Отворите главни мени

Лаза Поповић (глумац)

Лазар — Лаза Поповић (Врањево, 19. март 1839 – Београд, 24. јули 1892), глумац, редитељ и управник путујућег позоришта, остао је упамћен и као главни и готово једини редитељ београдског Народног позоришта у његовој првој сезони. Највеће заслуге му се приписују за васпитавање генерације младих талената који су почињали у његовом путујућем позоришту и касније заузимали највиднија места на српским позорницама. Са својом дружином проводио је пропаганду позоришта на широком јужнословенском подручју и подстицао оснивање многобројних аматерских и професионалих театара.[1]

Лаза Поповић
Пуно имеЛаза Поповић
Датум рођења(1839-03-19)19. март 1839.
Место рођењаВрањево[a]
Аустроугарска
Датум смрти24. јул 1892.(1892-07-24) (53 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија
СупружникМарија Аделсхајм-Поповић, Видосава Поповић
ДецаЛука Поповић
Зорка Поповић—Премовић
Даница Премовић
Занимањеглумац, редитељ, управник позоришта

Детињство и породицаУреди

Био је син свештеника Луке Поповића из Врањева, чија су се скоро сва деца одала глуми. Ова породица је српском позоришту дала седам чувених имена: пет кћери и два сина проте Луке. Осим Лазе, свој живот су позоришту посветили и Љубица Коларовић Катарина—Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Софија Вујић и Паја Поповић.[b] Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Димитрије Коларовић[3] и Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић[4] ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[5] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[6]. Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић[7], Милка Марковић,[8] Лазина деца Лука Поповић, Зорка Поповић—Премовић и Даница Поповић[9] и праунуци Димитрије-Митица Марковић[10] и Љубица Тодосић, талентована глумица која је умрла веома млада.[11]

Лаза Поповић је, после завршена два разреда гимназије радио као помоћник бележника у Иванди, а по очевој смрти (1860. године) намеравао је да се упише у Учитељску школу у Сомбору. Међутим, исте те године ступио је тек основану аматерску дружину у Српском Чанаду.[1]

Глумачка каријераУреди

Први пут је на сцени наступио у комаду Бела IV, краљ маџарски, приликом гостовања дружине у Великој Кикинди. По доласку Јована Кнежевића[c] за директора дружина се професионализује. Лаза остаје са Кнежевићем и када већина глумаца, укључујући и две његове сестре (Драгињу и Љубицу) ступа у новоосновано Српско народно позориште у Новом Саду. Са обновљеним друштвом гостује у војвођанским градовима, да би у јесен 1862. и он прешао у Српско народно позориште, где остаје кратко време. После сукоба његовог зета Димитрија Коларовића са Лазом Телечким са својим сестрама и зетовима прелази у Хрватско земаљско казалиште у Загреб 1863. године, где остаје до 1867. године, када се враћа у Српско народно позориште. У међувремену се, у Загребу, оженио глумицом словачког порекла Маријом Аделсхајм. У јесен 1868. године прелази у Београд, у тек основано Народно позориште.[13]

У тек основаном београдском Народном позоришту Лаза Поповић тумачи главне улоге ради као први редитељ, али када његове улоге почиње да преузима изузетно талентовани Тоша Јовановић, а режију Александар Бачвански, Лаза губи примат у ансамблу. Зато напушта Народно позориште и у јесен 1869. оснива путујуће позориште које је водио на гостовања по Војводини и Хрватској. По гашењу ове дружине 1874. вратио се у Народно позориште,[1] где наступа до 1882. године, „када се из необјашњивих разлога повукао са позорнице".[13] Од београдске публике се опростио улогом кнеза Милоша у комаду Бој на Дубљу Панте Срећковића.[14]

Захваљујући свом изгледу, изразито пријатном гласу и правилној дикцији Лаза Поповић је тумачио љубавнике, изразито драмске национално-романтичне хероје и понекад карактерне и комичне ликове. Седамдесетих и осамдесетих година 19. века суверено је владао београдском позоришном сценом и био један од најомиљенијих глумаца.[14]

Путујућа позориштаУреди

Прво своју путујућу позоришну дружину Лаза Поповић је основао у јесен 1869. године и ова дружина је била веома цењена у Војводини и у Србији, успешно наступају и у Хрватској, Славонији, Далмацији и Црној Гори[15] и посећује места у која дотле позоришта нису залазила, али готово увек уз финансијске тешкоће.[14] На репертоару ове дружине били су сви комади које је давало Српско народно позориште у Новом Саду и Народно позориште у Београду.[13] Позориште се угасило 1874. године. Касније је, 1883. године, још једном основао своју дружину и водио је кроз Србију, Босну и Војводину до 1889. када се коначно вратио у Београд.[1]

Као управник путујућег позоришта Лаза Поповић забележио је вредне резултате, јер му је дружина била добро организована и састављена од даровитих глумаца. Био је добар педагог и успевао је да да подстрека развоју младих глумачких снага. Од првих дана свог глумачког позива радио је са великим идеализмом и националним одушевљењем на ширењу позоришне уметности, а највеће заслуге за развој српског позоришта управо му се приписују за васпитавање генерације младих талената који су почињали у његовом путујућем позоришту и касније заузимали највиднија места на српским позорницама.[1] У његовој су дружини играли и његова супруга Марија Поповић Аделсхајм, сестричина Емилија Поповић, сестра Софија Максимовић и брат Паја Поповић, али и Пера Добриновић, Андрија Лукић, Никола Спасић и други. Посебно је вредно истаћи Михајла Димића и Ђуру Протића, који су касније имали своје, за српско позориште веома значајне, путујуће позоришне дружине.[d][13]

Најзначајније улогеУреди

Као глумац, с обзиром на своју физичку конституцију, поред улога љубавника тумачио је и изразито драмске и национално-романтичне хероје. Био је један од најдаровитијих и најомиљенијих глумаца у Београду.[13] Неке од најзапаженијих улога су му:[1]

  • Ђурађ Бранковић (Деспот Ђурађ Бранковић, Карољ Оберњик).
  • Светислав (Светислав и Милева, Јован Стерија Поповић),
  • Жарко (Смрт Стефана Дечанског, Стерија),
  • Милош Обилић (Милош Обилић, Стерија),
  • Владислав (Херцег Владислав, Јован Суботић),
  • Сенатор, Вељко (Ајдук Вељко, Јован Драгашевић),
  • Михаило (Краљева сеја, Милан А. Јовановић),
  • Гроф Тиквић (Заручник и невеста у једној особи, Аугуст фон Коцебу),
  • Заручник (Лудница, Марк-Антоан Дезожије),
  • Грга (Граничари, Јосип Фрајденрајх),
  • Фердинанд (Сплетка и љубав, Фридрих Шилер),
  • Квазимодо (Звонар Богородичине цркве, Виктор Иго – Шарлота Бирх-Пфајфер)
  • Герик (Доктор Робин, Жил Премареј),
  • Морис (Сироче и убица, Кастели)
  • Болинброк (Чаша воде, Ежен Скриб),
  • Шопар (Лионски улак, Ежен Лемоан-Моро, Пол Сироден, Огист Маке и Алфред Делакур),
  • Јован (Низ бисера, Карл фон Холтај),
  • Ђорђе (Два наредника, Теодор Хел),
  • Кефелд (Кин, Александар Дима Отац),
  • гроф Карло (Живот једне глумице, Огист Анисе—Буржоа и Теодор Баријер),
  • Петар (Цар Петар Велики као лађар, Жозеф Мелвил, Жан-Тусен Мерл и Ежен-Кантиран де Боари).[14]

БиблиографијаУреди

  • Пред крај живота објавио је у посебном издању кратке аутобиографске белешке „Почетак и свршетак тридесетгодишњег мог рада на пољу просвете и уметности” (Београд, 1892).
  • Са немачког је превео једночину комедију Лекар Аугуста Хесеа, која је током 1875. године играна у Српском народном позоришту и у београдском народном позоришту.[1]

Живот после позориштаУреди

Недуго после смрти прве супруге[e] Марије Аделсхајм—Поповић, Лаза се жени Видосавом, домаћицом, са којом је имао деветоро деце, од којих се неколико посветило глуми. Највише успеха имао је Лука Поповић, а успешне су биле и Зорка Поповић—Премовић[f] и Даница Поповић.[g][14]

По повлачењу са сцене Лаза Поповић живео је у беди и оскудици. Био је принуђен да ради као служитељ у стоваришту соли, како би прехранио своју бројну породицу.[1] Са приличним закашњењем пријатељи су му помогли, па је добио скромну службу дневничара у општини, на инсистирање тадашњег државника, др Владана Ђорђевића, који је о Лази говорио: „Уметник, неуморни пионир за идеју српску, морао је под теретом сиротиње да буде слуга, да врши најтеже послове”.[14]

У више махова је покушавао опет да ступи у Српско народно позориште, али позориште није имало новчаних средстава да га прими. На новосадској сцени се последњи пут појавио као гост, приликом боравка Позоришта у Великом Бечкереку 1886.[1] Неколико дана пред смрт у дружини Друштва „Славија“ у Београду бесплатно је наступио као Ђурађ Бранковић у истоименој драми. На тој представи је незгодно пао, повредио кичму и од те повреде умро после неколико дана.[14] Погреб Лазе Поповића био је скроман. На позоришту се вила црна застава, а на спроводу је певало певачко друштво „Каћански". У читуљи, која је поводом смрти Лазе Поповића изашла у часопису Позориште бр. 20. од 31. августа 1892. године, између осталог стоји:[13]

Учешће у ратовимаУреди

Свој врло наглашени патриотизам Лаза је испољио борећи се на барикадама током бомбардовања Београда 1862. године, а такође и као добровољац у Српско-Турском рату 1876-1877.

НапоменеУреди

  1. ^ Врањево је данашњи Нови Бечеј
  2. ^ Паја Поповић умро је веома млад, у 25. години.[2]
  3. ^ Јован Кнежевић (Врањево, 1818 – Врањево, 1864) био је глумац, управник неколико позоришних дружина. Преузевши 1860. године дружину у Српском Чанаду постао је њен директор, потпуно је професионализовао и са њом путовао по Банату, Срему и Бачкој. Гостовање његове трупе у Новом Саду био је повод Јовану Ђорђевићу да напише чланак о потреби оснивања Српског народног позоришта, у ком позива све Србе да помогну ту акцију. Током другог гостовања у Новом Саду, 1861. године, долази до неспоразума ансамбла са Кнежевићем и деветоро глумаца из ове Дружине подноси молбу Српској читаоници у Новом Саду „да их прими под свој надзор“. Прихватањем њихове понуде 16. јула 1861. године донета је одлука и о оснивању Српског народног позоришта.[12]
  4. ^ Михајло Димић, водио је путујуће позориште 30 година, а из његове дружине формирано је нишко позориште „Синђелић" (данас Народно позориште у Нишу), чији је он био и први управник. Велике успехе, са својом путујућом дружином имао је и Ђура Протић. Његова дружина радила је пуних 40 година и сматрана је за најбољу путујућу дружину тог времена на овим просторима. Протић је са својом позоришном дружином стигао и на Цетиње, 13. јуна 1884. године, о чему одмах јавља Глас Црногорца, најављујући и прву представу, која ће бити изведена поводом рођендана престолонаследника Данила. Посебан куриозитет представља то што је Глас Црногорца, уз најаву, објавио и афиш за ову представу. То је био први пут да је позоришни плакат — афиш, или, као се тада звао, „Позоришна објава", објављен у црногорској периодици.[15]
  5. ^ Марија је несрећно настрадала 1875. године, а лазин син из другог брака, Лука, родио се 1878. године.[9]
  6. ^ Зорка Поповић—Премовић (Сентомаш, 11. јануар 1886 — Београд, 29. јануар 1909.) ступила је на позорницу још као девојчица, 1898. године и остала у београдском Народном позоришту, као једна од младих нада, све до своје трагичне смрти 1909. године, када ју је убио љубоморни муж.[16]
  7. ^ Даница Поповић наступала је у београдском Народном позоришту од 1900. до 28. фебруара 1909. године.[17]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 „ПОПОВИЋ Лаза”. Енциклопедија СНП. Српско народно позориште, Нови Сад. Приступљено 24. 2. 2017. 
  2. ^ „ТРИДЕСЕТ НАДГРОБНИХ СПОМЕНИКА СА ГРОБНИМ МЕСТИМА ИСТАКНУТИХ ПОЛИТИЧКИХ, КУЛТУРНИХ И ЈАВНИХ РАДНИКА, НА АЛМАШКОМ ГРОБЉУ У НОВОМ САДУ, О. НОВ”. Споменици културе у Србији. Српска академија наука и уметности. Приступљено 7. 9. 2017. 
  3. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  4. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  5. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  6. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  7. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  8. ^ „Максимовић Вујић, Софија”. Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Приступљено 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  9. 9,0 9,1 MEČKIĆ, LAZAR. „Luka Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Приступљено 9. 9. 2017. 
  10. ^ „МАРКОВИЋ Димитрије-Митица”. Енциклопедија СНП. Српско народно позориште, Нови Сад. Приступљено 24. 2. 2017. 
  11. ^ Stojković 1979, стр. 139
  12. ^ „РУЖИЋ Димитрије”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 21. 2. 2017. 
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 MEČKIĆ, LAZAR. „Da se podsetimo na Novi Bečej i Novobečejce - Laza Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Приступљено 24. 2. 2017. 
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 14,6 Stojković 1979, стр. 145—146
  15. 15,0 15,1 Милуновић 2001
  16. ^ Stojković 1979, стр. 419—420
  17. ^ Stojković 1979, стр. 421.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди