Крфска декларација

Крфска декларација је документ који су 20. јула 1917. донели Влада Краљевине Србије и Југословенски одбор а чији ставови су прихваћени током Крфске конференције, одржане на острву Крфу у Грчкој.[1]

Група политичара која је 20. јула 1917. написала Крфску декларацију

У декларацији су се ауторизовани представници Срба, Хрвата и Словенаца сложили да на бази самоопредељења народа и на демократским принципима оснују заједничку јединствену, слободну и независну државу, која би била уставна, демократска и парламентарна монархија са династијом Карађорђевића на челу. У тој унитаристичкој идеји, Срби, Хрвати и Словенци сматрани су као један народ тако да се надаље признавала само равноправност њихових имена, знакова, писама и вера, док се на остале народа и народности у будућој заједници није ни мислило.[2]

ИсторијаУреди

Никола Пашић, председник српске Владе је у јуну 1917. године сазвао конференцију на Крфу, на којој су учествовали чланови српске Владе и делегација Југословенског одбора на челу са Антом Трумбићем. Конференција је трајала од 15. јуна до 20. јула 1917. године. Основни циљ њеног сазивања јесте приближавање ставова две стране, али и намера да се изврши политички притисак на силе Антанте да одустану од идеје о опстанку Аустроугарске монархије. Поред овога, на сазивање конференције су имали велики утицај и Фебруарска револуција у Русији, улазак САД-а у рат као и револуционарни покрети југословенских народа у Хабзбуршкој монархији.[3]

Одржан је велики број пленарних седница, на којима су се разматрале разне могућности за решавање југословенског питања. Исход конференције је био документ под називом Крфска декларација, која је потписана од стране Пашића и Трумбића, а којом је предвиђено конституисање уставне, демократске, парламентарне монархије, као унитарне државе с децентрализацијом, уз право на самоопредељење и национално јединство.[4]

Декларацију су сачињавале две целине.[5]

Прва целина: Односи се на темељне принципе за стварање заједничке државе. Ту је пре свега био истакнут принцип националног јединства троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца. Потом се позива на начело права народа на самоопредељење.[6]

Друга целина: Била је у вези са принципима на којима будућа држава треба да буде уређена.[7] Држава би се звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и била би „уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића“, а обухватала би „сву ону територију, на којој живи наш троимени народ у компактној и непрекидној маси“. Држава би имала свој грб, заставу и круну. Сва три народа би била потпуно равноправна, као и обе азбуке –ћирилица и латиница. Исти случај је био и са свим признатим  вероисповестима, које би се вршиле слободно и јавно. Грађани би на целој територији имали опште и једнако бирачко право, а гласање би се вршило у тајности. Устав те државе би био донет од стране уставотворне скупштине и он би био „основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права, по њему ће се уређивати целокупни државни живот“. Устав би имао за циљ да народу омогући да развије своје посебне енергије у самоуправним јединицама које су обележене природним, социјалним и економским приликама. Уставотворна скупштина би овакав устав донела „бројно квалификованом већином“ и у сагласности са краљем. Одредбе из Крфске декларације прихватио је и Црногорски одбор за народно уједињење.[8]

На конференцији се расправљало о разним питањима (династији, називу државе, азбуци, верским заједницама итд). Највећи део расправе би је посвећен питању уређења државе, о чијим основама су се две делегације највише разилазиле. На расправи су била два модела: федералистички и централистички.[9] Трумбић се залагао за јединство државе према спољном свету, али и за већи степен аутономије појединих делова будуће државе, док су српски представници захтевали да у новој држави постоји централистичко уређење. Никола Пашић је то образложио чињеницом; да федерализам није могућ, јер је код Срба јако развијен национални осећај и да они не би пристали да се сви Срби не уједине, а федеративни систем им то не би омогућио. [10] Прихваћена је теза српских политичара везана за јединствену државу, са могућношћу образовања самоуправних јединица у складу са природним, економским и социјалним приликама. У циљу избегавања посебних националних јединица, са намером су изостављена национална и историјска обележја при образовању самоуправних јединица.[11]

Мишљења су била различита и по питању доношења устава, али је на крају постигнут компромис, закључено је да ће о уређењу будуће државе одлучити Уставотворна скупштина након уједињења квалификованом већином. Касније је одредба о квалификованој већини сужена на обичну апсолутну већину, тако да је, једва довољном већином изгласан нови устав, који је усвојен у јуну 1921. године.[12]

Кроз Крфску декларацију се виде разлике које су одвајале српску Владу и Југословенски одбор , уз то она је имала и своје недостатке. Крфска декларација није била правно обавезујући акт. Из разлога што је нису потписала два пуноправна субјекта међународног права, она није могла правно да обавезује своје потписнике. Уз то, она је у великој мери умањивала слободу уставотворне скупштине да прописује, на начин на који она то жели, државно уређење земље. Међутим, упркос свим недостацима и компрмисима, који су се касније показали као неодрживи, Крфска декларација је представљала полазну основу за будуће уједињење. Због тога се може рећи да је њен значај искључиво спољнополитички и морални. Политички, јер је била прихваћена од савезничких кругова који су давали подршку југословенском уједињењу, а морални значај се огледа у моралној обавезности њених потписника да поштују обавезе које су добровољно преузели на себе.[13]

Прва и друга страна Крфске декларације

На конференцији чланова прошлог коалиционог и садашњег кабинета Краљевине Србије и представника Југословенског одбора са седиштем у Лондону, који су до сада паралелно, а у присуству и уз сарадњу Председника Народне Скупштине, измењане су мисли о свима питањима, која су скопчана са будућим заједничким државним животом Срба, Хрвата и Словенаца.

Срећни смо, што и овом приликом можемо констатовати, да је међу члановима конференције и овога пута владала једнодушност у свима питањима будућег заједничког државног живота.

Пре свега, представници Срба, Хрвата и Словенаца понова и најодсудније наглашавају, да је овај наш троимени народ један и исти, по крви, по језику, по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота.

Идеја о његовом националном јединству никада се није гасила, ма да је сва моћ умна и физичка националног му непријатеља била управљена противу његовог јединства, његове слободе и националног опстанка. Био је подвојен у више држвава, а у самој Аустро-Угарској издељен, не на три племенска имена, него на једанаест покрајинских управа и тринаест законодавстава. Осећај његовог националног јединства и дух за слободом и независношћу одржали су га у непрекидним вековним борбама на истоку са Турцима, а на западу са Немцима и Мађарима.

Бројно слабији и од источног и од западног непријатеља, он није могао сам обезбедити своје народно и државно јединство, своју слободу и своју независност, јер и на истоку и на западу његовом владао је противу њега сурови принцип: сила над правдом.

Али је наш народ дочекао час, кад није више усмаљен у својој борби. Борба коју је немачки милитаризам наметнуо Русији, Француској и Енглеској за одбрану њихове части и слободе и слободе и независности малих држава, претворила се у борбу за слободу света, за победу права над силом. Сви народи, који љубе слободу и независност, удружили су се да се заједнички бране, да по цену свих жртава спасу цивилизацију и слободу, да створе нов међународни поредак, заснован на правди и слободи свакога народа да се сам опредељује и сам оснива свој државни и независни живот, те да се на тај начин заснује нов, миран и трајан период развитка и напретка човечанства, и обезбеди свет за вечита времена од овакве катастрофе, што је проузроковала освајачка жеђ немачког империјализма.

Племенитој Француској, која је прокламовала принцип слободе народа, и слободоумној Енглеској прудружише се велика америчка Република и нова слободна и демократска Русија, да у својим манифестима објаве победу слободе и демократије, као главни циљ рата, а начело слободног самоопредељења народа, као основни принцип новога међународног поретка.

Наш троимени народ, који је највише страдао од грубе силе и неправде, који је за своје право слободног самоопредељења поднео највеће жртве, прихватио је са одушевљењем тај узвишени принцип као главни циљ ове страшне борбе, у којој је гурнуло цео свет непоштовање права самоопредељења народа.

И ауторизовани представници Срба, Хрвата и Словенаца, констатујући да је једини и неодступни захтев нашега народа, захтев који он поставља на основу начела слободног самоопредељења народа да буде потпуно ослобођен сваког туђинског ропства и уједињен у једној слободној националоној и независној држави, сложили су се, да та њихова заједничка држава буде заснована на овим модерним и демократским принципима:


1) Држава Срба, Хрвата и Словенаца, познатијих и под именом јужних Словена или Југословена, биће слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Крађорђевића, која је дала доказа да се с идејама и осећајима не двоји од народа и народну слободу и вољу ставља на врх свега.

2) Држава ова зваће се: КРАЉЕВИНА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА. А владалац: КРАЉ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.

3) Она ће имати један државни грб, једну државну заставу и једну круну. Ови државни емблеми биће састављени из наших садашњих, посебних емблема. Државна целина облежаваће се државним грбом и државном заставом. Државна застава, као симбол јединства, истицаће се на свима надлештвима Краљевине.

