Културна баштина Републике Српске (књига)
Културна баштина Републике Српске (енгл. The cultural heritage of Republika Srpska) је стручна монографија историчара уметности Љиљане Шево (1962) објављена 2003. године у издању издавачке куће Православна реч из Новог Сада. Монографија је двојезична, текст штампан двостубачно, на српском и енглеском језику. Преводилац на енглески језик је Веселин Костић.[1][2]
| Културна баштина Републике Српске | |
|---|---|
 Културна баштина Републике Српске, издање 2003. година | |
| Настанак и садржај | |
| Аутор | Љиљана Шево |
| Земља |  Република Српска |
| Језик | српски |
| Издавање | |
| Датум | 2003. |
| Број страница | XXIV, 206 |
О аутору уреди
Љиљана Шево је рођена у Бања Луци 1962. године. Факултет и докторске студије је завршила на Филозофском факултету у Београду.[1]
Ради као редовни професор на Академија умјетности - Катедри за историју и теорију ликовних умјетности у Бања Луци. Аутор је многих научних радова.[3]
О делу уреди
У књизи је дат приказ историјског развоја градова и насеља, културна баштина Репубике Српске, њена обележја и специфичности.[4]
Приказани су споменици културе, архитектонски споменици, археолошка налазишта, манастири, ликовна уметост...[2]
Идеја ауторке је била да представи лпкалитете у Републици Српској, праисторијска и римска налазишта, стећке, старе градове и утврђења, грађевине сачуване од средњег века до данас; сва културна добра у Републици Српској која су остала сачувана до данас.[1]
Садржај уреди
Књига садржи попис појмова који иду по редоследу српске ћирилице:
Аранђелово, Бања Лука, Баре, Бахори, Бијела Рудина, Бијељина, Бјелосалићи, Благај, Борач, Босанска Костајница, Босански Нови, Бочац, Братач, Бродар, Брчко, Бунчићи, Буснови, Величани, Вишеград, Влаховићи, Влаховље, Вратар (код Рогатице), Вратар (код Србиња), Гарева, Гацко, Грозно, герзово, Гола Главица, Гомиљани, Гомионица, Гостиља, Градишка, Грачаница, Гребен Град, Дервента, Добој, Добор, Добрићево, Добрун, Домашево, Домрке, Доња Градина, Доња Долина, Дражин До, Драчево, Дријељани, Дубљани, Дужи, Ђедићи, Жаково, Жепа, Жудојевићи, Залом, Запланик, Зачула, Звечај, Зворник, Зови До, Јаворани, Јелићка, Кифино Село, Кликовићи, Клобук, Клотијевац, Кључ, кокорина, Колањевићи, Копривна, Костајница, Котези, Котор, Крајковићи, Крекови, Крупа на Врбасу, Лађевине, Лијешће, Липље, Ломница, Луг, Љубиње, Љубово, Мајдан, Мало Блашко, Марићка, Мека Груда, Месари, Мируши, Мистихаљ, Мичевац, Модрича, Моско, Мостаћи, Моштаница, Мраковица, Мркоњићи, Муље, Нови Град, Обаљ, Обудавац, Озрен, Оцркавље, Палачковци, Пале, Паник, Папраћа, Пецка, Попи, Приједор, Пријеђело,Пусто Поље, Ракелићи, Романовци, Самобор, Сасе, Скелани, Славогостићи, Сливља, Соко Град, Соколац, Сопотница, Србиње, Срђевићи, Сребреница, Степен, Струјићи, Ступље, Тавна, Талежа, Тврдош, Тјентиште, Тођевац, Траписти, Требиње, Убоско, Угарци, Удрежње, Ускопље, Фатница, Фоча, Хан Кола, Хан Пијесак, Хатељи, Хрушта, Хум, Хумско, Хумчани, Чајниче, Челебићи, Џивар, Шипово и Штрпци. [1]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в г Шево, Љиљана (2003). Културна баштина Републике Српске. Нови Сад: Православна реч. ISBN 86-83903-06-0.
- ^ а б „Културна баштина Републике Српске / Љиљана Шево”. plus.sr.cobiss.net. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 25. 10. 2021.
- ^ „проф. др Љиљана Шево”. unibl.org. Приступљено 25. 10. 2021.
- ^ „Културна баштина Републике Српске”. mikroknjiga.rs. Приступљено 25. 10. 2021.
