Википедија

Курд Јиргенс

Curd Jürgens (1915-1982), немачки и аустријски глумац

Курд Густав Андреас Готлиб Франц Јиргенс (нем. Curd Gustav Andreas Gottlieb Franz Jürgens; Минхен, 13. децембар 1915 – Беч, 18. јун 1982) био је немачко-аустријски сценски и филмски глумац. У филмовима на енглеском језику обично је био најављен као Курт Јургенс. Био је познат по улози Ернста Јудета у Ђаволовом генералу. Његове улоге на енглеском језику укључују противника Џејмса Бонда, негативца Карла Стромберга у филму Шпијун који ме је волео (1977), Ерика Керадина у филму И Бог створи жену (1956) и професора Имануела Рата у Плавом анђелу (1959).

Курд Јиргенс
Курд Јиргенс снимљен 1976. године
Лични подаци
Име по рођењуКурд Густав Андреас Готлиб Франц Јиргенс
Датум рођења(1915-12-13)13. децембар 1915.
Место рођењаМинхен, Немачко царство
Датум смрти18. јун 1982.(1982-06-18) (66 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
ЗанимањеГлумац
Веза до IMDb-а

Младост уреди

Јиргенс је рођен 13. децембра 1915. у околини Минхена, Краљевина Баварска, Немачко царство. Његов отац Курт, био је трговац из Хамбурга, а његова мајка, Марија-Албертина, била је учитељица француског.[1][2] Имао је две старије сестре близнакиње, Жанету и Маргариту.[3] Своју радну каријеру започео је као новинар пре него што је постао глумац на наговор своје супруге глумице Луиз Баслер. Већи део своје ране глумачке каријере провео је на сцени у Бечу. Због тешких повреда које је задобио у саобраћајној несрећи у лето 1933. године, није могао да има деце.[4]

Јиргенс је био критичан према нацизму у својој родној Немачкој. Године 1944., након снимања филма Бечке девојке, посвађао се са Робертом Калтенбрунером (братом високог аустријског СС званичника Ернста Калтенбруннера), Отом Скорценијем и чланом штаба Балдуром фон Ширахом у бечком бару без знања ко су ови били. После овог догађаја, Јиргенс је послат у радни логор за „политички непоуздане” у Мађарској. После неколико недеља успео је да побегне.[2][5][6][7] Јиргенс је после рата постао аустријски држављанин.

Филмска каријера уреди

Јиргенс је наставио да игра војнике у многим ратним филмовима. Запажене представе у том смислу укључују његову револуционарну улогу на екрану у Ђавољи генерал (1955) измишљеном приказу летачког аса из Првог светског рата и генерала Луфтвафеа из Другог светског рата Ернста Удета, након чега је следио филм Рожеа Вадима (И Бог створи жену) са Брижит Бардо у главној улози.

Јиргенсов први холивудски филм био је Непријатељ испод (The Enemy Below, 1957), у којем је тумачио немачког команданта подморнице. Године 1962. играо је немачког генерала Гинтера Блументрита у филму Најдужи дан (1962). Касније, у филму о Џејмсу Бонду, Шпијун који ме је волео (1977), играо је негативца Карла Стромберга, социопатског индустријалца који жели да трансформише свет. Његово последње појављивање у филму било је поред Алена Делона и Клод Жад у шпијунском трилеру Техеран 43 (1981). На телевизији на енглеском језику играо је канцелара Ота фон Бизмарка у неколико епизода Би-Би-Сијеве серије Пад орлова (1974) и појавио се као генерал Владимир у Би-Би-Сијевом филму Смајлијеви људи (1982).

 
Јиргенсов гроб на Средишњем бечком гробљу

Иако се појавио у преко 100 филмова, Јиргенс је био и запажен сценски глумац. Био је члан више позоришта у Бечу (Фолкстеатер 1938–1941, Бургтеатер 1940–1953 и 1965–1968 и др.). Играо је насловну улогу у представи Једерман Хуга фон Хофманстала на Салцбуршком фестивалу од 1973. до 1977. Године 1966. појавио се у краткој представи на Бродвеју у Позоришту Јуџин О’Нил поред Џералдин Пејџ, у режији Џорџа Шефера.[8]

Његов последњи сценски наступ био је у Бечкој државној опери 9. марта 1981. као Баса Селим у Моцартовој опери Отмица из Сараја.[9] Такође је режирао неколико филмова и писао сценарије, али са ограниченим успехом.

Своје мемоаре из 1976. насловио је "... нимало мудар" (нем. .. und kein bißchen weise).[10]

Лични живот уреди

Јиргенс је имао дом у Француској, али се често враћао у Беч да би наступао на позоришној сцени. У Бечу је преминуо од срчаног удара 18. јуна 1982. године. Неколико година раније је преживео срчани удар током којег је имао искуство блиске смрти где је тврдио да је умро и отишао у пакао. Јиргенс је сахрањен на Средишњем бечком гробљу.

Био је 1,92 m (6 ft 4 in) висок.[11] Брижит Бардо му је дала надимак „ Нормански орман “ током њиховог рада на филму И бог створи жену.[12]

У лето 1957. Јиргенс је имао кратку, али интензивну аферу са глумицом Роми Шнајдер.[13]

Јиргенс је био у браку пет пута:

  1. Лулу Баслер, глумица (15. јун 1937 – 8. октобар 1947) (развод)
  2. Јудит Холцмајстер (16. октобар 1947 – 1955) (развод)
  3. Ева Барток (13. август 1955 – 1956) (развод)[14]
  4. Симон Бишерон (14. септембар 1958 – 1977) (развод)
  5. Марџи Шмиц (21. март 1978 – 18. јун 1982) (његова смрт)

Филмографија уреди

Листу филмова у којима је глумио Курд Јиргенс можете погледати на:

Извори уреди

  1. ^ „Curt Jurgens, War Films' Star”. The New York Times. UPI. 18. 6. 1982. Архивирано из оригинала 2013-06-21. г. Приступљено 27. 2. 2022. 
  2. ^ а б Luce, William P. (27. 7. 1977). „The Man You'll Love to Hate”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2018-02-22. г. Приступљено 2022-04-13. 
  3. ^ „Childhood and Youth – Nachlass Curd Jürgens” (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-12. 
  4. ^ Specht, Heike (2015). Curd Jürgens: General und Gentleman. Die Biographie (на језику: немачки). Aufbau Digital. ISBN 9783841210302. 
  5. ^ Zäuner, Günther. Wien – Wo Persönlichkeiten zu Hause waren (PDF) (на језику: немачки). стр. 69. 
  6. ^ „Curd Jürgens 102” (на језику: немачки). 13. 12. 2017. Приступљено 2022-02-19. 
  7. ^ Karney, Robyn (1984). The Movie Stars Story. Crescent Books. 
  8. ^ The Great Indoors by Irene Kamp, Eugene O'Neill Theatre, January 17 – February 5, 1966, Playbill
  9. ^ Die Entführung aus dem Serail, 9 March 1981, Vienna State Opera
  10. ^ „Curd Jürgens”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2022-02-19. 
  11. ^ Sill, Oliver (1991). Zerbrochene Spiegel (на језику: немачки). Walter de Gruyter. стр. 227. ISBN 978-3-11-012697-6. Приступљено 8. 5. 2009.  quoting Holba, Herbert; Knorr, Gu Nter; Spiegel, Peter (1984). Reclams Deutsches Filmlexikon: Filmkünstler aus Deutschland, Österreich und der Schweiz. Stuttgart: Reclam. стр. 181. ISBN 978-3-15-010329-6. 
  12. ^ „Curd Jürgens im Porträt” (на језику: немачки). Hubert Burda. Приступљено 8. 5. 2009. [мртва веза]
  13. ^ Balfanz, Eckhard (10. 6. 2012). „Liebesbeweise: Romy Schneider liebte Curd Jürgens – für 2 Wochen”. Die Welt. 
  14. ^ "Eva Bartok, 72, Actress in Films of 50's and 60's" (obituary), AP in The New York Times, 5 August 1998

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Курд_Јиргенс&oldid=27406811”