Кузман Тодоровић
Кузман Тодоровић (такође и Теодоровић; Хрватска војна крајина?,[1] 1787 – Венеција, 2. октобра 1858) био је аустријски генерал. Током 1849. године, био је формално главни командант српских трупа у борби против мађарских снага током Српске револуције.
| Кузман Тодоровић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1787. |
| Место рођења | Хрватска војна крајина?, Аустријско царство |
| Датум смрти | 2. октобар 1858. |
| Место смрти | Венеција, Аустријско царство |
| Војна каријера | |
| Чин | генерал-пуковник (нем. Feldmarschallieutenant) |
Биографија
уреди
Кузман Тодоровић је прошао официрску каријеру у аустријској војсци. Године 1815. је био капетан, 1832. мајор, 1837. потпуковник у Личкој регименти у Госпићу, а од 1838. пуковник и њен командант. Од 1847. године је генерал-мајор и командант бригаде у Карловцу.[2] Учествовао је у сузбијању мађарских револуционара, укључујући у неуспелом походу бана Јосипа Јелачића на Мађарску у јесен 1848.
Након изненадне смрти војводе Стевана Шупљикца 15./27. децембра 1848., који је командовао српским снагама у борби против мађарске војске, патријарх Јосиф Рајачић је привремено поставио пуковника Фердинанда Мајерхофера, а од почетка јануара 1849. године трајно генерала Тодоровића за новог главног заповедника, мада је дефакто главнокомандујући остао Мајерхофер. Избор конзервативног и опрезног патријарха је био мотивисам тиме што је Тодоровић био најстарији по чину официр српског порекла у аустријској армији, а истовремено се није истакао као ватрени поборник српског националног покрета попут Ђорђа Стратимировића, првог фактичног вође српских војски и Рајачићевог супарника[3], већ је био официр лојалан изван свега цару и Аустрији.
Тодоровић је испрва са успехом водио битке код Вршца, Арада и Сегедина, између осталог против мађарских јединица Јована Дамјанића (мађ. Damjanics János), и запосео западни Банат, док су упоредо у Бачкој напредовале српске трупе, уклључујући добровољачке јединице из Србије, под командом Стевана Книћанина.[4] После преокрета у марту 1849. са поразима код Меленаца и Великог Бечкерека од Јожефа Бема и Мора Перцела и све даљег повлачења на југ,[4] Тодоровић је смењен са функције главног команданта српских снага у мају 1849.
Након коначне победе царских снага над мађарском револуцијом је 1849. године примио племићку титулу витез од Шиценбурга (нем. Ritter von Schützenburg)[5] и унапређен је у генерал-пуковника.[6] До 1855. је наставио са дужношћу бригадира у Карловцу, а 1856. је распоређен у Венeцију,[7] где је 1858. кратко по пензионисању умро.[8]
Одликован је Орденом за грађанске заслуге Краљевине Саксоније и аустријским Орденом Леополда.[9]
За њим је остала удовица Марија Тодоровић фон Шиценбург.[10] Син Теодор (нем. Theodor Thodorović Ritter von Schützenburg) је направио каријеру у војној и цивилној служби Аустроугарске.[11][12][13]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Ian W. Roberts (1991): Nicholas I and the Russian Intervention in Hungary. Лондон. Стр.102
- ^ Militärschematismus des österreichischen Kaiserthums. Беч, 1815 - 1848, под наведеним годинама
- ^ Смиљанић 2009, стр. 265–-267
- ^ а б Смињанић 2009, стр. 267–
- ^ Fremdenblatt, Беч, 28. април 1859.
- ^ Antonio Schmidt-Brentano (2007): Die k.k. bzw. k.u.k. Generalität 1816-1918. Беч. Стр. 186.
- ^ Militärschematismus des österreichischen Kaiserthums. Беч, 1850 - 1858, под наведеним годинама
- ^ Militärschematismus des österreichischen Kaiserthums. Беч, 1859
- ^ Militärschematismus des österreichischen Kaiserthums. Беч, 1858[мртва веза]
- ^ Божидар Петрановић (1867): Богомили. Задар. Стр. 177
- ^ Militärschematismus des österreichischen Kaiserthums. Беч, 1857 - 1875
- ^ Beilage zur Wiener Zeitung, Беч, 13. јун 1879.
- ^ Rudolf Agstner (2012). Austria (-Hungary) and Its Consulates in the United States of America Since 1820. Münster. стр. 269, 380.
Литература
уреди- Rudolf Agstner (2012). Austria (-Hungary) and Its Consulates in the United States of America Since 1820. Münster. стр. 269, 380.
- Жарко Димић (2015): Ђорђе Стратимировић у револуцији и рату 1848–1849. Нови Сад, 2015.
- Јелена Смиљанић (2009): Српски народни покрет 1848/49. и улога Ђорђа Стратимировића. Рад Музеја Војводине 51, стр. 261-270
- György Spira (1992): The Nationality Issue in the Hungary of 1848-49. Будимпешта, 1992.
