Ксилофон
Ксилофон (од ξύλον - дрво и φωνή - звук, глас) је музички инструмент који припада групи удараљки са одређениом висином тона, а води порекло из југоисточне Азије. Савремени ксилофон је на излед врло сличан вибрафону, само што су му плочице дрвене, а резонантне цеви отворене на оба краја и, наравно, без покретних поклопаца. Оне дају пунију звучност плочицама, чији је тон због природе материјала, сасвим кратак и сув, али и светао, продоран и оштар, тим виш што се удар врши, по правилу, такође дрвеним палицама. Уобичајен распон је од с¹ до с4, али постоје и неке регистарске варијанте (тенор-, бас-) са нижим захватом.
Старији типови ксилофона су без резонатора. Плочице се постављају на дрвене летве, обложене гумом или филцом, или чак на сламну подлогу. Поредак им је специфичан: у четири вертикалне колоне, хроматски испреплетане, али може бити и сличан клавијатури.
Извођачка техника је, као и код вибрафона, усавршена до виртуозности, да се инструмент користи и солистички, у ефектним, иако уметнички мало вредним композицијама. У оркестру ксилофон даје сјај и продорност горњој ивици звучне масе у фортисиму, али му се поверавају и посебни, карактеристични мотиви. Врло је уобичајена примена ксилофона у дочаравању далекоисточног колорита, пошто је његово порекло у фолклору Индонезије, одакле је већ у 16. веку пренет у Европу. Ту се, у примитивном облику, са свега неколико плочица, одомаћио као нека врста фолклорног инструмента у неким словенским и немачким крајевима (Тирол), али је у ширу примену ушао у 19. веку.
Примитивни фолклорни инструменти са дрвеним плочицама налазе се у неким областима Африке и средње и јужне Америке. Има их и са резонаторима, од рогова или шупљих тикава, па је таква грађа - са дрвеним, потом и металним резонаторима - карактеристична и за маримбу, латиноамерички фолклорни и забавно-музички инструмент. Он се назива и мараимбафон и ксилоримба, и практично се не разликује од савременог ксилофона са резонантним цевима.
