Кристијан Хајгенс

Кристијан Хајгенс (хол. Christiaan Huygens;[4][5][6] Хаг, 14. април 1629Хаг, 8. јул 1695) је био холандски математичар, астроном и физичар.[7][8] који се сматра једним од највећих научника свих времена и главном фигуром у научној револуцији.[9][10][11] У физици, Хајгенс је дао револуционарни допринос у оптици и механици, док је као астроном углавном познат по својим студијама о прстеновима Сатурна и открићу његовог месеца Титана. Као инжењер и проналазач, побољшао је дизајн телескопа и изумео сат са клатном, што је представљало напредак у мерењу времена и најтачнији мерилац времена током скоро 300 година. Изузетно талентован математичар и физичар, Хајгенс је био први који је идеализовао физички проблем скупом параметара, а затим га математички анализирао,[12] и први који је у потпуности математизовао механичко објашњење физичког феномена који се не може посматрати.[13][14] Из тих разлога је назван првим теоријским физичарем и једним од оснивача модерне математичке физике.[15][16]

Кристијан Хајгенс
Christiaan Huygens-painting.jpeg
Хајгенсов портерт из 1671. године[1]
Рођење(1629-04-14)14. април 1629.
Хаг, Низоземска република
Смрт8. јул 1695.(1695-07-08) (66 год.), Хаг
Место сахранеНизоземска република
Пољематематика, физика, астрономија
ШколаУниверзитет у Лајдену
ИнституцијаКраљевско друштво
Француска академија наука
Ментори
Породицасат са клатном
ПотписHuygens black & white signature.jpg

Рођен је у Хагу као син богатог Константина Хајгенса. Студирао је права на Универзитету у Лајдену и на Орање Колеџу у Бреди пре него што се посветио науци. Историчари науке често говоре о Хајгенсу као једном од најсвестранијих научника.

Хајгенс је релативно мало признат по својој улози у развоју модерног интегралног и диференцијалног рачуна. Запамћен је и по томе што је тврдио да се светлост састоји од таласа. То је у физици познато као Хајгенсов принцип. Године 1655. открио је Сатурнов месец Титан. Такође је испитивао Сатурнове прстенове, и 1656. претпоставио да се прстенови састоје од великог броја мањих тела која заједно чине прстен. Исте године открио је и описао маглину Орион. Његов цртеж маглине Орион, први такве врсте, објављен је у Systema Saturnium 1659. Користећи модеран телескоп успео је да разлучи маглину на појединачне звезде. (Светла унутрашњост маглине Орион носи име „Хајегенсова регија“ у његову част.) Такође је открио неколико међузвезданих маглина и неке двојне звезде.[17][18]

На наговор Блеза Паскала Хајгенс је написао прву књигу о теорији вероватноће, коју је објавио 1657.

Радио је и на изради тачног сата, који би био погодан за поморску навигацију. Године 1658. објавио је књигу под називом Horologium. Његово откриће сата с клатном (који је патентирао 1657) било је прекретница у мерењу времена. Математичке и практичне детаље својих открића објавио је у "Horologium Oscillatorium" 1673.

Хајгенс је развио и сат са балансном опругом, готово истовремено, мада независно од Роберта Хука, а спорења око овог открића трају вековима. У фебруару 2006. откривене су изгубљене Хукове писане белешке са састанака Краљевског друштва у једној остави у Хемпширу, и по тим белешкама утврђено је да је Хук први открио балансну опругу.

Краљевско друштво је изабрало Хајгенса за свог члана 1663. Године 1666. Хајгенс се преселио у Париз где је радио у Француској академији наука под заштитом Луја XIV. Користећи Париску опсерваторију (која је изграђена 1672) вршио је даља астрономска посматрања. Године 1684. објавио је "Astroscopia Compendiaria" у којој је приказао свој нови „ваздушни“ телескоп (без тубуса).

Хајгенс је размишљао и о животу на другим планетама. У својој књизи Cosmotheoros, замишљао је како универзум буја од живота, врло сличног животу на Земљи 17. века. Либерална клима у Холандији је охрабривала овакве спекулације. За разлику од њега, филозоф Ђордано Бруно, који је такође веровао у постојање живота у другим световима, спаљен је на ломачи због својих веровања 1600. године.

Године 1675. Хајгенс је патентирао џепни сат. Изумео је бројне друге направе и поступке.

Хајгенс се вратио у Хаг 1681. после тешке болести. Покушао је да се врати у Француску 1685, али је опозив Нантског едикта (који је укинуо верску толеранцију) спречило његову намеру. Хајгенс је умро у Хагу 8. јула 1695.

По Хајгенсу су названиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Wybe Kuitert "Japanese Robes, Sharawadgi, and the landscape discourse of Sir William Temple and Constantijn Huygens' Garden History, 41, 2: (2013) pp.157–176, Plates II-VI and Garden History, 42, 1: (2014) p.130 ISSN 0307-1243 Online as PDF Архивирано 9 август 2021 на сајту Wayback Machine
  2. ^ I. Bernard Cohen; George E. Smith (25. 4. 2002). The Cambridge Companion to Newton. Cambridge University Press. стр. 69. ISBN 978-0-521-65696-2. Архивирано из оригинала на датум 16. 9. 2020. Приступљено 15. 5. 2013. 
  3. ^ Niccolò Guicciardini (2009). Isaac Newton on mathematical certainty and method. MIT Press. стр. 344. ISBN 978-0-262-01317-8. Архивирано из оригинала на датум 16. 9. 2020. Приступљено 15. 5. 2013. 
  4. ^ „Huygens, Christiaan”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала на датум 2020-03-18. 
  5. ^ „Huygens”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 13. 8. 2019. 
  6. ^ "Huygens" Архивирано 15 март 2021 на сајту Wayback Machine. Random House Webster's Unabridged Dictionary,
  7. ^ Dijksterhuis E.J (1950) De mechanisering van het wereldbeeld. Meulenhoff, Amsterdam.
  8. ^ Andriesse, C.D. (2005) Huygens: The Man Behind the Principle. Cambridge University Press. Cambridge: 6
  9. ^ Simonyi, K. (2012). A Cultural History of Physics. CRC Press. стр. 240–255. ISBN 978-1568813295. 
  10. ^ Stan, Marius (2016). „Huygens on Inertial Structure and Relativity”. Philosophy of Science. 83 (2): 277—298. ISSN 0031-8248. S2CID 96483477. doi:10.1086/684912. 
  11. ^ Aldersey-Williams, H. (2020). Dutch Light: Christiaan Huygens and the Making of Science in Europe (на језику: енглески). Pan Macmillan. ISBN 978-1-5098-9332-4. Архивирано из оригинала на датум 28. 8. 2021. Приступљено 28. 8. 2021. 
  12. ^ Yoder, J. G. (2005), Grattan-Guinness, I.; Cooke, Roger; Corry, Leo; Crépel, Pierre, ур., „Christiaan Huygens, book on the pendulum clock (1673)”, Landmark Writings in Western Mathematics 1640–1940 (на језику: енглески), Amsterdam: Elsevier Science, стр. 33—45, ISBN 978-0-444-50871-3 
  13. ^ Dijksterhuis, F. J. (2005). Lenses and Waves: Christiaan Huygens and the Mathematical Science of Optics in the Seventeenth Century. Kluwer Academic Publishers. 
  14. ^ Shapiro, A. E. (1989). „Huygens' 'Traité de la Lumière' and Newton's 'Opticks': Pursuing and Eschewing Hypotheses”. Notes and Records of the Royal Society of London. 43 (2): 223—247. ISSN 0035-9149. JSTOR 531384. S2CID 145336637. doi:10.1098/rsnr.1989.0016. 
  15. ^ Dijksterhuis, F.J. (2008) Stevin, Huygens and the Dutch republic. Nieuw archief voor wiskunde, 5, pp. 100–107.[1]
  16. ^ Andriesse, C.D. (2005) Huygens: The Man Behind the Principle. Cambridge University Press. Cambridge: 6
  17. ^ Louwman, Peter (2004). „Christiaan Huygens and his telescopes”. Titan – from Discovery to Encounter. 1278: 103—114. Bibcode:2004ESASP1278..103L. Архивирано из оригинала на датум 2. 9. 2021. Приступљено 12. 4. 2021. 
  18. ^ van Helden, Albert (2004). „Huygens, Titan, and Saturn's ring”. Titan – from Discovery to Encounter. 1278: 11—29. Bibcode:2004ESASP1278...11V. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2019. Приступљено 12. 4. 2021. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди