Отворите главни мени

Кућа породице Матић у Вранићу

Кућа породице Матић из Вранића представља ретко очуван примерак шумадијске дводелне чатмаре из прве половине 19. века и једина је до данас идентификована устаничка кућа на београдском подручју. Налази се у црквеној порти у Вранићу, у јединственом комплексу културно-историјских споменика.[1]

Кућа породице Матић
Vranic - Matica kuca.jpg
Кућа породице Матић
Опште информације
МестоВранић
ОпштинаБарајево
Држава Србија
Време настанка19. век.
Тип културног добраСпоменик културе
Званични веб-сајт

Осим куће породице Матић у порти се још налазе и црква брвнара грађена почетком 19. века, црква Св. Илије с краја 19. века, надгробници, неколико старих економских зграда, пренесених у порту са других локација у Вранићу и околним селима, Парохијски дом у коме се налазе Спомен музеј, архив и црквена библиотека, и свештеничка кућа. Цео комплекс издваја се по свом културно-историјском значају и представља немерљиво значајно споменичко наслеђе.[2]

ИсторијатУреди

Кућа породице Матић грађена је почетком 19. века. Познато је да су се у њој уочи и током Првог српског устанка у овој кући састајале вође устанка личности које се у Вранићу јављају као организатори и вође устанка – Павле и Анастас Поповић, Милисав Чамџија и Мата Мирковић. Захваљујући овим људима, Вранић је постао једно од жаришта устанка у Београдској нахији, а кућа породице Матић једина до данас идентификована устаничка кућа на београдском подручју.

Средином 20. века кућа је, како би била сачувана од рушења, пренета је са првобитне локације на рубу села у црквену порту.

Кућа породице Матић није утврђена за појединачно културно добро, али се налази на заштићеној парцели и заједно са црквом брвнаром представља целину.[1]

Родоначелник породице Матић је писар Мирко. Кућа је поклон је Стаменије Матић из Вранића.[3]

Изглед кућеУреди

Кућа је правоугаоне основе, димензија 10×8 м, и првобитно се састојала од две просторије: оџаклије и собе. Каснијим дорадама план је нешто измењен подизањем преградних зидова, чиме је у оџаклији формирана остава, а у соби још једна мања просторија (одузимањем дела собе). Зидана је у бондручној конструкцији са испуном од чатме, а покривена пљоснатим ћерамидним кровом. Темељи су зидани у ломљеном камену, сa храстовим гредама на које је постављена бондручна конструкција.

Зидови код чатмара, малтерисани блатом а затим кречени, неотпорни су на атмосферске утицаје, па се на кровној конструкцији постављала врло широка стреха како би га заштитила. Често се на чатмарама могу срести стрехе ширине и до два метра.[4] Код Матића куће надстрешнице достижу испуст од једног метра и прихваћене су косницима, неком врстом дрвених конзола, што непосредно доприноси живописном изгледу куће у целини. Изванредне пропорције између тела куће и кровне масе, карактеристичне за шумадијску брвнару, остају непроменљиве кроз све епохе развоја и представљају трајну архитектонску и ликовну вредност овог типа куће.[1]

Унутрашњи изгледУреди

 
Оџаклија са огњиштем

Унутрашњост је уређена као код других шумадијских чатмара: отворен оџак, земљани под, таваница од дрвених греда и талпи између њих, ручно тесана врата и бело окречени зидови. Опремељена је са око 350 значајних етнографских предмета из свакодневног живота, од намештаја, постељине, посуђа до долапа и верига.[5] Ентеријер куће сачуван је брижљивим конзерваторским поступцима.[1]

Оџаклија са предметима из свакодневног живота

Соба

ОкућницаУреди

 
Помоћни објекти уз ограду иза куће

Уз кућу породице Матић, уз ограду на источној страни порте, налази се и налази се шест помоћних привредних објеката: вајата, магаза, два коша и два млекара,[1] који су пренети са различитих локација у селу или из суседних села.[6]

Преношење на нову локацијуУреди

Преношење на нову локација створило је низ конзерваторских дилема. Кућу је требало поставити уз цркву брвнару, заштићену као непокретно културно добро и споменик културе од великог значаја. Иако су настале у истом периоду, ове две грађевине не представљају јединствену целину, јер се стамбене поповске куће у црквеној порти јављају у Србији тек крајем деветнаестог века. Олакшавајућа околност је био став да се кућа презентује искључиво као експонат. Уз одговарајућу физичку удаљеност, постигнут је ефекат двеју засебних целина, али је уједно сачувана и њихова компатибилност.[1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Живковић 2016, стр. 3-6
  2. ^ Живковић, Нада. „Отварање изложбе „Црквена порта у Вранићу. Званична презентација. Завод за заштиту споменика културе града Београда. Приступљено 18. 9. 2018. 
  3. ^ Челебић, Видосава (1991). Основна школа Павле Поповић:1841-1991. Београд. ISBN 86-7375-028-8. 
  4. ^ Стари занати (PDF). Димитровград - Трн: Природњачко друштво "натура Балканика". 2010. Приступљено 21. 9. 2018. 
  5. ^ Јованчевић, Негослав (2015). Летописи црквеног живота села Вранић код Београда. Крагујевац. стр. бр. 181. ISBN 978-86-84183-90-5. 
  6. ^ Недељковић, Милена (2015). Крст у времену. Београд. ISBN 978-86-80466-00-2. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди