Лактоза је дисахарид који се састоји од молекула β-D-галактозе и β-D-глукозе који су везани преко β1-4 гликозидне везе.[4] Лактоза сачињава око 2-8% чврсте супстанце у млеку. Име долази од латинске речи за млеко, плус суфикс "-оза“ који означава шећере.

Лактоза
Lactose cyclic horizontal.svg
Називи
IUPAC назив
β-D-galactopyranosyl-(1→4)-D-glucose
Други називи
Млечни шећер
4-O-β-D-galactopyranosyl-D-glucose
Идентификација
3D модел (Јмол)
ECHA InfoCard 100.000.509
MeSH Lactose
Својства
C12H22O11
Моларна маса 342.30 g/mol
Агрегатно стање бели чврсти материјал [3]
21.6 g/100 mL
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Варење лактозеУреди

Младунци сисара се хране млеком својих мајки. Како би га сварили, цревне ресице луче ензим назван лактаза (β1-4 дисахаридаза) и овај ензим дели молекул на две подјединице (глукозу и галактозу) због апсорпције.[5] Производња лактазе код сисара постепено се смањује са сазревањем али остаје довољна да и даље метаболишу лактозу. Овај губитак лактазе по сазревању дешава се и код већине људи. Међутим, многи људи пореклом из Европе, Средњег истока, Индије, као и Масаи народ из источне Африке, имају верзију гена за лактазу који након сазревања не онемогућава лактазу.

Супротно овоме интолеранција на лактозу настаје када је лучење лактазе значајно смањено. Нетолеранција на лактозу је стање узроковано чињеницом да организам не производи довољно ензима лактазе, који омогућава пробаву млечног шећера - лактозе. До 20% белаца је погођено у Европи и Америци, при чему су неке земље у југоисточној Азији најугроженије којe имају интолеранцију на лактозу код више од 90% становништва. У многим од ових култура остали сисари козе и овце, музу се због млека јер имају мањи садржај лактозе од крављег млека.

РастворљивостУреди

8 g лактозе у 10 g [1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  4. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  5. ^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди