Википедија

Кушинагар

Кушинагар је ходочаснички град у округу Кушинагар, индијске државе Утар Прадеш.

Кушинагар
Будина ступа (хумка), Кушинагар
Административни подаци
Држава Индија
Становништво
Становништво‍
 — 22.214 (2.011)
Географске карактеристике
Координате26° 44′ 28″ С; 83° 53′ 17″ И / 26.741° С; 83.888° И / 26.741; 83.888
Временска зонаУТЦ + 5:30
Кушинагар на карти Индије
Кушинагар
Кушинагар
Кушинагар на карти Индије

То је важно будистичко место ходочашћа, где будисти верују да је Сидарта Гаутама постигао Паринирвану после смрти. То је међународно будистичко ходочасничко средиште. Следбеници будизма, посебно из азијских земаља, желе да посете ово место бар једном у животу.

Етимологија уреди

Према једној теорији, Кушвати је био престоница Косала Краљевине и према Рамајани је подигао краљ Куш, син Раме, протагонисте епа Рамајана. Мада је према будистичкој традицији, Кушавати био назван пре краља Куша. Сматра се да име Кушвати настаје због обиља Куш траве пронађене у овом региону.[1]

Демографски подаци уреди

Према индијском попису становништва из 2011. године, Кушинагар је имао укупно 22.214 становника, од чега су 11.502 мушкарци, а 10.712 жене. Број становника унутар старосне групе од 0 до 6 година је био 2897. Укупан број писмених у Кушинагару био је 15.150, што је чинило 68.2% становништва са 73.3% писменог мушког становништва и 62.7% писменог женског становништва. Ефективна стопа писмености становништва 7+ у Кушинагару била је 78,4%, од чега мушкараца 84,5%, а жена 71,9%. Кушинагар је у 2011. имао 3462 домаћинства.[2]

Историја уреди

Садашњи Кушинагар идентификован је са Кусаватијем (у периоду пре Буде) и Кушинаром (у периоду после Буде). Кушинара је била главни град царства Мала који је био један од шеснаест махајанапада из 6. века пре нове ере. Од тада је остао саставни део некадашњих царстава Маурија, Шунга, Кушана, Гупта, Харша и Пала династија.

У средњовековном периоду Кушинагар је био под заштитом Kultury Kings. Кушинара је и даље била живи град до 12. века п.н.е. и потом је изгубљена у забораву.

 
Вероватна реконструкција главне капије Кушинагара око 500 п.н.е. адаптирана из овог рељефа код Санчија

Међутим, савремени Кушинагар добио је на значају у 19. веку након археолошких ископавања које је извршио Александар Канингам, први археолошки истраживач Индије, а потом Ц.Л. Карлајл који је открио главну ступу (хумку) и статуу лежећег Буде дугу 6,10 метара 1876. године. Ископавања је наставио почетком двадесетог века Ј. Ф. Вогел.[3] Водио је археолошке кампање 1904-5, 1905-6 и 1906-7, откривајући богатство будистичких материјала.

Чандра Свами, бурмански монах, дошао је у Индију 1903. и претворио храм Махапаринирвана у живу светињу.

После независности, Кушинагар је остао део округа Деориа. Дана 13. маја 1994. године, постао је нови округ Утар Прадеш.[4]

Локација смрти и паринирване Гаутама Буде уреди

1896. Вадел је сугерисао да се место смрти и паринирване Гаутама Буде налази у региону Рампурва.[5] Међутим, према Махајана Махапаринирвана Сутра, Буда је отпутовао у Кушинагар, тамо је умро, а овде је кремиран.[6][7] Верује се да је током свог последњег дана ушао у шуму у близини града и радовао се процватима стабала сала (Shorea robusta) пре него што је легао да се одмори.[8]

Савремена наука, заснована на археолошким доказима, верује да је Буда умро у Кушинагару, близу модерне Касије (Утар Прадеш).[9][10][11][12][13]

Ашока је изградио храм и ходочасничко место како би обележио Будину паринирвану у Кушинагару.[14] Хиндуистички владари Гупта царства (четврти до седми век) помогли су у великом проширењу ступе Нирвана и Кушинагара, градећи храм са лежећим Будом.[15][16] Ову локацију су напустили будистички монаси око 1200. године пре нове ере, који су побегли како би избегли освајачку муслиманску војску, након чега је место пропало за време исламске владавине у Индији која је уследила.[17][18] Британски археолог Алекандар Канингам поново је открио Кушинагар у касном 19. веку, а његов колега А.Ц.Л. Карлајл открио је слику Буде стару 1.500 година.[19][20] Од тада је ово место постало важно ходочасничко место за будисте.[6][21] Археолошки докази из 3. века пре нове ере указују да је локалитет Кушинагара био древно ходочасничко место.

Географија уреди

Кушинагар је административни центар који се налази на 53 км источно од Горакпура на Националној магистрали-28, лежећи између географске ширине 26°45'N и 83°24'E. Горакпур је главна железничка станица за Кушинагар, док се аеродром цивилног ваздухопловства налази у месту Касија, 5 км удаљеном од Кушинагара, а тренутно се развија као међународни аеродром од стране владе Утар Прадеша и владе Индије.[22]

Туризам уреди

Паринирвана ступа

 
Храм Паринирвана са Паринирвана ступом, Кушинагар

Лежећи статуа Буде је унутар паринирвана ступе. Кип је дугачак 6,10 метара, а направљен је од монолитног црвеног пешчењака. Представља „Умирајућег Буду“ који лежи на десној страни лицем према западу. Постављен је на велико постоље од опеке са каменим стубовима на угловима.[23]

Нирвана Чаитиа (главна ступа) Нирвана Чаитиа се налази одмах иза главног храма Паринирвана. Карлајл га је откопао 1876. године. Током ископавања пронађена је бакарна плоча која је садржавала текст „Нидана-сутре“ која је наводила да је плочу депоновао у Нирвана-Чаитију један Харибала, који је у храм поставио и статуу Нирване Буде.[23]

Рамабар ступа је место кремирања Буде. Ова локација је 1.5 км источно од главног храма Нирване на путу Кушинагар-Деориа.[23]

Храм Мата Куар - постављена је колосална статуа Буде, из једног блока који представља Буду који седи под "дрвом Боди" у пози познатој као "Bhumi Sparsh Mudra" (став додиривања Земље). Натпис на дну статуе може се датирати у 10. или 11. век.[23]

Друга важна места

  • Индо-Јапан-Шри Ланка храм: чудо будистичког архитектонског сјаја модерних времена.[23]
  • Храм Ват Таи: велики комплекс изграђен на типично тајландско-будистички архитектонски начин.
  • Рушевине и грађевине од опеке: око главног храма Нирване и главне ступе. То су остаци различитих манастира различитих величина грађених повремено у давно доба.
  • Неколико музеја, паркови за медитацију и неколико других храмова заснованих на архитектури различитих источних држава.

Влада и политика уреди

 
Рушевине ступе у Кушинагару.

Кушинагар спада под изборну јединицу Кушинагар Лок Саба за индијске опште изборе. Члан парламента из ове изборне јединице је Вијаи Кумар Дубеи из Индијске народне партије који је изабран на индијским општим изборима 2019. године.

Од 2019. године члан законодавне скупштине (МЛА) из изборне јединице у Кушинагар је Рајникант Мани Трипати из Индијске народне партије.

Угледни људи уреди

  • Дарикшан Мишр, песник језика Бојпури
  • Сашидананда Ватсијајан 'Агиеиа', угледни хинди писац
  • Рам Нагина Мишра, бивша посланица Лок Сабе
  • Балешвар Јадав, бивши посланик Лок Сабе
  • Рајеш Пандеи, члан 16. Лок Сабе, такође је био члан законодавног већа у Утар Прадешу
  • Р.П.Н. Синг, бивши члан парламента из Индијског националног конгреса, такође је био државни министар за путеве и саобраћај, државни министар за нафту и природни гас у кабинету бившег премијера, др Манмохана Синга.

