Лазарева пећина

Лазарева пећина (Злотска пећина) је најдужа пећина у Србији. Налази се у источној подгорини Кучаја. Од Злота је удаљена 3 km, од Брестовачке бање 14 km и од Бора 21 km. Улаз у пећину је на надморској висини од 291 m и налази се на левој страни Лазареве реке. У близини се налази велики број спелеолоших објеката који су заједно са овом пећином познати и под називом Злотске пећине. Од ових пећина Лазарева је најпознатија и туристички најраније уређена – туристичко уређење пећине отпочело је 1953. године, а туристичка стаза је дуга 800 m.

Лазарева пећина
Лазарева пећина
Положај
Место
(планина)
Одлике
Геологија (тип) крашка
Дужина 16.041 m
(уређени део) 800 m
Надм. висина 291 m
Бр. канала, нивоа два, два

Прва испитивања Лазареве пећине је извршио Феликс Хофман 1882. године. Седам година после Хофмана, спелеолошка истраживања објавио је и Јован Цвијић. Пећину је изградила подземна река која и даље пролази кроз њу. Укупна дужина испитаних канала Лазареве пећине је 16.041 m.[1] Процењује се да запремина пећинских просторија износи више 52.000 m³.

Лазарева пећина проглашена је природном реткошћу и заштићена као споменик природе од 1949. године. Завод за заштиту природе Србије прогласио је 2005. године Лазареву пећину објектом геонаслеђа Србије. Лазарева пећина налази се на територији споменика природе Лазарев кањон.

Архелошко налазиштеУреди

У Лазаревој пећини налази се и веома значајан археолошки локалитет. У њему су откривена три праисторијска културна хоризонта, из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Насеље с почетка бакарног доба, најстарије у пећини, припада културама Криводол–Салкуца–Бубањ и Коџадермен–Гумелница–Караново VI. Из овог доба пронађени су остаци керамичких предмета и коштаних алатки, као и предмети од бакра (игле, копче, шила, длета). Током бронзаног доба Лазарева пећина има улогу ловачке станице, а у гвозденом добу постаје центар металургије.

Живи свет пећинеУреди

Фосилна и данас изумрла фауна Лазареве пећине представљена је остацима пећинског медведа, пећинског лава и пећинске хијене. Савремена фауна представљена је троглобионтским и троглофилним организмима. Међу троглобионтима, значајне и карактеристичне су ендемичне врсте зглавкара: Speleocyclops plutonis, Serbosoma lazarevensis, Pseudosinella problematica, Onychiurus trojan, Arrhopalites zloti. Ову пећину насељава и подврста трехина, Duvalius stankovitchi georgievitchi. Троглофилна фауна представљена је највећим делом слепим мишевима, којих је овде забележено преко 20 врста, и пселафином Bryaxis sculptifrons.[2]

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ OD GLAVE BIZONA DO DEVOJAČKE SOBE: Lazareva pećina krije VELIKE TAJNE, njena priča nikog ne ostavlja ravnodušnim Еспресо, 19.10.2019. Приступљено 26.07.2021.
  2. ^ Амиџић, Л., Красуља, С., Белиј, С. (eds) 2007. Заштићена природна добра Србије. Београд: Министарство заштите природне средине и Завод за заштиту природе Србије. pp. 211.

Спољашње везеУреди