Кристина Ковачевић
Кристина Ковачевић (Ужице, 15. фебруар 1893 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943), револуционарка, женски-активиста и учесница Народноослободилачке борбе.
| кристина ковачевић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 15. фебруар 1893. |
| Место рођења | Ужице, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 14. мај 1943. (50 год.) |
| Место смрти | Јајинци, код Београда, Окупирана Србија |
| Професија | радница |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1939. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Биографија уреди
Рођена је 15. фебруара 1893. године у Ужицу.[1]
Након завршетка Првог светског рата, 1919. године је дошла у Београд, где је учила херихтерски занат (део обућарског заната, који се бави израдом горњег дела ципела). Као радница се заинтересовала за раднички покрет и тада основану Комунистичку партију Југославије (КПЈ).[1]
Била је активна у раду Синдиката, а преко Симе Марковића, једног од оснивача КПЈ, се укључила у чланство Партије. У периоду након доношења Обзнане и забране легалног рада КПЈ, када су наступиле фракцијске борбе унутар КПЈ, Кристина није била активна у Партији и углавном је радила само у Синдикату.[1]
Почетком 1934. године обновила је своје чланство у КПЈ и поред рада у Синдикату, почела је активно да се бави и партијским радом. Учествовала је у штампању летака против Петомајских избора 1935. године и била ухапшена у провали која је тада настала у београдској партијској организацији. Након изласка из затвора била је изабрана за члана Месног комитета КПЈ за Београд.[1]
Поред рада унутар КПЈ, по партијском задатку, била је активна у синдикалном покрету. Од 1936. до 1940. године је била члан Централне управе кожарских и прерађивачких радника. Такође по задатку КПЈ, од 1939. године је радила у Савезу кућних помоћница и др.[1]
Током 1937. године је била ухапшена и од Државног суда за заштиту државе, због комунистичког деловања била осуђена на девет и по месеци затвора, које је издржала у истражном затвору на Ади Циганлији. Приликом хапшења, а и после у истрази, била је тучена и злостављана, али се пред полицијом добро држала и никога није одала. После изласка из затвора, била је протерана у Ужице, своје место рођења.[1]
Не дуго потом вратила се у Београд, где је по партијском задатку наставила да ради у легалним радничким организацијама — међу кожарски и текстилним радницима, у Културно-уметничком друштву „Абрашевић”. Посебну пажњу у овом периоду посветила је раду са женама, првенствено женама-радницама, као и женама радника. Њима је говорила о борби за права жена. Током 1939. године је учествовала у акцији за довање права гласа женама, које је водио Женски покрет, преко редакције листа „Жене данас”.[1]
Дан након демонстрација од 14. децембра 1939. године, била је ухапшена под оптужбом да је једна од организатора ових демонстрација. Тада је месец дана провела у затвору Управе града Београда злогласној „Главњачи”, а након тога је поново била протерана у Ужице, али са обавезом полицијске присмотре.[1]
Упркос забрани повратка, дошла је поново у Београд, где је живела и радила илегално, под лажним именом. Иако јој је ово знатно отежавало рад, јер се стално скривала код партијских другова и пријатеља, који су били симпатизери радничког покрета и КПЈ, то није умањило њену активност. Године 1940. била је један од организатора демонстрација жена радника чији су мужеви били насилно мобилисани као штрајкачи.[1]
Након окупације Југославије, 1941. године, наставила је са радом у окупираном Београду, све до децембра 1941. године, када је одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Србију била упућена у Прокупље. Тамо је примила дужност члана Месног комитета КПЈ и била одговорна за рад партијске технике. Овде је деловала под лажним именом Милица Јовановић, избеглице из Скопља. Почетком марта 1942. године је била ухапшена. Иако је у полицији у Нишу била мучена није хтела да открије своје право име. Тек када је била пребачена у Београд и предата Специјалној полицији, откривен је њен прави идентитет, јер су је препознали агенти који су је хапсили пре рата.[1]
Агенти Специјалне полиције су наставили са мучењима, али је њен записник остао празан, па је 8. маја 1942. године била пребачена у логор на Бањици. Након годину дана боравка у логору, 14. маја 1943. године је стрељана у Јајинцима, код Београда. Заједно са њом стрељана је већа група жена, међу којима су биле — Јелена Ћетковић, Дринка Павловић, Јулија Делере, Славка Ђурђевић-Ђуричић и др.
Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликована Орденом заслуга за народ првог реда.[2]
Референце уреди
Литература уреди
- Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета. 1975.
