Књига проповједникова

Књига проповједникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломунових и Пјесме над пјесмама, спада у мудросну, старозавјетну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.

Назив

Назив је дошао преко Вулгате од грчког назива εκκλεσιαστες (Ekklesiastes) како се ова књига називала у Септуагинти. То је превод хебрејске речи Qohelet, партиципског облика женског рода једнине именице qahal у значењу скуп, сазив. Може се превести као «онај који говори на скупу», што значи да Кохелет није властита именица, већ функција.

Ауторство

Илустрација „сина Давидова и краља у Јерусалиму“ Густава Дора.

На самом почетку ауторство се приписује Соломону (968. п. н. е. - 928. п. н. е.), краљу Израела. У питању је књижевни поступак јер се главнина израелске мудросне књижевности традиционално приписивала Соломону, као што је Петокњижје било приписивано Мојсију, а Псалми Давиду.

Претпоставља се да је књига настала у другој половини III вијека прије хришћанске ере.

Композиција

У књизи постоје неочекивани прелази са предмета на предмет. Због тога, поред стручњака који сматрају да је Проповједника написао један аутор, постоје и мишљења да је у питању дјело које је написало више аутора. Унутрашња некохерентност дјела отежава његову подијелу на посебне цјелине и израду плана текста. Вилфрид Харингтон је предложио следећу подјелу:

• Увод, 1, 1-3

• Први дио
  • Пролог: Досада 1, 4-4, 11
  • Четири облика разочарања:

1. Соломонов живот 1, 12-2, 26
2. Смртност 3
3. Појединац у друштву 4, 1-5, 8
4. Новац 5, 9-6, 12

• Други дио
  • Пролог: Смијех 7, 1-7
  • Четири облика разочарања:

1. Санкције 7, 8-8, 15
2. Љубав 8, 16-9, 10
3. Случај 9, 11-11, 6
4. Доб

• Епилог 12, 9-14

Размишљања Проповједника о испразности земаљских ужитака представљају посљедњу етапу у оспоравању традиционалног учења о земаљској награди за праведнике. Књига проповједникова у том смислу слиједи за Књигом о Јову и представља даљи развој библијске мисли. Традиционалном учењу супротстављао се живот. Било је потребно пронаћи рјешење које сам живот неће моћи да оспори. Проповједник доводи у сумњу устаљено мишљење да праведник мора да буде срећан. Праведан човек може имати све, па да опет не буде задовољан. Са тог аспекта представља другу страну слике која је дата у Књизи о Јову (човек може да страда без кривице). Проповедник се супротставља мишљењу по којем је смисао људског живота у достизању и остварењу земаљске среће. Тврдећи да су земаљска радост и срећа испразни, усмерава ученике према оностраном, које слиједи после божанског суда.

Видети још

• Црвени Змај (роман)

Литература

• Свето писмо, Старог и Новог завјета; Ђ. Даничић, Вук Стеф. Караџић; Југословенско библијско друштво; Београд
• Wilfrid Harrington, Uvod u Stari Zavjet, Zagreb, 1987

Спољашње везе

• Књига проповедникова