Кројцерова соната (приповетка)

Кројцерова соната (рус. Крейцерова соната), позната и под преводом Крајцерова соната, приповетка је руског књижевника Лава Толстоја, први пут објављена 1889. Припада његовом позном стваралаштву, то јест, делима у којима је руски књижевник експлицитно критиковао друштво и тематизовао моралне проблеме. Кроз махнито приповедање главног јунака Поднишева непознатом странцу у возу, читалац се упознаје са околностима и разлозима који су га навели да у наступу љубоморе и гађења убије своју жену. Поред оштре критике високог друштва, неједнакости полова и непостојаности брака, Толстој, преко главног јунака Кројцерове сонате, заузима врло негативан став према сексуалности, сматрајући како она код човека побуђује животињске нагоне и подстиче злочине, који се могу обуздати једино добровољном апстиненцијом. Приповетка је насловљена на основу истоимене композиције за виолину и клавир Лудвига ван Бетовена.

Кројцерова соната
.
Настанак и садржај
Ориг. насловКрейцерова соната
АуторЛав Николајевич Толстој
ЗемљаРусија
Језикруски
Жанр / врста делаприповетка
Издавање
Датум1889
Превод
ПреводилацМилован Глишић
Живојин Бошков
Датум
издавања
1890. (прво издање српског превода)

Експлицитност теме и чина убиства, оштра критика друштва, као и морална порука изазвале су читав низ контроверзи и проблема Толстоју. Књига је у Руском царству објављена тек након што је Толстојева супруга Софија успела исходити аудијенцију код цара Александра III, који је пристао да се она може, уз посебна ограничења и избацивање појединих делова, продавати по приватним кућама. Кројцерова соната је проблеме са цензуром имала и у другим државама, укључујући и САД, где ју је забранила федерална пошта, а будући председник Теодор Рузвелт је Толстоја назвао краљем аморалних перверзњака.[1] Пошто су многобројни читаоци повезивали ставове о браку изнете у приповеци са Толстојевим браком, Софија Толстој се, такође, нашла увређеном. У свом дневнику је записала: Не знам ни како су ни зашто сви повезали ’Кројцерову сонату’ с нашим брачним животом, али то се десило. Али не само други људи, додала је, И ја у свом срцу знам да је ова прича усмерена против мене, да се страшно огрешила о мене, понизила ме у очима света и уништила последње трагове љубави међу нама. Приповетка је, такође, постала предмет бројних критика његових савременика (укључујући Чехова[2] и Честертона[3]). Из свих ових разлога сматра се једним од најконтраверзнијих Толстојевих књижевних остварења.

Упркос критикама и забранама, Кројцерова соната је постала једна од најпознатијих Толстојевих остварења, хваљена од стране књижевних критичара због експресивне снаге и вештине у осликавању психичког стања љубоморе. На темељу заплета компонован је истоимени балет, постављено неколико позоришних комада и снимљено је неколико филмских и телевизијских екранизација, укључујући и истоимену телевизијску драму приказану у Југославији 1969. у режији Јована Коњовића. Први превод на српски језик начинио је књижевник Милован Глишић, који је изашао 1890, годину дана након оригиналног руског издања. Каснији превод начинио је и Живојин Бошков.

Садржај заплета приповетке уреди

 УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис радње!

Неименовани приповедач се налази у возу, окружен низом различитих путника. Они започињу разговор о браку и њиховим разводима, упоређују како су се некад бракови склапали, а како се данас брзо растављају и шта је прави рецепт за успешан брак. Када једна од путница изјави да је за прави брак потребна права љубав, у разговор се укључује повучени седокоси путник, који узнемирано казује да оно што друштво описује речју љубав веома кратко траје. Конвенција прописује да двоје људи треба да остану заједно, а да се љубав с почетка брзо претвара у мржњу. На нелагодност осталих путника, мистериозни говорник открива свој идентитет. Он открива да се зове Поднишев и да су сигурно упознати са друштвеним скандалом, који је настао када је у наступу љубоморе убио своју супругу.

Путници узнемирени открићем полако напуштају вагон. Једини остаје лик приповедача, коме убрзо Поднишев почиње да препричава свој живот, објашњавајући узроке његовог чина убиства. Своју исповест започиње открићем како је још као петнаестогодишњи дечак почео да одлази код проститутки. Такав обичај је и подстицан од стране друштва, јер је наука почела да тврди да се на тај начин негује здравље младих мушкараца. Такође, путник указује да и високо друштво, такође, функционише попут јавне куће, јер се женска гардероба и шминка осмишљавају да заведу и пробуде код мушкараца еротску жељу. Мушкарци и жене никада неће постати једнаки све док мушкарци не престану да жене доживљавају као пуке објекте. Ипак, Поднишев истиче да су жене, иако у незавидном положају, успеле да остваре моћ над мушкарцима, о чему сведочи на који начин друштво тежи да удовољи њиховим прохтевима.

Поднишев наставља своју исповест, откривајући да је оженио лепу и часну девојку, али да је разочарење, проузроковано засићењем, почело да наступа још током меденог месеца. Њихов брак је био пун препирки, али и страствених помирења, која су често наступала након жестоких свађа. Након што је родила петоро деце, доктори саветују супругу да почне да користи средства за контрацепцију. Тада је после дуго времена поново почела да обраћа пажњу на себе и на свој изглед. Ускоро му супруга упознаје виолинисту Трухачевског. Њих двоје свирају заједно Бетовенову Кројцерову сонату, што буди љубомору у главном јунаку. Након што је отишао на пословни пут, одлучује да се врати раније у дом. Тамо затиче његову супругу и Трухачевског како вечерају. Излуђен љубомором обара своју супругу и убада је ножем. На њеном самртничком одру моли је за опраштај. Исто то чини од путника приповедача на крају приповетке.

Референце уреди

  1. ^ Hamilton 2011, стр. 192.
  2. ^ Rayfield 1999, стр. 97.
  3. ^ Chesterton 1987, стр. 190.

Литература уреди

Спољашње везе уреди