Галерија уреди

  •  
    Бурмански храм у Кушинагару
  •  
    Храм Ват Таи
  •  
    Место дистрибуције реликвија Буде
  •  
    Тело Буде задржано је на овој локацији недељу дана, након што је постигао паринирвану.
  •  
    Статуа Гаутама Буде у Паринирвани, у храму Махапаринирвана
  •  
    Рамабар ступа саграђена је над делом Будиног пепела на месту где су га кремирали древни људи Мала.
  •  
    Рељеф на бази статуе будиста
  •  
    Камена плоча која упућује на место дистрибуције реликвија Буде

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „History”. Kushinagar District. 20. 11. 2017. 
  2. ^ „Census of India: Kushinagar”. www.censusindia.gov.in. Приступљено 29. 12. 2019. 
  3. ^ Vogel J Ph. (1950). „Some Buddhist Monasteries in Ancient India”. Journal of the Ceylon Branch of the Royal Asiatic Society. 1: 27—32. 
  4. ^ „Kushinagar History”. kushinagar.nic.in. Приступљено 18. 7. 2015. 
  5. ^ "A Tibetan Guide-book to the Lost Sites of the Buddha's Birth and Death", L. A. Waddell. Journal of the Asiatic Society of Bengal, 1896, p. 279.
  6. ^ а б Lars Fogelin (2015). An Archaeological History of Indian Buddhism. Oxford University Press. стр. 23—24. ISBN 978-0-19-994822-2. 
  7. ^ John Guy (1991). „The Mahabodhi temple”. The Burlington Magazine. 133: 356—357. JSTOR 884751. 
  8. ^ S., Bhattacharya (1996). Buddh for the young (1st изд.). New Delhi: National Book Trust, India. стр. 42. ISBN 81-237-2006-8. 
  9. ^ United Nations (2003). Promotion of Buddhist Tourism Circuits in Selected Asian Countries. United Nations Publications. стр. 23—24. ISBN 978-92-1-120386-8. 
  10. ^ Kevin Trainor (2004). Buddhism: The Illustrated Guide. Oxford University Press. стр. 41. ISBN 978-0-19-517398-7. 
  11. ^ Elizabeth Lyons; Heather Peters; Chʻeng-mei Chang (1985). Buddhism: History and Diversity of a Great Tradition. University of Pennsylvania Museum of Archaeology. стр. 17. ISBN 978-0-934718-76-9. 
  12. ^ Fred S. Kleiner (2009). Gardner's Art through the Ages: Non-Western Perspectives. Cengage. стр. 13, 31. ISBN 978-0-495-57367-8. 
  13. ^ Huntington, John C (1986), „Sowing the Seeds of the Lotus” (PDF), Orientations, September 1986: 47, Архивирано из оригинала (PDF) 28. 11. 2014. г. 
  14. ^ Akira Hirakawa; Paul Groner (1993). A History of Indian Buddhism: From Śākyamuni to Early Mahāyāna. Motilal Banarsidass. стр. 101. ISBN 978-81-208-0955-0. 
  15. ^ Gina Barns (1995). „An Introduction to Buddhist Archaeology”. World Archaeology. 27: 166—168. doi:10.1080/00438243.1995.9980301. 
  16. ^ Robert Stoddard (2010). „The Geography of Buddhist Pilgrimage in Asia”. Pilgrimage and Buddhist Art. Yale University Press. 178: 3—4. 
  17. ^ Richard H. Robinson; Sandra Ann Wawrytko; Ṭhānissaro Bhikkhu (1996). The Buddhist Religion: A Historical Introduction. Thomson. стр. 50. ISBN 978-0-534-20718-2. 
  18. ^ Mark Juergensmeyer; Wade Clark Roof (2011). Encyclopedia of Global Religion. SAGE Publications. стр. 148. ISBN 978-1-4522-6656-5. 
  19. ^ Asher, Frederick (2009). „From place to sight: locations of the Buddha´s life”. Artibus Asiae. 69 (2): 244. 
  20. ^ Himanshu Prabha Ray (2014). The Return of the Buddha: Ancient Symbols for a New Nation. Routledge. стр. 74—75, 86. ISBN 978-1-317-56006-7. 
  21. ^ Lars Fogelin (2006). Archaeology of Early Buddhism. AltaMira Press. стр. 42—43. ISBN 978-0-7591-1444-9. 
  22. ^ „Kushinagar geography”. kushinagr.nic.in. Приступљено 18. 7. 2015. 
  23. ^ а б в г д „Places in Kushinagar”. kushinager.nic.in. Приступљено 17. 7. 2015. 

Додатна литература уреди

  • Књижевна историја Деорие и Кушинагара, М.А. Лари Азад (УСМ 1998 Газиабад)
  • Патил, Д.Р. (1981). Кушинагара, Њу Делхи: Археолошки преглед Индије.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кушинагар&oldid=27365248”