Година — датум рођења Висина Клуб Држава