Отворите главни мени

Кретјен де Троа (франц. Chretien de Troyes) је био француски средњовековни писац и први који је изашао из таме анонимности.

Кретјен де Троа
Chrétien de Troyes.jpg
Датум рођења1130те.
Место рођењаТроа
Датум смрти1180те.
Место смртиФландрија

Садржај

БиографијаУреди

О његовом животу се мало зна. Претпоставља се да је рођен 1135. године, а књижевно је био активан од око 1160. до 1190. године. Имао је солидно образовање, бавио се превођењем и прерађивањем латинских текстова, највише Овидија. Био је чест гост дворова Марије Шампањске и грофа Филипа Фландријског.[1][2][3]

РоманиУреди

Кретјен де Троа је најпознатији у историји књижевности као писац романа у стиховима чија је тематика претежно везана за круг легенди о келтском краљу Артуру и Тристану и Изолди. Ове легенде су почеле да се шире у Француској у првој половини 12. века, а Троа је најзаслужнији за њихово увођење у француску књижевност.

Изгубљени првенацУреди

После превода и прерада Овидија, овај образовани дворски писац, написао је неколико романа од којих нису сви сачувани. Зна се да је написао једну повест о Тристану и Изолди, али је она изгубљена.

Ерек и ЕнидаУреди

Други Кретјенов роман, Ерек и Енида (франц. Erec et Enide), иако, као и други његови романи, куртоазан по општем духу, није типичан. Жена (Енида) игра подређену улогу. Роман третира проблем брачне љубави и задовољстава брачног живота с једне стране, а са друге, вршења витешких дужности. Ако жена и пријатности које она пружа могу у извесним тренуцима учинити да витеза обузме антивитешко расположење, узвишеност карактера супружника и њихова међусобна љубав могу да ускладе те две привидно супротне тежње. Енида је посумњала у Ереково витештво, а он у њену љубав, али после заједничких искушења у борбама у којима Енида прати свог мужа, они се показују достојни једно другог. Овај куртоазни роман у исти мах је и слављење брачне љубави.

КлижесУреди

Роман Клижес (франц. Cliges) има два јасно одвојена дела. У првом делу се причају доживљаји младог цариградског кнеза Александра који долази на двор краља Артура и тамо се заљубљује у лепу Соредамор. Назван је и „антитристан“, јер се у његовом другом делу, у коме се прича о Александровом сину Клижесу, Алис жени девојком (Fenice) с којом се његов синовац, млади јунак Клижес, воли. Насупрот Изолди она одбија сваки компромис и дељење тела и душе између мужа и љубавника. У овом роману жена има веома активну улогу, све главне иницијативе су у њеним рукама.

Ланселот или витез с колицимаУреди

По налогу Марије Шампањске Кретјен пише роман Ланселот или витез с колицима (франц. Lancelot ou le chevalier a la charette), чији је предмет љубав витеза Ланселота према краљици Гиневри (Genievre), Артуровој жени. У овом роману Кретјен љубав доводи до пароксизма, потчињеност дами иде до безумног робовања, а њен култ превазилази најватреније обожавање религиозних вредности. Основни мотив романа је избављење из ропства отете краљице у коме Ланселот учествује заједно са другим витезовима. Надимак садржан у наслову потиче од јунаковог пењања на колица која вози један кепец. Изгубивши коња, приморан је да се послужи тим „недостојним“ превозним средством како би што пре дошао до краљице која и сама гаји ватрену љубав према свом обожаваоцу. Али, пошто је и за тренутак оклевао да, противно витешком поносу, то уради, Ланселот навлачи на себе краљичин гнев. Кретјен, у дотадашњим романима апологета чисте брачне љубави, у овом роману прави искорак у другу тематику, што није одговарало његовим склоностима. Роман је наставио да дорађује један Кретјенов ученик.

Ивен или Витез с лавомУреди

И у роману Ивен или Витез с лавом (франц. Ivain ou Le Chevalier au Lion) Кретјен третира један врло стар мотив: задобијање љубави удовице побеђеног ратника. Као у Ереку и Ениди опевана је брачна љубав, само што у овом роману јунак запоставља жену у корист витешких пустоловина. Храбрим и корисним подвизима Ивен ипак поново задобија наклоност своје супруге Лаудине. Занимљив је и један реалистични детаљ, дат кроз опис ткачких радница које раде у беди и понижењу, што показује да Кретјен био свестан и наличја тадашњег живота. Други наслов романа дат је по верном лаву кога је Ивен спасао од змије и који га свуда прати.

Прича о ГралуУреди

Причом о Гралу или романом Персевал, како се чешће назива, Кретјен потпуно прелази у подручје мистике. Овим делом започео је циклус о светом Гралу и о његовом тражењу, пуном мистичне симболике. Овоземљске тежње јунака прелазе у други план у корист надземаљских, а лик идеалног витеза добија још једну, нову, спиритуалну димензију. Персевал на крају не долази до циља, јер ни он није потпуно чист (у хришћанском схватању чистоте од греха), али он читаоцу показује модел религиозно и морално оплемењеног и продуховљеног витеза. Овај недовршени роман наставио је, између осталих, Робер де Барон, а касније се јављају и прозне прераде.

Опште одликеУреди

Кретјенови романи су мешавина занимљивог, пустоловног, фантастичног и мистериозног, са великим интересовањем за човека, његову судбину и људске односе. Иако стил није лишен баналности, он има лакоће у добром смислу, има отмености и складности. Кретјен де Троа поседује снажну уобразиљу, смисао за посматрање и за реалност, па су неки ликови из његових романа постали универзални типови светске књижевности: Ивен, Ланселот, Говен, Персевал.

Пријем Кретјеновог делаУреди

Успех Кретјена де Троа био је огроман. Писци, музичари и други уметници инспирисали су се његовим делом, а већ од 13. века често је превођен у европским земљама.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Француска књижевност, књига прва, у оквиру Едиције стране књижевности, Издавачко предузеће „Нолит“, Београд, 1976.
  • M. Altieri, Les Romans de Chrétien de Troyes: Leur perspective proverbiale et gnomique (1976, A G Nizet, Paris).
  • Jean Frappier, "Chrétien de Troyes" in Arthurian Literature in the Middle Ages, Roger S. Loomis (ed.). Clarendon Press. Oxford University.1959. ISBN 978-0-19-811588-5.
  • Jean Frappier, Chrétien de Troyes: The Man and His Work. Translated by Raymond J. Cormier. Athens, Ohio: Ohio University Press, 1982.
  • Idris Llewelyn Foster, "Gereint, Owein and Peredur" in Arthurian Literature in the Middle Ages, Roger S. Loomis (ed.). Clarendon Press: Oxford University. 1959.
  • K. Sarah-Jane Murray, "A Preface to Chretien de Troyes," Syracuse University Press. 2008. ISBN 978-0-8156-3160-6.
  • Gerald Seaman, "Signs of a New Literary Paradigm: The 'Christian' Figures in Chrétien de Troyes," in: Nominalism and Literary Discourse, ed. Hugo Keiper, Christoph Bode, and Richard Utz (Amsterdam: Rodopi, 1997), pp. 87–109.
  • Albert W. Thompson, "The Additions to Chrétien's Perceval" in Arthurian Literature in the Middle Ages, Roger S. Loomis (ed.). Clarendon Press: Oxford University. 1959
  • Karl D. Uitti, Chrétien de Troyes Revisited, Twain: New York. 1995. ISBN 978-0-8057-4307-4.

This article incorporates material from an essay by W. W. Comfort, published in 1914.

Спољашње везеУреди