Електрични шпорет

(преусмерено са Кухињски шпорет)

Електрични шпорет или електрични штедњак је шпорет са интегрисаним електричним уређајем за грејање, ради кувања и печења. Електрични шпорети постали су популарни као замена за шпорете на чврста горива (дрва или угаљ), за које је потребно више рада и одржавања. Неки модерни шпорети испоручују се заједно са уграђеним аспираторима.

Електрични шпорет користи струју за обезбеђивање топлоте.
Електрични шпорет

Грејањем шпорета може се управљати помоћу ротационог прекидача са ограниченим бројем позиција (на пример, шест), од којих сваки укључује другачију комбинацију отпора и према томе различиту снагу грејања, или може имати "бесконачни прекидач" који се назива и simmerstat. Неки могу имати термостат.[1]

ИсторијаУреди

 
Стари електрични шпорети

20. септембра 1859. године, Џорџ Б. Симпсон, награђен је америчким патентом # 25532 за површину са „електро-грејачем“ коју греје намотај жице од платине који се напаја из батерија. По његовим речима, корисно је за „загревање просторија, грејање воде, кување намирница..."[2]

Канадски проналазач Томас Ехарн добио је патентни број 39916, 1892. године за "Електричну пећ"[3], уређај који је вероватно користио за припрему оброка за хотел у Отави те године.[4] Ехарн и Ворен Сопер били су власници компаније Chaudiere Electric Light and Power Company.[5] Електрична пећ је изложена на Светској изложби у Чикагу 1893. године, где је приказан електрификован модел кухиње. За разлику од плинске пећи, електрична пећ је полако прихватана, делом због непознате технологије као и због потребе да се градови електрифицирају. До 1930-их технологија је сазрела и електрична пећ је полако почела да замењује плинску, посебно у домаћинствима.

1897. године Вилијам Хадевеј је добио амерички патент бр. 574537 за „електричну пећ са аутоматским управљањем“.[6]

 
Цртежи достављени 29. новембра 1905. када је Дејвид Керл Смит добио аустралијски патент (бр. 4699/05) за свој „електрични штедњак“, такође познат као „Калгурли штедњак“.

Ране електрични шпорети били су незадовољавајући због трошкова електричне енергије (у поређењу са дрветом, угљем или градским гасом), ограничене снаге коју испоручује компанија за испоруку електричне енергије, лоше регулације температуре и кратког века грејних елемената. Изум нихром (никл-хром) легуре за отпорне жице побољшао је трошкове и издржљивост грејних елемената.[7] У Сједињеним Државама, иако су три компаније увеле електричне шпорете 1908. године, продирање је било ретко; електрични шпорет и даље се сматрао новошћу у 1920-им. До 1930-их смањени трошкови електричне енергије и модернизовани стил електричних шпорета увелико су повећали њихову прихваћеност.[8]

Електрични шпорети и други кућни уређаји пласирали су се ради изградње потражње за електричном енергијом. Током ширења електрификације на селу биле су популарне демонстрације кувања на електричном шпорету.[9]

Калгурли шпоретУреди

У новембру 1905. Дејвид Керл Смит, општински инжењер електротехнике у Калгурлију, Западна Аустралија, поднео је захтев за патент (Ауст. Патент бр. 4699/05) за уређај који је адаптирао (по дизајну пећи на гас), онога што је касније постало конфигурација за већину електричних шпорета: пећница изнад које је била плоча за кување са роштиљем између њих. Керл Смитов шпорет није имао термостат; топлота се контролисала бројем уређаја од девет елемената који су били укључени.[10]

Након што је патент одобрен 1906, производња Керл Смит дизајна је започела у октобру исте године. Целокупан производни погон набавио је одсек за снабдевање електричном енергијом општине Калгурли, који је становницима изнајмио шпорете. Око 50 уређаја је произведено пре него што су прекорачења трошкова постала фактор политике Савета и пројекат је обустављен. Чини се да је то био први пут да су електрични штедњаци у домаћинству произведени са изричитом сврхом увођења "кување струјом ... доступно сваком". Нема постојећих примера овог шпорета, од којих су многи били заплењени због садржаја бакра током Првог светског рата.

Да би промовисала пећ, супруга Дејвида Керл Смита, Х. Нора Керл Смит (рођена Хелен Нора Мурдок, из породице Мурдок, познате у аустралијском јавном животу), написала је кувар који садржи упутства за употребу и 161 рецепт. Термо-електрично кување је лако, објављено у марту 1907, стога је прва светска књига кувара за електричне шпорете.

ВаријантеУреди

 
Стакло-керамичка плоча за кување (2005)

Прва технологија користила је отпорничке грејне намотаје који су грејали гвоздене грејне плоче, на које су постављани лонци.[11] Затим је развијена у спиралну шупљу челичну цев која је кроз средину имала грејни елемент. Цев је намотана у спиралу испод лонца. За разлику од ранијих гвоздених плоча, челична спирала је загревана до црвене топлоте одајући више топлоте лонцу него што је могла топла плоча.

Седамдесетих година прошлог века почеле су се појављивати стаклено-керамичке плоче за кување. Стакло-керамика има веома ниску топлотну проводљивост, коефицијент топлотног ширења је практично нула, али омогућава да инфрацрвено зрачење пролази врло добро. Као грејући елементи користе се електрични грејући калемови или инфрацрвене халогене лампе. Због физичких карактеристика, шпорет се брже греје, остаје мање накнадног грејања и само се плоча загрева док околна површина остаје хладна. Такође, ове кухињске плоче имају глатку површину и на тај начин се лакше чисте, али су знатно скупље.

 
Индукциона плоча

Трећа технологија - прво развијена за професионалне кухиње, али данас такође улази и на тржиште за домаћинства - је кување индукцијом. Овај процес је грејао само феромагнетну посуду директно помоћу електромагнетне индукције.[12] Недавни напредак је омогућио да исто функционише и код посуђа од обојених метала, али не тако ефикасно као гвоздених.[13] Индукцијски шпорети такође имају глатку стаклено-керамичку површину.

Потрошња електричне енергијеУреди

Типична потрошња електричне енергије једног грејног елемента у зависности од величине је 1–3 кW.[14]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ http://www.walmart.com/ip/GE-Dual-Burner-Hot-Plate/12442588
  2. ^ U.S. Patent 25.532
  3. ^ „Patent 39916 Summary”. Canadian Intellectual Property Office. Приступљено 26. 12. 2018. 
  4. ^ „Patent no. 39916”. Made in Canada. Library and Archives Canada. 22. 11. 2005. Приступљено 19. 10. 2011. 
  5. ^ „Early Electric Cooking: 1900 to 1920”. Canada Science and Technology Museum. Архивирано из оригинала на датум 27. 9. 2011. Приступљено 19. 10. 2011. 
  6. ^ U.S. Patent 574.537
  7. ^ Ed Sobey, The Way Kitchens Work, Chicago Review Press, 2010 ISBN 1569762813, page viii
  8. ^ Andrew F. Smith (ed.) The Oxford Companion to American Food and Drink,Oxford University Press, 2007 ISBN 0195307968 p.564
  9. ^ Howard Hampton Public Power: Energy Production in the 21st Century Insomniac Press, 2003 ISBN 1894663446 pages 59-61
  10. ^ „Improved electric cooking stove”. IP Australia. Приступљено 26. 12. 2018. 
  11. ^ For example, US Patent 1,637,155 Electric Stove, J.E. Marsden, issued July 26, 1927
  12. ^ Rusty L. Myers The Basics of Physics Greenwood Publishing Group, 2006 ISBN 0313328579 page 267
  13. ^ Tecnik TKG8725u User manual
  14. ^ „Electricity usage of a Stove Top - Energy Use Calculator”. energyusecalculator.com (на језику: енглески). Приступљено 19. 2. 2018.