4) Посебне заставе, српска, хрватска и словеначка равноправне су и могу се истицати и слободно употребљавати у свима приликама. И грбови посебни могу се исто тако употребљавати слободно у свима приликама.

5) Сва три народна имена: Срби, Хрвати и Словенци, потпуно су равноправна на целој територији Краљевине, и свако их може слободно употребљавати у свима приликама јавног живота и код свих власти.

6) Обе азбуке, ћирилица и латиница, такође су потпуно равноправне и свако их слободно може употребљавати на целој територији Краљевине. Све државне и самоуправне власти дужне су и у праву употребљавати и једну и другу азбуку, саображавајући се у томе жељи грађана.

7) Све признате вероисповести вршиће се слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска вероисповест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави. На основу ових принципа законодавац ће се старати, да се чува и одржава Конфесионални мир, који одговара духу и прошлости целокупног нашег народа.

8) Календар треба што скорије изједначити.

9) Територија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обухвата сву ону територију, на кој живи наш троимени народ у компактној и непрекидној маси, и она се без повреде животних интереса целине не би смела крњити.

Наш народ не тражи ништа туђе: он тражи само своје и жели, да се сав, као једна целина, ослободи и уједини. И за то он, свесно и одлучно, искључује свако делимично решење свога народног ослобођења и уједињења. Наш народ поставља као једну нераздвојну целину проблем свога ослобођења од Аустро-Уграрске и његовог уједињења са Србијом и Црном Гором у једну државу.

По начелу слободног народног самоопредељења ни један део ове целине не може се правично одвојити и присајединити другој којој држави без пристанка самога народа.

10) Јадранско Море, у интересу слободе и равноправности свих народа, биће слободно и отворено свима и свакоме.

11) Сви грађани (држављани) на целој територији једнаки су и равноправни према држави и пред законом.

12) Изборно право за избор народних посланика за Народно Представништво, као и изборно право за општине и друге управне јединице, једнако је и опште, и вршиће се непосредним и тајним гласањем по општинама.

13) Устав, који ће после закључења мира донети Уставотворна Скупштина, изабрана на основу општег и једнаког, непосредног и тајног права гласа, биће основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права и по њему ће се уређивати целокупни државни живот.

Устав ће дати народу и могућност да развија своје посебне енергије у самоуправним јединицама, обележеним природним, социјалним и економским приликама.

Устав се има примити, у целини, у Уставотворној Скупштини бројно квилификованом већином.

И Устав и други закони, које буде донела Уставотворна Скупштина, ступају у живот када их Краљ санкционише.

Тако уједињени народ Срба, Хрвата и Словенаца састављао би државу, која би бројала око 12 милиона држављана. Она би била гарантнија народне независности и свестраног народног културног напретка, јак бедем против германског надирања, неразлучни савезник свих оних културних народа и држава, које су истакле принцип права и слободе народа и принцип међународне правде, и достојан члан нове међународне заједнице.[14]

Дано у Крфу 7/20. јула 1917. године.

Председник Југословенског Одбора.

Др. АНТЕ ТРУМБИЋ с. р.
адвокат, посланик и вођа Хрватске Народне Странке на
Далматинском Сабору, пређашњи председнк општине
-града Сплита, пређашњи посланик за варош Задар

у аустријском парламенту.
Председник Министарског Савета,

Министар Иностраних Дела
Краљевине Србије.

НИК. П. ПАШИЋ с. р.


ЦиљевиУреди

По одредбама споразума, основна начела уређења будуће заједничке државе су била:

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит.
  2. ^ Trpimir Macan, Povijest hrvatskoga naroda, Školska knjiga. Zagreb: 1992. ISBN 978-86-401-0058-8.
  3. ^ С. Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 219. 
  4. ^ С. Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 219. 
  5. ^ С. Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 219. 
  6. ^ С. Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 219. 
  7. ^ С. Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факулет. стр. 219. 
  8. ^ Марковић, Ратко (2020). Уставно право. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 105—106. 
  9. ^ С. Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 220. 
  10. ^ Драгослав Јовановић, Југословенско питање и Крфска декларација 1917. године, Београд, 1967.
  11. ^ С. Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 220. 
  12. ^ С. Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 220. 
  13. ^ Марковић, Ратко (2020). Уставно право. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 106. 
  14. ^ Српске новине, насловна страна, бр. 83, четвртак 13. јула 1917.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди