Иверија
Иверија (груз. იბერია, лат. Iberia, стгрч. Ἰβηρία), име које су дали Грци и Римљани старој грузијској Краљевини Картлији,[1][2] која се налазила у источним и јужним деловима данашње Грузије.[3] Иверија и Колхида (западни део Грузије) представљају основу касније грузијске државе.
-en.svg)
Његово становништво, Ивери, чинило је језгро Картвелијана (тј. Грузијаца). Иверија, којом су владале краљевске династије Фарнавазида, Артаксијада, Арсакида и Хосроида, заједно са Колхидом на западу, чинили су језгро уједињеног средњовековног Краљевства Грузије под династијом Багратиони.[4][5]
У 4. веку, након покрштавања Иверије од стране Свете Нине за време владавине краља Миријана III, хришћанство је постало државна религија краљевства. Почевши од раног 6. века нове ере, положај краљевства као сасанидске вазалне државе промењен је у директну персијску власт. Године 580, краљ Хормизд IV (578-590) укинуо је монархију након смрти краља Бакура III, а Иверија је постала персијска провинција којом је владао марзбан (гувернер).
Израз „Кавкаска Иберија” се такође користи да се разликује од Иберијског полуострва у југозападној Европи.[6]
Име уреди
Порекло имена „Иверија” је нејасно. Једна теорија о етимологији имена Иверија, коју је предложио Гиорги Меликишвили, била је да је оно изведено из савремене јерменске ознаке за Грузију, Вирк (јерм. Վիրք, и Ivirkʿ [Իվիրք]), која је и сама повезана са речју Свер (или Свир), картвелском ознаком за Грузијце.[7] Слово „с” у овом случају служило је као префикс за корен речи „Вер” (или „Вир”). Сходно томе, пратећи теорију Ивана Џавахишвилија, етничка ознака „Сбер“, варијанта Свера, изведена је из речи „Хбер“ („Хвер“) (а самим тим и Иверија), и јерменске варијанте Верија и Вирија.[7]
Историчар Адолфо Домингез Пурсе тврди да су назив Иверијски дали стари Грци двама различитим народима који су се налазили на крајевима њиховог света (на Пиринејском полуострву и Кавказу) због митског богатства повезаног са њима (Тартешани и златноруне Колхиде).[8]
Историја уреди
Рана историја уреди
У најранијим временима, подручје Кавкаске Иверије било је насељено са неколико сродних племена која потичу из културе Кура-Аракес.
Писани извори за ране периоде историје Иверије су углавном средњовековне грузијске хронике, које модерне науке тумаче као полулегендарну причу.[9] Једна таква хроника, Moktsevay Kartlisay („Преобраћење Картлија“) помиње да су владар по имену Азо и његови људи потицали из Аријан-Картлија – првобитног дома прото-Иверијаца, који је био под влашћу Ахеменида до пада Персијског царства – и настанио се на месту где је основана Мцхета. Једна друга грузијска хроника, Kartlis Tskhovreba („Историја Картлија“) тврди да је Азо био Александров официр, који је масакрирао локалну владарску породицу и освојио то подручје, све док га крајем 4. века пре нове ере није поразио принц Фарнаваз, у то време локални поглавар.
Прича о Александровој инвазији на Картли, иако легендарна, ипак одражава успостављање грузијске монархије у хеленистичком периоду и жељу каснијих грузијских литерата да овај догађај повежу са прослављеним освајачем.[10]
Римски период и римско/партско ривалство уреди
Ова блиска повезаност са Јерменијом и Понтом довела је до инвазије (65. п. н. е.) римског генерала Помпеја, који је тада био у рату са Митрадатом VI од Понта и Јерменијом; али Рим није трајно успоставио своју власт над Иверијом. Двадесет девет година касније, Римљани су поново кренули (36. п. н. е.) на Иверију присиљавајући краља Фарнаваза II да се придружи њиховом походу на Албанију.
Док је још једно грузијско краљевство Колхида било под управом римске провинције, Иверија је слободно прихватила заштиту римског царства. Камени натпис откривен у Мцхети говори о владару из 1. века Михдрату I (58–106) као о „пријатељу Цезара“ и краљу „Ивераца који подржавају Римљане“. Цар Веспазијан је утврдио древно место Мцхета Арзами за иверске краљеве 75. године.
У наредна два века настављен је римски утицај на ово подручје, али је за време владавине краља Фарсмана II (116–132) Иверија повратила део своје некадашње моћи. Односи између римског цара Хадријана и Фарсмана II били су затегнути, иако се каже да је Хадријан настојао да умири Фарсмана. Међутим, тек под Хадријановим наследником Антонином Пијем односи су се побољшали до те мере да је Фарсман, како се наводи, чак посетио Рим, где Дио Касије извештава да је у његову част подигнута статуа и да су дата права на жртвовање. Овај период је донео велику промену у политичком статусу Иверије са Римом, који ју је признао као савезника, уместо њиховог ранијег статуса поданичке државе, што је политичка ситуација која је остала иста, чак и током непријатељстава царства са Партима.
Од првих векова хришћанске ере, култ Митре и зороастризам су били уобичајено практиковани у Иверији. Ископавањем богатих сахрана у Бори, Армази и Згудери нађене су сребрне чаше за пиће са утиском коња који стоји на огњеном олтару или са десном предњом ногом подигнутом изнад олтара.[11] Култ Митре, који се одликује својим синкретичким карактером и самим тим је комплементаран локалним култовима унутар грузијске митологије, посебно култу Сунца, постепено се стапао са древним грузијским веровањима. Чак се мисли да је Митра морао бити претеча светог Георгија у паганској Грузији.[12] Корак по корак, иранска веровања и начини живота дубоко су продрли у праксу иверијског двора и елите: армазијско писмо и „језик“, који се заснива на арамејском (видети Церетели), су званично усвојени (бројни натписи на арамејском језику класични/хеленистички периоди познати су и из Колхиде,[13] двор је организован по иранским узорима, елитна одећа је била под утицајем иранске ношње, иверијска елита је усвојила иранска лична имена,[14] а званични култ Армазија увео је краљ Фарнаваз у 3. веку пре нове ере (што је повезана средњовековном грузијском хроником са зороастризмом).[15]
Референце уреди
- ^ Henry Immanuel Smith. Course of Ancient Geography. стр. 279.
- ^ Yarshater, Ehsan (1983). The Cambridge History of Iran: The Seleucid, Parthian, and Sasanian periods. Cambridge University Press. стр. 520—. ISBN 978-0-521-20092-9. Приступљено 18. 9. 2013.
- ^ Greatrex, Geoffrey; Samuel, N. C. Lieu. The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars. стр. 82.
- ^ Ronald Grigor Suny (1994). The Making of the Georgian Nation. Indiana University Press. стр. 13. ISBN 0-253-20915-3.
- ^ William Coffman McDermott, Wallace Everett Caldwell. Readings in the History of the Ancient World. p. 404.
- ^ Mikaberidze, стр. 360
- ^ а б Yeremyan, Suren T. «Իբերիա» (Iberia). Soviet Armenian Encyclopedia. vol. iv. Yerevan, Armenian SSR: Armenian Academy of Sciences, 1978, p. 306.
- ^ Domínguez Monedero, Adolfo Jerónimo (1983). „Los términos "Iberia" e "Íberos" en las fuentes grecolatinas: estudio acerca de su origen y ámbito de aplicación”. Lucentum (2): 203. ISSN 1989-9904. doi:10.14198/LVCENTVM1983.2.10.
- ^ Rapp 2003, стр. 275. "While P’arnavaz may in fact be a fabrication, it is more feasible that over time the memory of the historical P’arnavaz accumulated a legendary facade."
- ^ Rapp 2003, стр. 141–142
- ^ Machabeli, стр. 37, 51–54, 65–66
- ^ Makalatia, стр. 184–93
- ^ Braund 1994, стр. 126–27
- ^ Braund 1994, стр. 212–15
- ^ Apakidze, стр. 397–401
Литература уреди
- Greatrex, Geoffrey; Samuel, N. C. Lieu. The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars. стр. 82.
- Henry Immanuel Smith. Course of Ancient Geography. стр. 279.
- Thomson, Robert W. (1996). Rewriting Caucasian History. ISBN 978-0-19-826373-9.
- Braund, David (1994). Georgia in Antiquity: A History of Colchis and Transcaucasian Iberia, 550 BC-AD 562. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814473-1.
- Hitchins, Keith (2001). „GEORGIA ii. History of Iranian-Georgian Relations”. Encyclopaedia Iranica, Vol. X, Fasc. 4. стр. 464—470.
- Spaeth, Barbette Stanley (2013). The Cambridge Companion to Ancient Mediterranean Religions. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521113960.
- Toumanoff, Cyril. Studies in Christian Caucasian History. Washington D.C.: Georgetown University Press, 1963
- Edward Gibbon, Volume II, Chapter XLII, discusses Iberia as one of the areas in the "Barbaric world"
- Rapp, S. H. Jr. (2016) The Sasanian World Through Georgian Eyes, Caucasia and the Iranian Commonwealth in Late Antique Georgian Literature, Sam Houston State University, USA, Routledge. ISBN 9781472425522.
- Rayfield, D. (2013) Edge of Empires: A History of Georgia, Reaktion Books. ISBN 9781780230702.
- Settipani, C. (2006) Continuité des élites à Byzance durant les siècles obscurs. Les princes caucasiens et l'Empire du VIe au IXe siècle, Paris. ISBN 9782701802268.
- Toumanoff, C. (1990) The dynasties of Christian Caucasus from Antiquity to the 19th century: Genealogical and chronological tables, Rome
- Conversion of Kartli (chronicle), The Chronicle, royal annals
- Marie-Félicité Brosset, History of Georgia from Antiquity to the 19th century, Volume 1-7, Saint-Petersburg, 1848–58
- Haldon, John F. Byzantium in the seventh century. Cambridge University Press. Cambridge, 1997
- Lang, David Marshall. The Georgians. Thames & Hudson. London, 1966
- Mommsen, Theodore. The Provinces of the Roman Empire. Barnes & Noble Books. New York. 1996. ISBN 0-7607-0145-8.
- Rosen, Roger. Georgia: A Sovereign Country of the Caucasus. Odyssey Publications. Hong Kong. 1999. ISBN 962-217-748-4.
- Sherk, Robert. The Roman Empire: Augustus to Hadrian. Cambridge University Press. Cambridge. 1988. ISBN 0-521-33887-5..
- „stnina.ca/stnina_life.html”. Архивирано из оригинала 2007-07-12. г. Приступљено 2010-07-03.
- Khintibidze, Elguja (1998), The Designations of the Georgians and Their Etymology, pp. 85-86-87, Tbilisi State University Press. ISBN 5-511-00775-7.
- „Article 2.1”, Constitution of Georgia, Legislative Herald of Georgia, „‘Georgia’ is the name of the state of Georgia.”
- Mikaberidze, Alexander (2015) Historical Dictionary of Georgia (2 ed.). p.4, Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-4422-4146-6.
- „Government changing official pronunciation of Georgia”, The Japan Times, 15. 4. 2015, Архивирано из оригинала 2015-04-18. г.
- Rapp, Stephen H. (2003). Studies in Medieval Georgian Historiography: Early Texts And Eurasian Contexts. Peeters Publishers. ISBN 9789042913189.
- Rapp, Stephen H. (2003) Corpus scriptorum christianorum orientalium: Subsidia, Studies in Medieval Georgian Historiography: Early Texts and Eurasian Contexts, Peeters Publishers, pp. 425-426
- Allen, William Edward David (1932), A History of the Georgian People: From the Beginning Down to the Russian Conquest in the Nineteenth Century, p. 369. Taylor & Francis. ISBN 0-7100-6959-6.
- Khintibidze, Elguja (1998), The Designations of the Georgians and Their Etymology, pp. 29-30. Tbilisi State University Press. ISBN 5-511-00775-7 (A New Theory on the Etymology of the Designations of the Georgians (Excerpt from the book) Архивирано 2007-09-30 на сајту Wayback Machine) (Google Cache)
- „Tbilisi Wants to Be Referred as 'Georgia' Not 'Gruzya'”. Civil Georgia. 27. 6. 2011. Архивирано из оригинала 2020-02-16. г.
- „Georgia on his mind: Republic's ambassador demands Hebrew name change”. Haaretz.com. 2005-08-08. Архивирано из оригинала 2012-10-22. г. Приступљено 2009-06-28.
- „国名呼称の変更（グルジア）”. Ministry of Foreign Affairs of Japan (на језику: јапански). 22. 4. 2015. Архивирано из оригинала 29. 8. 2019. г.
- „Authentic name of Georgia 'Sakartvelas' to be officially used in Lithuanian Language”. Georgia First Channel. 3. 5. 2018. Архивирано из оригинала 11. 11. 2020. г.
- „Sakartvelo catching on – Georgia's historic name growing in popularity in Lithuania”. LRT. 19. 8. 2019.
- „Lithuania approves Sakartvelo as official name for Georgia”. LRT English. 11. 1. 2021.
- Cassius Dio, Roman History. Book LXXX. Translated by Earnest Cary.
Plutarch, Sulla. Translated by John Dryden.- Beate, Dignas; Winter, Engelbert (2007). Rome and Persia in Late Antiquity. Neighbours and Rivals. Cambridge University Press. ISBN 978-3-515-09052-0.
- Bivar, A.D.H (1983). „The Political History of Iran under the Arsacids”. Ур.: Yarshater, Ehsan. The Cambridge History of Iran, Volume 3(1): The Seleucid, Parthian and Sasanian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 21—99. ISBN 0-521-20092-X.
- Campbell, Brian (2005). „The Severan Dynasty”. Ур.: Bowman, Alan K.; Cameron, Averil; Garnsey, Peter. The Cambridge Ancient History, Volume XII: The Crisis of Empire, A.D. 193-337. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521301992.
- Lightfoot, C.S. (1990). „Trajan's Parthian War and the Fourth-Century Perspective”. The Journal of Roman Studies. Society for the Promotion of Roman Studies. 80: 115—116. JSTOR 300283. doi:10.2307/300283.
- Mackay, Christopher S. (2004). „Caesar and the End of Republican Government”. Ancient Rome: A Military and Political History. Cambridge University Press. ISBN 0-521-80918-5.
- Rawlinson, George (2007) [1893]. Parthia. Cosimo, Inc. ISBN 978-1-60206-136-1.
- Sherwin-White, A.N. (1994). „Lucullus, Pompey and the East”. Ур.: Crook, J. A.; Lintott, Andrew; Rawson, Elizabeth. The Cambridge Ancient History, Volume IX: The Last Age of the Roman Republic, 146–43 B.C. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521256032.
- Sicker, Martin (2000). „The Struggle over the Euphrates Frontier”. The Pre-Islamic Middle East. Greenwood Publishing Group. ISBN 0-275-96890-1.
